U sred razgovora, Brehman je zapitao učesnike zašto pričaju o spašavanju planete, siromaštvu, jednakosti, a ne pominju izbegavanje plaćanja poreza? Veći poreski prihodi mogli bi da finansiraju mnoge ovakve ciljeve. „To je kao da pričamo o gašenju požara ali ne smemo da pričamo o vodi“, rekao je Brehman. Gosti su bili zbunjeni. Mnogi verovatno nisu znali da je pre tri godine Brehman objavio knjigu u kojoj se zalaže za univerzalni bazični dohodak, otvorene granice, meritokratiju i pravedno oporezivanje. Knjiga je sada u Srbiji objavljena u izdanju „Derete“ iz Beograda u prevodu Ane Stefanović.

* * *

Da li će jednog dana svi ljudi moći da računaju na osnovni dohodak bez obzira na to da li rade ili ne? Za ovakvu tvrdnju danas se iznose dva argumenta. Jedan je vezan za sve veću robotizaciju privrede. Pošto roboti preuzimaju sve veći broj manuelnih poslova, ali i usluga, ljudi će ostati bez posla. Brza tranzicija sa jedne na drugi sistem nije moguća, pa će društvo biti u obavezi da za sve koji u periodu tranzicije ne mogu da se snađu da uvede instituciju osnovnog dohotka.

Drugu vrstu argumentacije zastupa Ruther Brehman, autor ove knjige. Ona počiva na ideji da univerzalni osnovni dohodak podstiče članove društva da rade više i efikasnije. Ovaj argument je izrastao iz kritike mainstream ekonomske teorije čiji predstavnici veruju da socijalna pomoć stvara pogrešne podsticaje za rad i traženje posla među nezaposlenima i siromašnima. Otuda bi socijalna pomoć uvek trebalo da bude uslovna i vremenski ograničena. Ako nije takva, nezaposleni će prestati da traže posao, a zaposleni će prestati da rade da bi živeli od socijalne pomoći. (U teoriji se ovo naziva moralni hazard.)

Teorijska kontraargumentacija koju brani Brehman takođe je ekonomska. Prvo, bezuslovna novčana pomoć za sve je administrativno jeftinija od različitih birokratskih programa kojima se ciljaju samo oni koji zaslužuju da je dobiju. Da bi nezaposlen ostvario socijalnu pomoć u Americi neophodna je velika administracija koja utvrđuje koliko je pojedinac zarađivao u prethodnom periodu (jer to određuje nivo soc. pomoći), iz kojih razloga je izgubio posao (u obzir dolaze samo ekonomski razlozi) i da li nezaposleni aktivno traži posao. Utvrđivanje ovih uslova zahteva veliki birokratski aparat koji takođe mora da se plati, a ovaj novac bi mogao da se efikasnije iskoristi kada bi novčana pomoć nezaposlenima i siromašnima bila bezuslovna. (Jedan od najvatrenijih „neoliberalnih“ ekonomista koji je pre 50 godina zagovarao ovu ideju bio je niko drugi do Milton Fridman. I to iz istih razloga.)

Drugo, za razliku od tržišnih ekonomista koji veruju da besplatan novac kvari ljude (jer oni neće da rade ako ga dobiju), Brehman na nekoliko istorijskih primera pokazuje da ovakva pomoći motiviše ljude da traže posao ili da rade više. U najgorem slučaju, ona ih ne obeshrabruje da rade, ali im pomaže da svojim ponašanjem ne postanu još veći problemi i još skuplji za državu. Skitnica bez krova nad glavom može državu koštati više (u smislu troškova za socijalnu službu, policiju, sudove…) nego alternativni institucionalni aranžman u kome država toj osobi obezbeđuje smeštaj i novčanu pomoć. Univerzalni osnovni dohodak, prema tome, može ekonomski da se opravda – privrede sa ovakvim garantovanim dohotkom bi bile produktivnije.

Sličan argument Brehman nudi i kada se radi o petnaestočasovnoj radnoj nedelji. Henri Ford je bio među prvim kapitalistima koji je shvatio da je dobar radnik odmoran radnik, te je svojim zaposlenima skratio radnu nedelju. Posle njega to je pokušao vlasnik Keloga (fabrike za proizvodnju pahuljica.) Kapitalistima je u interesu da radnici rade manje, imaju više slobodnog vremena za porodicu ili hobi. Istraživanja su pokazala da su takvi radnici produktivniji. Kraće radno vreme i efikasnost idu ruku pod ruku.

Najvažnija poruka Brehmanove knjige tiče se preraspodele bogatstva. Do sada se sve veća usmerenost ekonomije na proizvodnju i rad pravdala sve većom efikasnošću – potrebno je da se puno radi da bi se više proizvelo i preživelo. Ali sa sve većom robotizacijom proizvodnje, to više neće biti problem. Glavni problem će biti preraspodela dohotka. Ovo postaje posebno akutno pitanje ako se sagleda u svetlu zaključaka o većoj efikasnosti privrede. Da li će svi ljudi da učestvuju u raspodeli dohotka koji će biti posledica efikasnije privrede zbog povećanje robotizacije proizvodnje?

Brehmanov odgovor je veoma jednostavan – svi ljudi bi trebalo da uživaju u blagodetima savremenog načina proizvodnje, jer veća preraspodela neće dovesti do ekonomskog nazatka. Ali da bi to bilo moguće, neophodno je doneti neke teške političke odluke. Prva je odluka o ozbiljnijem progresivnom oporezivanju. Bogatiji bi trebalo da plaćaju veći porez kako apsolutno, tako i relativno. Granična poreska stopa na dohodak je u Americi u periodu 1951-1963. godine iznosila 91, odn. 92 odsto (danas je 37).

Ovo nije sputavalo američku privredu, ali jeste onemogućavalo velike socijalne razlike. Druga se tiče sprečavanja izbegavanja plaćanja poreza. OECD procenjuje da siromašne zemlje gube na utaji poreza tri puta više novca nego što dobiju od inostrane pomoći. Koordinisana akcija nekoliko svetskih sila predvođenih Amerikom bi mogla da reši ovaj problem. Za sada takva volja ne postoji. Možda je to razlog što se na Svetskom ekonomskom forumu nikad ne priča o izbegavanju plaćanja poreza?

Autor je profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu

Povezani tekstovi