Potencijal dijaspore ostao je neiskorišćen

„Svi vi tamo tome doprinosite, i svi ste za to odgovorni. LJudi o svemu razmišljaju negativno. Kao refren neke sumorne i tragične pesme čujem: „Ništa ne može da uspe, ništa ne valja, niko ne valja, nikome ne može da se veruje, nije vreme sada, trebalo je ovako ili onako da se uradi“. No, uzmite naš primer iz pozitivne vizure. Uspostavili smo most između dijaspore i matice (što je već samo po sebi uspeh)…

Ovaj detalj iz knjige „Decenija iluzija“ (Clio 2016), moj je utisak, možda je na tragu onome šta je njen autor Majkl ĐORĐEVIĆ hteo da ostavi, po vlastitoj volji i potrebi, kao zaveštanje, ili opomenu „otečastvu“ ni za šta zainteresovanom, do intrigama i ispraznom borbom za vlast. Da bi još jednom poručio kako se u Srbiji mislilo oduvek, i kako bi moralo prestati da se misli ne bi li krenuli nekud iz mrtve tačke.

Miroslav Majkl ĐORĐEVIĆ, „naš čovek iz Amerike“, boravio je proteklih nedelja u Beogradu povodom objavljivanja dvotomnog izdanja njegove knjige „Decenija iluzija, Amerika, Srbija, srpska dijaspora 1990-2000“. Mislim da nema medija za koji nije dao intervju, i to pozamašan, a ipak, teško je steći utisak kako se dijaspora, ili sam Majkl ĐORĐEVIĆ, pisac knjige, „kotiraju“ u današnjoj Srbiji. Dok razgovaramo jasno mi je da je ovaj krepki osamdesetogodišnjak toga svestan, ali da se time ne opterećuje, jer nikada i nije bilo drugačije. „Odrediti se, između ostalog i prema dijaspori, znači odrediti se, a to je ono što izostaje i u deceniji iluzije i uopšte u Srbiji. Kada sam pitao Miloševića, kasnije i neke od ljudi koji su predvodili opoziciju, recite šta je to srpski nacionalni interes o kome se toliko govori, da bi mi u dijaspori znali tačno na šta treba da se fokusiramo, nikada nismo dobili odgovor. Utisak je bio i ostao da je dijaspora od srpskih političkih vođa viđena kao neki dodatni izvor finansiranja, i ona je to bila, jer je smatrala da time pomaže svoju zemlju, ali skoro ništa više od toga, ideje, saveti, dobre namere, želje da aktivno lobiramo u Americi čiji smo državljani, ništa od toga nije prošlo“, kaže u intervjuu ad hominem Danasu Miroslav Majkl ĐORĐEVIĆ, autor knjige.

NBO: Gospodine ĐORĐEVIĆU, utisak mi je da nema medija za koji niste dali intervju (gotovo svi vodeći nedeljnici, dnevne novine, TVN1…). Jeste li iznenađeni tolikim interesovanjem?

M. ĐORĐEVIĆ: Iznenađen sam da su mediji ipak mnogo profesionalniji nego što su bili.

NBO: Šta je medije toliko zanimalo?

M. ĐORĐEVIĆ: Mnogi su me pitali o odnosu matice i dijaspore, tražeći racionalna objašnjenja zašto ti odnosi nisu u punom jeku i pozitivni. Ukazao sam na neprocenjivu štetu zbog činjenice da nijedna vlada od Tita do današnjeg vremena, jednostavno, nije htela da postane majka, umesto da ostane maćeha Srbima u dijaspori.

NBO: Ličnosti iz Decenije iluzija opisujete, uglavnom, negativno, a index imena na kraju knjige je pozamašan, malo je onih koji su ostavili pozitivan utisak na vas…

M. ĐORĐEVIĆ: Malo, ali bilo je i pozitivnih ljudi i odnosa.

NBO: Koliko sam dosad uspela da pročitam, u pozitivnom kontekstu pisali ste o Miodragu Perišiću i uglavnom o Dobrici Ćosiću.

M. ĐORĐEVIĆ: Da, pisao sam o Dobrici uglavnom pozitivno. On je pre pada komunizma i Sovjetskog Saveza dolazio u dijasporu i aktivno se zalagao za pomirenje komunista i antikomunista. Kada je Jugoslavija ušla u krizu i posle posete naše Misije prijateljstva svim delovima Jugoslavije gde su Srbi živeli, mi, kroz Kongres srpskog ujedinjenja i preko Mileta Perišića uspostavili smo komunikacije sa g. Ćosićem.

NBO: Sve do svoje smrti Dobrica Ćosić je ostao kontroverzna ličnost u Jugoslaviji, pa i Srbiji. A u dijaspori?

M. ĐORĐEVIĆ: Da, to je bio i kod nas.

NBO: Prepiske između vas i Ćosića pokazuju da ste postali prijatelji. Šta je presudilo da tako bude?

M. ĐORĐEVIĆ: Otadžbina. Verujem da zvuči patetično, ali nema drugog odgovora. Jeste tačno da smo mi uspeli da izgradimo taj most preko ponora titoizma i u zajedničkoj ljubavi za Srbiju održavamo komunikacije. On je kao predsednik Jugoslavije nastojao da održava komunikacije sa nama. Podržavao je i razumeo je značaj lobiranja i opasnost demonizacije Srba. Složio se sa našim planom za saradnju i predlogom kako da se sprovede. Mile Perišić je kao ministar za informacije u Panićevoj vladi aktivno radio sa nama da se plan realizuje. Međutim, Milošević i Panić su to odbili i sprečili našu inicijativu. Sve ovo je opisano.

NBO: Vi svakako znate da je Dobrica Ćosić sporna ličnost ovde u Srbiji i sada kada ga više nema?

M. ĐORĐEVIĆ: Držim da ga ljudi koji ga kritikuju i napadaju u stvari ne znaju. Opsednuti su dogmatičnim mišljenjima. Čovek koji je od komunističkog komesara i Titovog sledbenika neumorno tražio svoju životnu putanju koja je bila izuzetno komplikovana, mukotrpna i prepuna nebrojnih izazova i koji je, na kraju, kao svetosavski hrišćanin, svakako zaslužuje priznanje i pravo da počiva u miru. Mislim da čak i njegovo književno delo čeka neka nova čitanja i uopšte ceo njegov opus jedno revidiranje. To će učiniti istorija u budućnosti.

NBO: Mala digresija kad smo kod ličnosti o kojima pišete pozitivno… Vesnu Pešić, recimo, pominjete prilično često, nikad negativno.

M. ĐORĐEVIĆ: Gospođu pominjem na više mesta kao jednu od vođa opozicije sa kojom smo imali normalnu komunikaciju, lako smo se i brzo sporazumevali u smislu kooperativnosti.

NBO: I o većini drugih ne sudite po principu crno-belo. Detaljno opisujete svoje razgovore sa Miloševićem, Ćosićem, Đinđićem, sa ljudima iz tadašnje Američke administracije, sa ljudima sa Pala… Ima se utisak da nemate kompleks naknadnog sećanja i pišete kao slobodan čovek?

M. ĐORĐEVIĆ: Hvala na ovom komentaru. Nastojao sam da pišem kao čovek oslobođen subjektivnosti, te da bez oblandi iznosim činjenice koje sam mogao i mogu da potvrdim kao istinite. Znamo da nas isključivo „istina oslobađa“.

NBO: Evidentno se nikom ne udvarate. Ni pojedincima, ni matici ni Americi. Iznosite oštre kritike. Ukratko, šta danas najviše zamerate Americi, čiji ste građanin i u kojoj ste proveli skoro ceo svoj život?

M. ĐORĐEVIĆ: Jeste li čitali Bodrijarovu knjigu „Moja Amerika“?

NBO: Jesam.

M. ĐORĐEVIĆ: Mislim o tom prisvojnom pridevu. „Moja“ Srbija, „moja“ Amerika, „moja“ dijaspora, sve su to znakovi identiteta čoveka koji ne isključuju kritičnost. U antagoniziranoj Srbiji to se jako malo ili nikako razume.

NBO: Da. Vratimo se kritici…

M. ĐORĐEVIĆ: Amerika je mogla da bude šampion demokratije. Ali, kao što sam opisao i objasnio, ona je počela da gradi novi svetski poredak sa starim materijalom iz ruševina minule istorije i palih imperija.

Suštinski govoreći, kritike i nesuglasice iste su danas kao i u toj deceniji o kojoj sam pisao u knjizi. Jednom rečju: iluzije. One iz prošlosti nisu odbačene, a neke nove su se pojavile.

NBO: A šta zamerate „vašoj“ Srbiji?

M. ĐORĐEVIĆ: Odgovor bi mogao da bude isti kao i na prethodno pitanje. Neke fatalne iluzije su odbačene, kao na primer ona da se neka „krnja Jugoslavija“ može održati. Pravi potencijal dijaspore, međutim, ostao je neiskorišćen. Ali, ono najteže, istinske reforme u državnoj upravi, zakonodavstvu i sudstvu, sprečavanje korupcije i to da se za pošten rad dobijaju poštene plate – nije se dogodilo.

NBO: Kakav je problem na relaciji matica – dijaspora?

M. ĐORĐEVIĆ: Dve najveće iluzije su nestale u jarkoj svetlosti realnosti po padu Miloševića: iluzija da će matica od maćehe postati majka i da će prihvatiti svoju decu. Srpska politička elita ne želi da most preko ponora komunističke prošlosti bude izgrađen i time neizmerno šteti opštem napretku, srpskom narodu i državi. I druga iluzija se tiče Amerike i našeg verovanja da će ona slediti načela svog osnivanja i da će graditi novi svetski poredak na njima. Neće.

NBO: Tvrdite da Amerika do 1992. nije želela raspad Jugoslavije. Kasnije se sve promenilo i završilo bombardovanjem. Objasnite to, uključivši detalj iz knjige kada vam Vašington, znajući da idete na Pale, šalje pismo za Karadžića?

M. ĐORĐEVIĆ: Vi ste ovde označili jednu od nekoliko važnih grešaka srpskog vođstva. Mi smo usmeno preneli poruku iz Vašingtona, koju smo proverili. Ona je sadržala sva glavna pitanja i probleme kojima se docnije bavio Dejtonski ugovor. Ti predlozi koje smo im preneli bili su nepobitno bolji od onih koje su Srbi morali da prihvate u Dejtonu.

NBO: Zašto Karadžić nije prihvatio tu ponudu Amerike? Iz straha? Nepoverljivosti?

M. ĐORĐEVIĆ: Na ovo pitanje je nemoguće odgovoriti. Možemo samo da nagađamo i pravimo neke opravdane hipoteze. Jedino on (Karadžić) može autentično da odgovori.

NBO: Postoji u knjizi detalj kada ste od Miloševića, ne bi li se slika o Srbiji promenila, tražili da se počne sa promenama državnih obeležja… „da policija koja juri demonstrante po ulicama ne nosi petokrake, da se promeni himna“… Zašto nije prihvatio?

M. ĐORĐEVIĆ: Da. Kada smo se sreli sa njim, imali smo dug razgovor, ja sam postavio pitanje o državnim simbolima: zastavi, crvenoj petokraki, himni. On je bio očigledno nezadovoljan i napetim tonom nam je odgovorio. Pitao je šta fali himni? Odgovorio sam, pa, ništa, ali, ima i lepših pesama ako hoćete da tražite himnu za Srbiju.

NBO: Bože pravde?

M. ĐORĐEVIĆ: Ne, ta pesma meni lično nikada nije bila za himnu.

NBO: Koja pesma? Koji period srpske istorije je za vas simbol onog što je najbolje, najčasnije, najhrabrije i čime se vi, tačno, ponosite kada izgovorite, kako reče Crnjanski, reč: Serbia?

M. ĐORĐEVIĆ: Bez ikakve sumnje „Tamo daleko“ i Prvi svetski rat. To herojstvo ovog malog naroda je nečuveno. Izvinite…

NBO: Ništa, zastanimo. Vidim da vas je ovo pitanje potreslo.

M. ĐORĐEVIĆ: Jako je teško govoriti o tome, meni. Kada ja kažem patriotizam, nacionalizam, identitet, to se ovde često ne razume… Ja ne razumem guranje pod tepih, to kako se tretira epopeja Prvog svetskog rata, to stradanje srpske vojske i srpskog naroda… Pročitati samo „Plavu grobnicu“ M. Bojića, tu srpsku heroiku, preteško je. Za ime sveta, pa, nakon Prvog svetskog rata srpska zastava se vijorila u Americi na vrhu Bele kuće… Jako me boli da je naša Srbija takav heroizam ispoljila u Prvom, pa potom toliko stradala u Drugom ratu, a onda na kraju 20. veka proglašena za svetsku pariju i, napokon to, da nije bilo pameti kod nas da se to spreči… Strašno. Strašno.

NBO: Šta je po vašem mišljenju bio razlog da dođe do raspada Jugoslavije. Kažete da Amerika to nije želela. Ko je to želeo?

M. ĐORĐEVIĆ: Nemačka i Vatikan, između ostalih, to su želeli.

U knjizi detaljno govorim o ovom ključnom pitanju koje ima egzistencijalni karakter. Sada ću ukratko izneti nekoliko napomena: Jugoslavija je bila veštačka tvorevina i pogibeljna iluzija za Srbe, laž od koje su komunisti stvorili aksiom „bratstva i jedinstva“. Tri Jugoslavije su bile grob srpskog naroda. Naravno, u knjizi je dokumentovano ko su još bili rušitelji Jugoslavije pored izmišljene „jugo-braće“ u Titoslaviji.

NBO: Kako god, na kraju je došlo do NATO bombardovanja Srbije, 1999. Kako ste se tada osećali, možda je prejako pitanje. Jeste li pokušavali nešto da preduzmete? Bilo je prekasno za lobiranje, na koje ste ranije nagovarali srpske vlasti, bez uspeha.

M. ĐORĐEVIĆ: Na ovo pitanje bih mogao da odgovorim podužim esejem. U momentu kad su se prve slike uništavanja mog rodnog Beograda pojavile na našoj televiziji u Americi, ja sam se osetio isto kao da sam u Beogradu, 6. aprila 1941, u kući na Dorćolu, na uglu Kneginje LJubice i Strahinića Bana. Bombe su padale oko nas, kuća se tresla, a malter otpadao sa plafona u sobi u kojoj sam se probudio u velikom strahu i potpunoj neizvesnosti.

Činjenica da su nas opet bombardovali Nemci, ovog puta zajedno sa Amerikancima i Englezima, kojima smo ranije bili saveznici, posebno teško mi je pala. Oživela mi je u sećanju stih iz moje poezije: „O, Srbijo, majko beskonačnih patnji!“

Da, mnogo toga smo pokušali i držim da smo nešto pozitivno i konkretno i uspeli da postignemo. Te napore i akcije su detaljno prikazani u knjizi.

NBO: Zašto mislite da su tri Jugoslavije grob srpskog naroda?

M. ĐORĐEVIĆ: Najjednostavnije rečeno u metafori: kralj Aleksandar je, uprkos izvanrednoj ponudi za Srbiju u Londonskom ugovoru iz 1915. godine, Srbima omeđio grob. Tito ga je iskopao, a Milošević suštinski gurnuo u njega preko svojih iluzija.

NBO: Šta je bio vaš motiv da se ponovo setite svega? Volite da citirate misao da se istorija ponavlja.

M. ĐORĐEVIĆ: Želeo sam svim srcem da ukažem na ključne greške, kako bi se one izbegle u budućnosti. Znamo da se greške i propusti skuplje plaćaju kada se ponove. Pisao sam u nadi da će Srbija iz njih naučiti kako da izbegne ponavljanje istorije zakasnelih delovanja, propuštenih prilika i pogrešnih odluka.

NBO: Imajući u vidu današnju vlast, kada bi se istorija ipak ponovila, da li bi se ponovila kao tragedija ili kao farsa?

M. ĐORĐEVIĆ: Neizbežno kao tragedija egzistencijalističke prirode i nesagledivih posledica.