Tu se, međutim, nalaze i ključni tekstovi velikih srpskih intelektualaca koji su, uoči “Prvog svetskog rata”, uobličavali jugoslovensku ideju, kao i temeljni radovi autora koji zaključuju da je jugoslovensko doba obogatilo i unapredilo naše istorijsko iskustvo. Ni reč “utopija”, za koju su se urednici opredelili, nema jednoznačan smisao. Utopije, ne zaboravimo, inspirišu i pokreću. U određenom smislu, tako je sa idealima većine ljudi. Tako je, po mom mišljenju, bilo i sa jugoslovenskim idealima. Ideja je bila privlačna. Iskustvo je, međutim, otvorilo pitanje stvarnih srpskih resursa i, što je još važnije, vremena mira potrebnog za tako zamašno pregnuće. Pitanje suštinskog smisla jugoslovenske ideje otvoreno je genocidom u NDH. Jugoslavija je imala moćne neprijatelje i dva puta, 1941. i 1992, srušena je ratom, spoljnim udarcima, za kojima su usledila unutrašnja razračunavanja – kaže za “Danas” istoričar Miloš Ković, jedan od autora tekstova u dvotomnom zborniku “Istorija jedne utopije”, koju je izdavačka kuća “Katena mundi” objavila povodom 100 godina od stvaranja Jugoslavije.

„Kad je reč o Srbima, potrebno je vreme da bi zacelele rane nanesene razaranjem države u kojoj su bili ujedinjeni, njihovom nasilnom podelom na nekoliko država, masovnim etničkim čišćenjem kome su podvrgnuti, kao i medijskom antisrpskom histerijom koja i danas traje. “Istorija jedne utopije”, međutim, potvrđuje da je razuman razgovor već danas plodotvoran. Stogodišnjica stvaranja Jugoslavije biće propraćena nizom okruglih stolova i konferencija, gde će sigurno biti zanimljivih i podsticajnih tumačenja“, kaže sagovornik “Danasa”.

„Stvaranje Jugoslavije bilo je pripremljeno u umovima intelektualaca“, nastavlja Ković. „Ono se ne može pripisivati samo regentu Aleksandru Karađorđeviću. Istorijski koreni ove države mogu se pronaći kako u prosvetiteljskom i revolucionarnom sekularizmu 18. i 19. veka, tako i u rimokatoličkom, protivreformacijskom panslavizmu 17. veka i austroslavizmu 19. veka. U strateškom smislu, Jugoslaviji su sile “Antante” namenile ulogu počivše Austro-Ugarske – da sprečava prodor Nemačke i Rusije u Jugoistočnu Evropu. Onoga časa kad su Amerikanci, Britanci i Francuzi pristali na ujedinjenje Nemačke i kad su uspeli da razbiju Sovjetski Savez, Jugoslavija im više nije bila potrebna. Ona je bila deo “Versajskog poretka”, koji je potrajao od 1919. do 1989. Ujedinjena Nemačka ju je iznova, kao i 1941, razbila. Mnogo faktora uticalo je na nastanak i nestanak Jugoslavije, ali su, po mom mišljenju, presudne bile odluke velikih sila“, konstatuje Ković.

„Jugoslavija je, na svoj način, rešila srpsko nacionalno pitanje. To se može reći čak i za Titovu Jugoslaviju, u kojoj su Srbi podeljeni na pet republika i još dve autonomne pokrajine. Čak i u tako ponižavajućem položaju, Srbi su se tešili činjenicom da i dalje žive u jednoj državi. Ne treba zaboraviti da Lika, Banija i Kordun, niti zagrebački Srbi, nisu ulazili ni u jednu od “Antantinih” ponuda o proširenju granica Srbije, za kojima se danas toliko žali. Pokušaji da se genocid nad Srbima u NDH protumači prethodnom “srpskom hegemonijom” mogu da se uporede samo sa pokušajima da se “holokaust” objasni prethodnom “jevrejskom prevlašću” nad nemačkim narodom i arijevskom rasom. Za “Jasenovac” i “Aušvic” nema opravdanja. Hrvatska nauka i javnost se, jednostavno, nisu suočili sa genocidom izvršenim od 1941. do 1945. na onaj način kako su to učinili, recimo, Nemci. Pogledajte te neverovatne ustaške recidive u samom vrhu hrvatske države. A kad je reč o hegemoniji, sećam se da je Dušan Bataković govorio da je, ako je prva Jugoslavija, zbog svemoći Karađorđevića i unitarizma, bila srpska, onda se za drugu Jugoslaviju, zbog svemoći Tita, konfederalizma, deljenja Srba i ujedinjavanja Hrvata, može reći da je bila hrvatska“, misli Ković.

Kulturni rat između Jugoslovena i Srba

Zbog upornih i žilavih jugoslovenskih iluzija Srbija je u 21. vek ušla bez jasnog državnog i nacionalnog programa – misli Ković. Na njih se danas uspešno kalemi i evroentuzijazam – dodaje. „Pogledajte samo ovaj identitetski cirkus u Crnoj Gori. U Beogradu se i danas vodi kulturni rat između Jugoslovena i Srba. Ljudi apsolutizuju svoje mladalačke uspomene na Jugoslaviju i ne žele da znaju ni za kakve “Jasenovce”, “Jadovna”, “Prebilovce”, “Šargovce”, “Bleskove” i “Oluje”. Ta opijenost sobom i taj nedostatak istorijske, pa i moralne svesti, u korenu uništavaju svaku dublju kulturu i sprečavaju trezveno osmišljavanje svakog dugoročnog političkog programa. Jugoslovenska ideja bila je plemenita zamisao. Jugoslovenstvo spada u naše kulturno i istorijsko nasleđe. To iskustvo smo, međutim, preskupo platili. Jugoslavija ostaje, jednostavno, samo jedna od država u kojima su Srbi, u dugim vekovima svoje istorije, živeli. Vredi razmisliti o tome da li ćemo svoju zvaničnu, nacionalnu kulturu utemeljiti u sedam decenija starom nasleđu Tita i Kardelja, ili u osam vekova živom predanju i kultu Svetog Save i Svetog Simeona“, zaključuje Ković.

Ideja

Ideja izdavača “Istorije jedne utopije – 100 godina od stvaranja Jugoslavije” bila je da istraži odnos srpskih istoričara prema državi koje više nema, ali da, pri tome, izbegne “crno-beli” pogled na temu koja čitav vek izaziva podele u srpskoj javnosti. Zbornik je posvećen preminulom istoričaru i diplomati Dušanu T. Batakoviću, autoru uvodnog teksta “Balkanski pijemont – Srbija i jugoslovenskog pitanje”.