Foto> wikipedia Division, Ministry of Information & Broadcasting, Government of India

Celu prethodnu deceniju ona je sprovodila doktrinu koju je nametnuo Tito, da se napad na Jugoslaviju sprema isključivo sa zapada. Sad se sve okrenulo na glavu. General Ivan Gošnjak je primetio: „Sada je trebalo starešinama “JNA” objasniti da su im bivši saveznici potencijalni neprijatelji, a “imperijalisti” mogućni saveznici“. Koča Popović, recimo, nije imao tih problema 1951. kad je upravo obrnuto tvrdio komandantu “NATO” u Evropu, generalu Dvajtu Ajzenhaueru, da će se “JNA” boriti protiv “sovjetskog imperijalizma”, rame uz rame s vojnicima “NATO” pakta.

Bio je to početak velikog Titovog zaokreta, otklona od Sovjetskog Saveza i oslonca na socijaldemokratsku alternativnu mlađih partijskih kadrova u Jugoslaviji. Počela su preispitivanja i u armiji. Prvi put posle 1948. pojavila se pred Jugoslavijom sovjetska pretnja i mogućnost da zemlja bude pregažena sovjetskim udarom koji bi usledio posle Čehoslovačke. Istovremeno, tu se rodila ponovo ideja o “Naoružanom narodu” i opštenarodnoj odbrani koja će se 1990-ih pretvoriti u opštenarodni rat unutar Jugoslavije.

Jedan general u svojim sećanjima zabeležio je da su „obaveštajci odjednom počeli od “komarca da prave magarca” pa su za svaki pokret u Mađarskoj proglašavali uzbunu“. Kad se postavilo pitanje prebacivanja jedinica sa zapadne na istočnu granicu zemlje, mnogi nisu ni znali da je marševska kolona jedne divizije duga 100 do 150 kilometara, a da za njen prevoz treba 30 vozova, upozorio je on.

Sve opcije u igri za Čehoslovačku

Bio je to veliki udarac i za Titov prestiž, posebno u armiji, jer je on lično stajao iza koncepcije koja je neprijatelja videla samo na zapadu. On je otvoreno govorio da će “JNA” „sa Rusima“. To je rekao i prilikom referisanja službi bezbednosti 5. januara 1967. na Brionima. „Prva briga mi je sada “Armija” i bezbednost u njoj. To je moje, ne dam, ne dam. Jer, evo liberali kažu neće biti rata. Ko zna, i ja mislim da neće, ali ako bude, nećemo valjda biti s kapitalistima, već s Rusima. I zato ću “Armiju” urediti kako znam i umem, to ću im reći, pa makar se ne slagali. Mnogi od njih znali su nešto o “Armiji” dok je bio rat, a danas baš ništa ne znaju“, rekao je Tito.

Već u aprilu 1968, prilikom susreta Tita i Brežnjeva u Moskvi, sovjetski lider je stavio do znanja da ni jedna opcija u Čehoslovačkoj nije isključena. Potvrda sovjetskih namera stigla je i sa druge strane. Tokom juna 1968. veća grupa oficira “Jugoslovenske ratne mornarice” boravila je na šestomesečnom kursu u SSSR. Na čelu grupe bio je tada kapetan bojnog broda, a kasniji ministar odbrane, admiral Branko Mamula. Kurs je okončan krajem juna velikom vežbom sovjetske “Crnomorske flote”. Vežba je završena posle podne i jugoslovenski oficiri su pozvani na večeru. „Večera je organizovana na sovjetskom poljoprivrednom gazdinstvu (“SOVHOZ”), a njegov direktor nas je svaki put pozdravljao kao Čehoslovake. General ga je, dok je bio s nama, dva puta ispravio. Ovaj je to nastavio da ponavlja. Na kraju, ustao je komandant sovjetske mornarice i rekao: ‘Shvatite, ovo su Jugosloveni s kojima nemamo nikakvih problema. To što vas zaokupljaju problemi s Čehoslovačkom, neka bude vaša stvar'“. Mi smo ovo, naravno, zapamtili, jer je to bio pouzdan znak da se nešto ozbiljno sprema kada se vojska na najvišim komandnim nivoima bavi ovim pitanjima. Kad smo se vratili u Beograd, referisali smo o ovome. Za mene bio je to znak da se priprema napad na Čehoslovačku, što sam i izvestio“, kaže admiral Mamula.

Sovjetski rukovodioci odbijali su ceo mesec da prime jugoslovenskog ambasadora u Moskvi Dobrivoja Vidića. Imajući to u vidu, Tito je 12. jula 1968. dao intervju poznatom novinaru egipatskog dnevnika “Al Ahram”, Mohamedu Heijkalu, da ne veruje da „u Sovjetskom Savezu ima tako kratkovidih ljudi koji bi išli na politiku sile za rešavanje unutrašnjih pitanja Čehoslovačke“. Taj intervju veoma je naljutio Brežnjeva.

Sovjeti su se ljutili i zbog čehoslovačkih simpatija prema Jugoslaviji. Govorili su da je predsedniku vlade Alekseju Kosiginu priređen doček, „kakav ne bi priredio ni Fidel Kastro predsedniku SAD“. Tada, dok je bio u Karlovim Varima na odmoru, Kosigin je kritikovao ideje potpredsednika čehoslovačke Vlade, Ota Šika zbog preuzimanja jugoslovenskog ekonomskog modela. „Mi smo spasili jugoslovensku ekonomiju. Samo kad bismo otkazali naše porudžbine u brodogradnji i nekoliko drugih većih projekata, jugoslovenska ekonomija ne bi ostvarila ni ona tri procenta porasta i ostala bi na nuli“, upozoravao je Kosigin. Pored toga, sovjetski rukovodioci navodili su da u Čehoslovačkoj vladaju cionisti koji teže zapadnom modelu, te da oni nisu nikakvi Sloveni, nego Nemci. Čuveni ministar spoljne trgovine, Nikolaj Patoličev, objasnio je jednom jugoslovenskom diplomati da je u Jugoslaviji pobedila “autentična revolucija”, koje u Čehoslovačkoj nije ni bilo, te da su “antisocijalističke snage sada digle glavu”.

Jugoslavija „zaraza“ u socijalističkom lageru

Kad je Tito došao u posetu Dubčeku, 9. i 10. avgusta, on je podržao čehoslovačko rukovodstvo, ali sve vreme je upozoravao na opreznost. Dok je govorio s čehoslovačkim rukovodstvom, Tito je znao da se obraća i Moskvi. Pouzdano je znao da su sovjetski tenkovi već spremni i da samo čekaju znak, te da su obe zemlje njihova meta. Zato je odlučno izjavio da je „socijalistička demokratija, demokratija za one koji se zalažu za socijalističke društvene odnose. Dozvoliti demokratiju i onima koji su protiv socijalizma, značilo bi haos. Socijalističko društvo ne bi to moglo da dozvoli“.

Kremlj je izrazito negativno gledao na angažovanje Jugoslavije i Tita u Čehoslovačkoj, jer se Jugoslavija i dalje smatrala “zarazom” u socijalističkom lageru, koja je mogla da se opasno proširi na druge zemlje sovjetske sfere. Titovim kritičarima u Jugoslaviji, ova poseta Pragu poslužiće da ga optuže da je isprovocirao sovjetsku intervenciju, nakon dogovora koji su postigli Dubček i Brežnjev od 29. jula do 1. avgusta u Černi na Tisi.

Tito je očekivao da bi grupa oko Rankovića mogla da pozove Moskvu da interveniše, pa je zapretio: „Oni koji će se postaviti na suprotnu stranu, to ćemo hapsiti i nećemo mnogo čekati! Perje će sa njih leteti!“

Odmah posle invazije Čehoslovačke, održan je protestni skup u Beogradu na kome je bilo 250.000 ljudi. Na njemu je govorio je drugi čovek partije, Mijalko Todorović. On je održao takav antisovjetski govor, da je to zaprepastilo i one koji su imali rezerve prema Sovjetima. Uporedio je Sovjete sa španskim konkvistadorima i osudio ih za izdaju socijalizma.

Tito je 30. avgusta primio na Brionima sovjetskog ambasadora Benediktova. Njihov razgovor bio je diplomatski kuriozitet, neviđen između jednog ambasadora i šefa države. Benediktov je čitao optužbe protiv Jugoslavije, a Tito je pola sata lupao pesnicom o sto i vikao: „To je laž! Kako smete da preda mnom čitate takve bljuvotine?“. Pošto je Benediktov nastavio, a Tito uvideo pretnju, vičući da je „jugoslovenski narod u prošlosti mnogo stradao, ali da je gord, ponosan narod koji ceni svoju nezavisnost i nikome ne dozvoljava da mu se meša u njegove stvari“, prekinuo razgovor i zatražio od Benediktova da ode.

Račun je brzo stigao. Na Kosovu su desetine hiljada ljudi demonstrirali 29. novembra 1968. i tražili “Kosovo – republiku”. Ličilo je sve na osvetu Albanije zbog Čehoslovačke. Tek izabrani predsednik srpske partije, Marko Nikezić, koji nije sastavio ni pet dana na funkciji, otišao je kod Tita, koji je izdavao naređenja ministru odbrane, Nikolu Ljubičiću šta da radi. Nikezić je primetio da je to možda previše vojnih mera, ali Tito je uzvratio: „Ti ne brini! Nikola, tenkovska divizija neka odmah krene iz Skoplja u Prištinu“.

Jugoslavija i Beograd pružili su utočište brojnim čehoslovačkim rukovodiocima. U njoj su u vreme invazije bili potpredsednik Vlade Oto Šik, ministar inostranih poslova Jirži Hajek, ministar planiranja František Vlasak, predsednik “Centralne kontrolne komisije” Štefan Gašparik i brojni drugi partijski funkcioneri. Moskva je zbog ovoga optužila Beograd da je centar za stvaranje buduće vlade u izbeglištvu. Šik je čak i govorio na mitingu u Beogradu.

U nizu izbeglica, posebno zanimljiv je slučaj general majora Jana Šejne. Njegov primer može da ukaže da je “praško proleće” imalo i dosta nerazjašnjenih stranica. Šejna je u leto 1967. bio na odmoru u Jugoslaviji, gde je došao o kontakt sa jugoslovenskim obaveštajcima. U to vreme on je najbliži saradnik generalnog sekretara Čehoslovačke “KP”, Antonjina Novotnog. U januaru 1968, kad počinje čehoslovački zaplet, Šejna je optužen za pripremu državnog udara. Šejna beži iz zemlje, a 22 marta Novotni podnosi ostavku. Šejna je uz pomoć jugoslovenskih službi bezbednosti pobegao u Austriju i postao američki vojni savetnik.

Šejna je javno nastupio 20. februara 1974. u austrijskom televizijskom programu Alfreda Pajrlajtnera. Šejna je otkrio postojanje “plana Poljarka” koji predviđa upad “antisocijalističkih snaga” na teritoriju Jugoslavije, a zatim na toj osnovi sovjetsku intervenciju u Jugoslaviji i Austriji. Članice “Varšavskog pakta” zamoljene su da pomognu u borbi protiv fašističke agresije protiv Jugoslavije. Detalje operacije “Poljarka” Šejna je prvobitno otkrio u nedeljniku “Profil” u decembru 1973. U razgovoru iskorišćen je i autoritet ministra odbrane Karla Lutendorfa čiji su komentari bili pridodati ovom intervjuu.

Odjek Šejninog intervjua bio je ogroman, pre svega u Austriji, Jugoslaviji i SAD. Nakon emisije, došlo je do oštre debate u kojoj je zahtevana i ostavka kancelara Krajskog, a održana je i vanredna sednica austrijskog parlamenta. “Narodna partija” tražila je ostavku ministra odbrane Karla Lutgendorfa, a vladajuća socijalistička partija ponudila je ostavku glavnog urednika “ORF” Gerda Bahera koji je dozvolio emitovanje intervjua.

Američki mediji su prebacivali vrhu “CIA” da je umešana u ovu operaciju sa željom da se suprotstavi pravcu pomirenja Kisindžerove američke spoljne politike i da oteža odnose Vašingtona i Moskve. Oni su se pozivali na objašnjenja koja je dao austrijski kancelar Krajski da je autor teksta u “Profilu” i TV intervjua Verner Štancl konfident “CIA”. Smatra se neospornim da intervju nije mogao da se uradi bez uticaja “CIA” jer je Šejna u to vreme kao značajan prebeg, živeo u kućnom pritvoru u Vašingtonu.

Havelovo snažno zalaganje za napad NATO na Jugoslaviji

Američka ambasada iz Beča 15. februara 1974, posle objavljivanja prvog od nekoliko tekstova Vernera Štencla, preporučila je da se u odgovoru na pitanje o odbrambenim planovima SAD za ovakav slučaj kaže da su „planovi koje je naveo Šejna verovatno odbačeni u međuvremenu“ i da sadašnji interes SSSR da unapređuje popuštanje napetosti, čini takvu „avanturu “Varšavskog pakta” veoma neverovatnom“.

“Praško proleće”, invazija i okupacija Čehoslovačke svojevrsno izopačeno i nihilističko finale doživeće dve decenije kasnije u jugoslovenskoj krizi. Njegov glavni protagonista biće na sasvim paradoksalan način, slavni češki dramski pisac, disident i prvi predsednik Češke, Vaclav Havel.

Havel je prvog dana sovjetske invazije, iz Libereca, u svojoj radio emisiji, pozvao istaknute evropske intelektualce Gintera Grasa, Hansa Magnusa Encesbergera, Semjuela Beketa, Ežena Joneska, Žan Pol Sartra, Luja Aragona, Artura Milera, Jevgenija Jevtušenka, Maksa Friša i druge da osude okupaciju Češke. On se pojavio kao portparol “Komunističke partije” 26. avgusta 1968. kad je potpisao “Uputstvo za ponašanje prema okupacionim snagama”. Savetovao je da se odnose kao prema prirodnoj nepogodi ili prema kiši – da ih izbegavaju. „Čini se da je neprijatelj nemoćan protiv ovog oružja, kao što je kiša nemoćna pred kišobranom“, objašnjavao je Havel. „Ako u nekom trenutku procenite da treba da se ponašate kao Hus (vođa pobune), ponašajte se kao Hus. Ako u drugom trenutku procenite da treba da se ponašate kao Švejk (komični češki vojnik), ponašajte se kao Švejk“, savetovao je Havel.

Na kraju “hladnog rata”, pojavio se Haval onakav kakvog ga ranije niko nije poznavao. Pristalica mira, postao je apostol rata, protivnik blokova, postao je najstrastveniji pristalica “NATO”, borac protiv Brežnevljeve doktrine “ograničenog suvereniteta” postao je prvi predsednik slobodne Češke koji joj je ograničio suverenitet članstvom u drugom bloku. Veliki pisac skoro da se pretvorio u reinkarnaciju komične figure vojnika Švejka, koja je 80 godina kasnije, opet pozivala moćne sile da napadnu Srbiju. Otkuda takva parodija u Havelovoj produkciji?

Havel je 1989. tražio da se rasformiraju oba bloka. Tokom “plišane revolucije”, 24. novembra 1989. pojavio se zajedno na “Venclovom trgu” sa Aleksandrom Dubčekom. On se kao predsednik Čehoslovačke našao prvi put u Vašingtonu u februaru 1990, a 21. februara obratio se Kongresu. Posle Vašingtona posetio je Moskvu. Pitao je Gorbačova za povlačenje sovjetskih trupa koje su bile stacionirane od avgusta 1968. Gorbačov se nije usprotivio, ali je tražio garancije da neće biti osvete prema komunistima, što je Havel obećao, rekavši da će biti „podvučena crta bez osvete, represije ili diskriminacije“. Havel je sa sobom poneo pravu lulu koju je predstavio kao “lulu mira” i ponudio je sovjetskom lideru. Gorbačov nije popušio tu lulu, već je prosto rekao da on ne puši. “Varšavski pakt” nestao je u Pragu 1. jula 1991. Da sve bude komičnije, Havel je bio poslednji predsedavajući “Varšavskog pakta”.

Havelovo snažno zalaganje za napad “NATO” na Jugoslaviji i bombardovanje Srbije, a kasnije otvorena podrška svrgavanju Sadama Huseina, uklonila je njegov imidž zaštitnika nenasilja. Postavljalo se pitanje da li je ova njegova ratobornost štetila njegovim šansama da dobije “Nobelovu nagradu za mir”, za koju je bio nekoliko puta nominovan, ostalo je pitanje za spekulacije. Dvojica koji su doprineli okončanju “hladnog rata”, Gorbačov i Valensa, ovu nagradu su dobili.

Na otvaranju “Muzeja holokausta” u aprilu 1993. u Vašingtonu, kako mi je ispričao tadašnji politički direktor B’nai Brita”, Voren Ajzenberg, bila je pripremljena velika propagandna akcija koja je trebalo već na samom početku mandata da ubedi predsednika Bila Klintona u potrebu da se vojno umeša u Bosnu i da to iskoristi za širenje “NATO”. Glavne uloge u obe stvari ima je Havel. Havel je u više navrata 1999. podržao bombardovanje i žalio se zbog “slavnog učešća češke vlade”, koju je tada vodio sadašnji češki predsednik Miloš Zeman.

Tako su “Praško proleće” i borba iz 1968. za slobodu od jednog pakta, okončani nad nebom Beograda 1999, i u rovovima borbi za opstanak drugog pakta.