Pesnik pre svega

… koju je nedavno, u prevodu Vladimira D. Jankovića objavila beogradska Booka, piše, između ostalog, „Nemojte nikad zaboraviti, dragi čitaoci, da pesnik nije obično ljudsko biće. Mišel Uelbek je pesnik pre svega…“ (Fransoa Gzavije). Najveći romansijer našeg doba ovde je pred čitaocem ogoljeniji, ranjiviji i iskreniji nego ikad, poeta ne iz hira već iz nezadržive potrebe da svoje misli i emocije sublimiše i stavi pred svoje čitaoce, znajući da će oni pravi, oni koji ga čitaju sa istinskim razumevanjem u stihovima iz ove kolekcije izvući srž njegove književnosti.

Mišel Uelbek – pesnik? U doba kad svi gledaju da se uže specijalizuju i kad se ulažu napori ne bi li se svi talenti popisali pod određenom, isključivom etiketom, ima i onih koji smatraju maltene nepriličnim za jednog svetski poznatog romansijera, koji je požnjeo sve uspehe, da se i dalje tvrdoglavo bakće poezijom: u tome prepoznaju nedvosmislen primer nečeg nespojivog. Bavljenje poezijom bilo bi, sve u svemu, protumačeno kao nekakav hobi Mišela Uelbeka, kapric koji mu valja dopustiti sa osmehom, pomalo blagim, ali i donekle razdražljivim. Izreći takav, ishitren sud, koji upravo posle ovog izdanja definitivno gubi svaku težinu, značilo bi izgubiti iz vida da je Mišel Uelbek pre svega pesnik. (Agat Novak-Leševalije, iz predgovora Udri gde treba).