Dragan Bisenić

Recimo, poput Ruritanije iz „Zatvorenika iz dvorca Zenda“, Balkanije iz Brem Stokerovih romana ili Karakozije iz filma Stivena Spilberga „Terminal“. Mada je u filmu glavni junak Boris Navorski jasno slovenskog porekla, u realnosti to je Iranac Karim Naseri. Ali, ne bez povezanosti s našim krajevima. Nesrećni Naseri je bio je student slavistike i srpskohrvatskog jezika u Londonu. Naserijava nesreća kao da je bila predskazanje i za predmet njegove nauke, koji se ubrzo dezintegrisao i nestao u vreme kada je nestajao i Naserijev stvarni život.

Balkanija – to je država sa početka 20. veka iz romana Brema Stokera „Lady of Shroud“ čije stvaranja tadašnji crnogorski vladar obeležava spektakularnim aero mitingom u prisustvu svih drugih evropskih vladara, pa i kraljevine Hercegovine.

„Serkosovobija“ zvuči rogobatno i nije je lako izgovoriti. Moglo bi lakše da bude „Koserbija“ ili „Kosrbija.“ Ili „Srbokosovija“. Ili „Srbokosovo“. U svakom slučaju, podsvest američke voditeljke izrazila je mogućnu realnost koja se priprema hiljadama kilometara daleko, ne neizbežno bez uticaja i znanja voditeljkine otadžbine.

Ono što svim ovim izmaštanim tvorevinama daje ponovnu aktuelnost, jeste obnavljanje važnosti juga Evrope i mediteranskog karaktera Evrope, a posebno posledice koje ovakav razvoj može da ima na Srbiju i druge zemlje nastale na teritoriji nekadašnje Jugoslavije. Evropska „obnova s juga“ počela je „Prespa sporazumima“ Grčke i sada već, Severne Makedonije. Kosovsko pitanje već duže vreme je na dnevnom redu.

Sve to postavlja pitanje da li novi razvoj balkanskih događaja vodi u novi balkanski dizajn, koji će stvoriti nove umesto starih centara moći na koje smo navikli u 20. veku. Ta veza centara prošlog veka bila je tradicionalno horizontalna, imajući u vidu jugoslovensku ulogu barijere nemačkom i sovjetskom uticaju. NJu je adekvatno izražavala SHS osovina – LJubljana, Zagreb, Beograd. Zajednička država Južnih Slovena bila je definicija slovenske hegemonije na Balkanu.

Bio je to izraz prevazilaženja koncepta „polisa“ (grada – države) u njegovog prerastanja u megapolis, koncepta koji se rodio na Balkanu.

Ideje „svetske države“ ili „globalnog poretka“ potiče upravo sa Balkana. NJoj je realan oblik i sadržinu dao Aleksandar Makedonski. On je imao dva učitelja: Homera koji ne deli čovečanstvo na Helene i varvare i Aristotela kome su svi varvari po prirodi robovi. U sačuvanoj prepisci Aleksandra Velikog i Aristotela, jasno se vidi da je makedonski gospodar sva tri kontinenta srušio barijeru između helenskih i makedonskih Balkanaca, s jedne strane, i ostalih naroda s druge strane.

Stvoreni stoički kosmopolis, bio je jedna od najvećih tekovina koje je ovaj dvor predao rimskom osvajaču, osim zlata i ogromne biblioteke. „Novi Rim“ nasledio je ideju i ideal samosvojnosti i udruženosti na kojima počivaju harmonija i opšti mir. U vreme „balkanskog optimizma“, isticalo se da balkansko zemljište “ asimiluje i uniformiše u znatnoj meri balkanskog stanovnika, čiji Dinarac veže Alpinca sa Anadolcem i severnjaka sa južnjakom“. Sudbina Balkana je da veže i spaja tri kontinenta, da posreduje među njegovim stanovnicima, smanjujući razlike i pojačavajući sličnosti. Bila su potrebna tri veka da bi helenski Balkanci naučili da cene svoju i tuđu samosvojnost, da od popoisa stignu do kosmopolisa u kojem treba da vlada harmonija „samosvojnih jedinki i naroda“. Aleksandar Makedonski je srušio antički polis, otvorio kapije i razorio zidine ujedinivši tri carstva. Tako je nastao megapolis.

Danas se od megapolisa vraćamo nazad, na polis, a „slovenska hegemonija“ na Balkanu na pragu je definitivnog nestanka. Prelazna etapa u tom procesu bili su ratovi za nasleđe Jugoslavije.

Devedesetih godina, u vreme jugoslovenskih ratova, postavljalo se pitanje koja osovina može da stabilizuje Balkan? Odgovor je nađen u liniji Zagreb – Beograd – Atina. Otuda se tadašnji grčki premijer Konstantin Micotakis pojavio 5. maja 1993. na Palama, da zajedno sa Slobodanom Miloševićem i Dobricom Ćosićem ubeđuje Radovana Karadžića da prihvate Vens – Ovenov plan. Tadašnji izlet nije uspeo, osim što se tada afirmisao sadašnji lider RS, Milorad Dodik, koji je jedini glasao za prihvatanje plana. Nešto kasnije, ova tri centra, uz veliku ulogu Atine, uspela su da pacifikuju i okončaju rat u Bosni i Hercegovini, uz snažno asistiranje i vođstvo SAD.

Verovalo se da je tako pronađena formula stabilnog Balkana, koja bi povezala stare centre s novim razvojem, istočno – zapadnu osovinu sa južnim pravcem na kojem se već žarilo albansko pitanje, a potreba za njegovim obuzdavanjem postajala sve snažnija. To uverenje nije dugo trajalo, samo dok se potpuno nije otvorilo „kosovsko pitanje“ sa planom stvaranja države od južne srpske pokrajine.

Novim razvojem čini se da će najviše da izgubi Zagreb. To neće biti rezultat bilo kakvog diplomatskog poraza, nego ravnodušnosti i reklo bi se, malodušnosti Zagreba da učestvuje na konstruktivan i delotvoran način u regionalnim pitanjima. Današnji performans Hrvatske u stabilizaciji regiona, čini se, niži je od onog koji je pokazivala Tuđmanova Hrvatska i to u ratnim uslovima.

Horizontalna osa Zagreb – Beograd dodatno je oslabila pasivnom ulogom Hrvatske na „apsorpcionom putu ka EU“ za zemlje Zapadnog Balkana. Začuđuje koliko je Zagreb olako i apatično prepustio svoju ulogu balkanskog centra, iako je praktično imao sve adute u svojim rukama i otvorena vrata da bude pravac kome gravitira balkanska integracija u EU. Umesto toga, Zagreb je ušao u maglovite srednjoevropske koncepte povezivanja Baltika i Jadrana, koji nemaju snažnije utemeljenje u realnosti i koji nikada nisu odmakli dalje od još jedne verzije Ruritanije.

„Balkanska ravnoteža“ ima velike izglede da se izmesti na drugi pravac i njena osa je sever – jug. Centar tog novog prostora koji se naslućuje čine Srbi i Albanci. Južno od Save i Dunava Srbi i Albanci predstavljaju dve najkompaktnije etničke celine, približnih demografskih kapaciteta, što prirodno otvara pitanje budućeg odnosa ove dve nacije. Atina je sporazumom sa Skopjem prirodno obnovila svoje prisustvo kao središte, tako da su novi gravitacioni centri Beograd – Atina – Tirana. Albanaca na Balkanu ima oko 5 miliona, dok nešto više ima Srba u Srbiji. Ulogu produženog centra na severu, posle Beograda, može da ima Budimpešta, jer igra veoma aktivnu ulogu na Balkanu i do sada je bila delotvorna supstitucija Zagrebu.

Još jedan razlog za prisustvo Budimpešte, može da bude i simbolički. Budući odnosi Srba i Albanaca mogu da budu neka vrsta modifikacije Austrougarske, recimo „Srbo – Albanija“, koja će se prostirati od Subotice do Valone i imati nesumnjivo centralni i dominantni položaj na jugoistoku Evrope i prostoru nekadašnje Jugoslavije. To je zov kome treba odoleti u uslovima kada i jedan i drugi narod imaju uverljive razloge da se upuste u ovakav koncept, ma koliko se on činio onemogućen, pre svega, zbog psiholoških prepreka. Albanci svoje evropske aspiracije mogu da ostvare samo preko Srbije, a to znači i sa Srbijom, dok Srbija traga za kompenzacijom za razgrađenom „slovenskom dominacijom“ Balkana. A možda bi i voditeljki Foks njuza bilo lakše da ovo izgovori „Srbo – Albanija“, umesto „Serkosovobije“?

To sve, ipak, ne zavisi samo od Srba i od Albanaca, nego i od novih i širih evropskih realnosti koje je prošle nedelja na Delfi forumu predstavio direktor fondacije Evroazija, Robert Kaplan.

On je počeo karijeru na Balkanu, objavljujući knjigu „Balkanski duhovi“ i odbacujući nasleđe i značaj geopolitičkih faktora na Balkanu, da bi danas, na čelu Fondacije Evroazija, zastupao nasleđe očeva geopolitike, Mahana i Makindera. Kaplan predviđa trijumf koncepta „evroazije“ za čije pojavljivanje ne vidi efikasne i delotvorne prepreke, temeljeći svoje ocene kako na savremenim činjenicama, tako i na premisama antičkih mislilaca, Tukidida ili kasnijeg istoričara Fernanda Brodela.

U novijoj knjizi „Osveta geografije“, Kaplan je obnovio važnost Mediterana koji „ponovo postaje spona“ koja povezuje južnu Evropu sa severnom Afrikom kao što je to činio u starom svetu. On smatra da Sredozemlje ne može dalje da nastavi da deli bivše imperijalne sile od svojih bivših kolonija. „Zemlje maslina i vina“ trebalo bi ponovo da postanu ekonomska i kulturna zajednica, osnažena ogromnim rezervama nafte i prirodnog gasa u severnom i istočnom Mediteranu.

Značaj Mediterana je takav, naglasio je Kaplan, „da sudbina Evrope zavisi od toga šta se dogodi u geografiji“. Evropu čine i bivše evropske granice, posebno na severu Afrike, tako da Mediteran ponovo postaje centralno evropsko pitanje. Zaokret evropske ravnoteže iz Brisela ka Berlinu imaće globalne posledice. Ukoliko „Adenauerov model“ ne bude u stanju da napreduje, Nemačka će postati sebičnija i više nacionalistička.

U središtu balkanskog, a sada i kosovskog pitanja su granice. O Kosovu se govori u najavama razgraničenja „podela“ i promena granica koje mogu da imaju posledice i na strukturu Bosne i Hercegovine. Ali, nisu to više samo balkanska pitanja, iako su to nekada bila. Direktor za političko planiranje nemačkog Ministarstva spoljnih poslova, dr Ralf Beste, istoričar je po struci. On ima četvrt veka iskustva na Balkanu i upozorava da je Balkan „laboratorija za ostatak Evrope“. Na Balkanu je postavljeno pitanje granica i obnovljen nacionalizam u Evropi. Sada su i jedna i druga stvar postale evropska moda. „Granice nisu prošlost. One su se vratile nazad i postale moderne“, kaže Beste. On je naveo primer granice Nemačke i Danske koja je decenijama važila kao uspešan model prevazilaženja granica, a sada se celom dužinom od 80 kilometara sa danske strane podiže ograda visoka 1,5 metar.

Danska, navodno, želi da zaštiti svoje farme svinja od zaraza koje nose divlje svinje, mada već tri godine sprovodi režim kontrole granice prema Nemačkoj.

Kako izgleda budućnost Balkana, gledana antičkim očima? Ne može da se isključi nailazeći „veliki balkanski prasak“ iz koga će se pojaviti nove strukture, nove forme i novi „balkanski sunčev sistem“, a neki elementi će sasvim nestati.

Povezani tekstovi