Prodor ženskih glasova 1

Slučajno ili ne, radi se o ženskom pismu, autorkama srednje i mlađe generacije koje se bave sličnim temama, otuđenošću pojedinca, traganjem za smislom, bekstvom od ubitačne monotonije radnog okruženja.

Još od vremena japanskih klasičnih tekstova, pisanje u njihovoj kulturi nije ekskluzivno muško pravo (Sei Šonagon, Murasaki Šikibu), ali je činjenica da su dosadašnji nobelovci iz Japana – muškarci.

Prateći prozu koja do nas stiže u prevodu, zapažamo u poslednje dve decenije snažan prodor ženskih glasova koji vrlo smelo otvaraju pitanja savremene japanske urbane svakodnevice.

U romanu Profesorova tašna glavna junakinja Cukiko već je izuzetak iz društva zbog činjenice da nije udata iako je već pri kraju svojih tridesetih godina.

Ona predstavlja osobu prosečnu u svakom pogledu, bez ambicija i velikih težnji za materijalnim dobrima, otuđenu od porodice od koje se odvojila fizički, kao i od prijatelja koji je sve više zaobilaze jer se razlikuje od njih.

Njen porok je alkohol i svakodnevno opijanje pivom i sakeom kao da predstavlja smisao bitisanja sve dok jedne večeri ne sretne za šankom svog profesora iz srednje škole.

Simpatije koje gaji još od tinejdžerskog uzrasta još su neprihvatljivije, on je znatno stariji od nje i takođe usamljen i izopšten jer je dozvolio da ga supruga napusti.

Na tom snažnom antagonizmu tradicionalnih vrednosti i obezličenih zahteva modernog Japana koji ceni samo produktivne i korisne, zasniva se nesreća i nesnalaženje koji se utapaju u alkoholu.

Jedino istinsko zadvoljstvo predstavljaju im naizgled slučajni susreti i hrana iz bara.

Uživanje u hrani kao jedinom dozvoljenom namirenju željnih čula metafora je ispraznosti dve egzistencije koje traže utehu i bekstvo od ubitačne monotonije samačkih života.

Očajnička potreba za ljudskom toplinom čini da i vlasnik bara postaje više od člana porodice, neka vrsta tihog saučesnika jedne tužne i zabranjene ljubavi.

Kako i da li se ona može realizovati je za čitaoca zagonetka do samog kraja, ali majstorstvo Hiromi Kavakami (1958) približava njenu prozu atmosferi nobelovca Kavabate, naročito romanu Hiljadu ždralova.

Njena mlađa sunarodnica Sajaka Murata (1979) dovela je kratkim romanom Prodavačica priču o otuđenosti do same granice izdržljivosti čitaoca.

Junakinja je biće bez emocija koje je sebe fizički i mentalno pretvorilo u deo mehanizma jednog od hiljada tokijskih mini marketa.

Obučena za jednostavne poslove kasirke, ona sa godinama počinje da se poistovećuje sa ambijentom i radnim zadacima do te mere da bez njih prestaje da postoji.

Ne dotiče je izopštenost od društva, molbe porodice da promeni način života i osnuje porodicu tražeći partnera preko interneta jer mogućnost da voli ili bude voljena je potpuno isključena.

Ona postoji samo kao šraf u mehanizmu koji funkcioniše 24 sata svakog dana u godini, uključujući i praznike kad se grabi za smene ne bi li izbegla porodične skupove ili samoću garsonjere od 14 kvadratnih metara.

Sa zastrašujućim odsustvom ljudskosti i emocija koje je ispoljavala još kao dete (sistem stvara poslušnike), odbacuje i jedinog muškarca koji pokuša da joj se približi.

Tradicija više nema oslonac u duhovnosti, ljubavi prema prirodi i nalaženju lepote u malim stvarima koje usrećuju, već se ostaci patrijarhalnog vide samo u imperativu udaje i rađanja koji su i dalje smisao ženskog života.

Novo, tehnološki i privredni napredak nema u sebi i zadovoljstvo u sticanju jer se za tako nešto nema vremena.

Svako ko je na bilo koji način drugačiji, odbačen je i kažnjen.

Ili kažnjava samog sebe, pitaju se ove nadahnute književnice koje pišu dovoljno hrabro da pogledaju beznađu u oči.

I dok romantična veza bivše učenice i profesora u penziji ipak pronalazi ostrvca utehe, u alkoholu ili u branju pečuraka u planini, dotle prodavačica-robot jednostavno čeka da njeno radno i životno vreme istekne.

Oba romana predstavljaju vapaj za promenom načina života, za povratkom lepoti u klasičnom smislu koja je ovaploćena u tradicionalnoj japanskoj umetnosti i umeću življenja.

Ispravna filozofija je vabi sabi rekli bi Zapadnjaci koji misle da nešto znaju o Japanu.

Ipak, Japan je za većinu tajna, a ova proza će čitaocu otkriti samo delić jednog dalekog univerzuma.

Ono što jeste univerzalna poruka je priča o otuđenosti pojedinca koji sebe poništava onda kad prestane da traga za lepotom.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.