Rajko Đurić: Od etničke distance do etničkog čišćenja (2) 1

Tražeći utehu ili lek, čovek ima potrebu da se vrati svom etničkom korenu.

Ali ne samo tada. Ako je njegov maternji jezik još živ, što znači i njegova prvobitna veza sa unutrašnjim i spoljašnjim svetom, onda je ta potreba još jača. Stid ili kompleksi mogu da zatvore čoveku „vrata“ doma u kojem se rodio i u kojem je rastao.

***

Pojedini moji poznanici iz Francuske, čiji maternji jezik nije francuski, pričali su mi da su njihovi roditelji, pa čak i oni nosili oko vrata dasku na kojoj je pisalo „Francuska je moja majka!“… Ili pripadnici Kašuba u Poljskoj, koje su ponižavali tako što su ih terali da pasu travu!

***

Zbog toga čovek počinje da pati. Jer, pitanje identiteta nije apstraktna stvar. Identitet obuhvata i svest o poreklu, čiji su deo roditelji, braća i sestre, rodbina. I, naravno, deca!

***

Kad sam, posle završenih studija, počeo da radim u listu „Politika“, upoznao sam nekoliko kolega i koleginica romskog porekla koji su bili novinari u novinskoj kući „Politike“ ili u drugim beogradskim medijima. U njihovim očima je reč Ciganin ili Rom bila kao oznaka na policijskom dosijeu ili naziv za neku tešku i neizlečivu zaraznu bolest.

***

Tada sam shvatio da onaj koji pati „od samoga sebe“, biće spreman da priredi patnju i drugome. Ko nije dobar za sebe, ne može biti dobar ni za drugoga. Ova „moja aksioma“ obuhvatala je sve – od pojedinca do države.

***

Iz tog vremena, dok sam radio u „Politici“, potiče i sledeća epizoda: moj kolega Petar Ilić napisao je seriju tekstova o uspešnim mladim ljudima iz različitih krajeva Jugoslavije. Upitao me je da li poznajem nekog uspešnog mladog Roma. Preporučio sam mu jednog asistenta sa Poljoprivrednog fakulteta, koji je bio „student generacije“.

***

Kad se tekst o njemu pojavio u „Politici“, nastala je drama. Ilić je uzgredno pomenuo i njegovo nacionalno poreklo. Ali, supruga tog asistenta, inače ćerka generala, zahtevala je kategorično da taj podatak o njegovom romskom poreklu demantuje. Ako to ne učini, zapretila mu je, da će ona podneti zahtev za razvod. Redakcija „Politike“, s razlogom, odbila je da objavi demanti te vrste.

***

IV

Čovek može da nosi razne stvari, tj. da preobuče svoje telo. Ali ljudski duh i dušu nije moguće preobući. Zato je čovek svoj, i dok je svoj, on je slobodan. Sloboda je uslov za njegovu čovečnost, a njegova čovečnost je dokaz da je on slobodan. Biti slobodan, znači biti čestit, tj. kako je pisao Hegel – odnositi se odgovorno prema drugome, odnosno imati svest o odgovornosti.

***

Kad o tome razmišljam, u meni oživi priča o slučaju Dušana Nedeljkovića, koji je posle Rezolucije IB bio oteran sa Filozofskog fakulteta, na kojem je od svojih asistenata tražio da iz Staljinovih govora izdvoje delove „filozofskog kakaktera i značaja“, „etičkog obeležja i smisla“ i „estetskog karaktera i značenja“.

***

Svedoci pričaju da oni koji su bili zaduženi za delove „filozofskog karaktera“ i „etičkog obeležja“ nisu bili u tako velikoj nevolji. Ali njihove kolege, koji su bili zaduženi da iz Staljinovih govora izvuku delove „estetskog karaktera i značenja“ bili su na velikoj muci. Neki od njih, štiteći elementarni zdrav razum, usudili su se da kažu Nedeljkoviću da nisu u Staljinovim govorima uočili „ni tragove estetskog karaktera i značenja“.

***

A Nedeljković je, onda, namrgođen, prekorno govorio: „Estetsko zahteva duboko poniranje. Da bi se dospelo do suštine, treba zaroniti umom što dublje. Zaronite, kolega, duboko, što dublje, ako imate uma, pa će Vam se estetsko u Staljinovim govorima pojaviti kao roj pčela! Staljin, i kao čovek i kao državnik ima najdublji duh u današnjen svetu. Estetsko je bilo za njega uvek od sušinskog značaja“, govorio je Nedeljković.

***

Kad je politički vrh bivše Jugoslavije, na čelu sa Milovanom Đilasom, odlučio da se Nedeljković ukloni sa Filozofskog fakulteta, onda se on obratio svojim kolegama da „zaštite njegovu čast i dostojanstvo“. Nastao je – kažu svedoci – neprijatan tajac.

***

Miloš Đurić – čije reči „Ja predajem etiku, ne sviram u diple!“ mogu se čuti i danas – ustao je i kazao: „Poštovani kolega Nedeljkoviću, uvek sam štitio čast i dostojanstvo ljudi. Kao profesor etike, činio sam to po dužnosti, kao čovek osećao sam moralnu obavezu da to činim. Međutim, Vi ste, kolega Nedeljkoviću, govorili sve vreme da su čast i dostojanstvo ‘burgije’ buržoaskog društva! Prema tome, ako bih branio Vašu čast i dostojanstvo, ja bih postupio suprotno Vašim uverenjima i ubeđenjima. Oni su deo Vaše ličnosti, Vaše svesti i savesti, Vaše časti i dostojanstva. Nemoj te mi, molim Vas, zameriti što neću moći da izađem u susret Vašoj molbi!“

***

Kao novinar i urednik Kulturne rubrike „Politike“, uverio sam se u to kako se etnička distanca može pretvoriti u smrtonosnu granicu. U vreme kosovske krize druge polovine osamdesetih godina Halit Trnavci, profesor albanskog na beogradskom Filološkom fakultetu, dao mi je svoj manuskript u kojem je opisao sudbinu svoga oca koji je bio zatočenik Golog otoka.

***

Pročitao sam njegov manuskript i kazao da to nije štivo za Kulturnu rubriku, već za feljton. Ne znam kako, ali rukopis je dospeo do književnika Miodraga Bulatovića Buleta, koji je od Trnavcijevog teksta napravio horor-literaturu.

***

Bulatović je pisao tekstove protiv Albanaca, u kojima su predstavljeni kao okoreli zločinci srpskog naroda na Kosovu, a javnosti je predstavljeno da je autor tekstova Halit Trnavci. Pokrenuta je i specijalna rubrika „Odjeci i reagovanja“, u okviru koje su, povodom tekstova, objavljivana „pisma čitalaca“ a u stvari to su bili tekstovi čiji je autor bio tim, koji su činili „odabrani“ novinari, „jurišnici“ fronta Slobodana Miloševića.

***

Dakle, po logici Dušana Nedeljkovića, ovaj tim je u svemu nalazio zlo seme Albanaca. Aleksandar Saša Nenadović je objavio knjigu o tom sramnom periodu, kada je „Politika“ – pretvorena u „Slobodanku“ – tj. bila u službi Slobodana Miloševića i njegovog režima.

***

Kada sam, jednom, sreo Bulatovića u Šumatovcu, rekao sam mu da sam imao Halitijev tekst u rukama, a da tekst koji on priređuje za feljton u „Politici“ nema nikakve veze sa tom verzijom. Kazao sam mu da me je o tome obavestio i Trnavci. Upitao sam šta je istina?

***

Bulatović me je, demonstrirajući veštinu cirkuskog klovna koji neprestano pomera uši, upitao kao Pilat: „Šta je istina?“

***

Zatim mi je, tapšući me po ramenu, upozorio: „Pazi dobro! Ovo vreme nije za istinu! Očekuje nas veliko klanje. Neće biti više razgovora bez zabodenog noža u sto! A tebi savetujem drugarski i kolegikalno: pređi u neki nedeljnik, u NIN ili Intervju, na primer. „Politika“ ne treba više novinare koji se zaklinju u istinu!“

***

Na ovu granicu, koju je „definisao“ književnik Miodrag Bulatović, čovek i pisac koji je slovio u očima mnogih kao „veliki slobodar“, nadovezali su se devedesetih godina razne druge granice i distance, naravno, i one sa pečatom „etnička distanca“.

***

Etnička distanca nije bila formalno ozakonjena, institucionalizovana, kontrolisana i nadgledana, kao u nacističkoj Nemačkoj, ali se osećala takoreći na svakom koraku.

***

Čak mi je i jedan moj drug sa studija, vrlo prisan prijatelj, poručio da se „ne mešam u srpsko-hrvatske stvari i odnose, jer ja kao Ciganin nisam u stanju da to shvatim i razumem!“

***

Zahvalio sam mu na „prijateljskom zapažanju“ i rekao da bi bilo dobro, ako želimo da dalje razgovaramo, da stavimo i Miloševića i Tuđmana u zagrade, jer su obojica bez ljudske supstance te kao takvi nedostojni ljudskog razgovora. Polazno pitanje našeg razgovora jeste: ti imaš sina kao i ja. Da li si spreman da šalješ sina u rat za Miloševićeve ciljeve?

***

Na moje čuđenje, on je kazao da jeste, jer je on patriota, i voli svoju zemlju i narod.

***

Ja sam ga najpre podsetio na reči nemačkog pesnika Kurta Tuholskog: „Kad se neko plaši reći da je čovek, on kaže da ja patriota!“ Rekao sam mu: „Od danas se više ne poznajemo. Jer, ne vidim više u tebi čoveka!“

***

Tokom raspada Jugoslavije granice su se umnožavale kao gamad. Ali, pojedi su videli u tim granicama čak mogućnost za pojavu i širenje novih sloboda. Tako je, recimo, govorio Danko Plevnik iz Zagreba na skupu koji je početkom devedesetih organizovala „Borba“.

***

Replicirajući mu, ironično sam kazao, da smo toliki da ćemo uskoro imati na prostoru bivše Jugoslavije i koncentracione logore. Prisutnim predstavnicima lista „Politika ekspres“ poručio sam da bi bilo bolje da ga sami ugase. Jer „Politika ekspres“, čiji je urednik bio tada Slobodan Jovanović, objavila je nekoliko tekstova, koji su bili okarakterisani kao tekstovi „koji su napisani ljudskom krvlju“. Mnogi su smatrali da sam bio „preoštar“.

***

Ja sam, međutim, bio čvrsto uveren da će naš brod potonuti u Doba-Nedoba, u kojem će naši dani biti kao zmije i zveri, a noći naše logorske dveri. Izgleda da je u mojim genima ostao delić kapi „crnoga mleka“, koje su moji preci pili „ujutro, u podne, uveče“, kako je pisao Celan.

V

Mnogobrojne žrtve, razaranja, koncentracioni logori u Bosni – Omarska, Trnopolje, Keraterm, Manjača – u kojima su primenjivani pojedini metodi mučenja i terora kakvih valjda nije bilo ni u Aušvicu, Lora u Splitu i Dretelj kod Čapčjine, Stajićevo, Begejci, Mitrovo polje kod Aleksandrovca – samo su neki relikti neopisivih zločina iz ratova na „rate“ devedesetih godina XX veka.

***

Etnička distanca završila se sa etničkim čišćenjem, koje nije bilo viđeno u Evropi u periodu od završetka Drugog svetskog rata do danas. Tačno je, rat ima hiljadu lica. Bog rata je još u mitovima starih naroda predstavljen kao nepojamno tužan stvor.

***

Ali još od Aristotelovog doba formulisani su vrlo pouzdani kriterijumi za procenjivanje pravednog i nepravednog rata. Prvi kriterij je na čijoj se teritoriji rat vodi. Drugi je – ko raspolaže većom naoružanom nepravdom, koja je, po Aristotelovom sudu, najstrašnija nepravda.

VI

Države koje su predvodile ratove moraju biti pacifikovane. One moraju stajati pod međunarodnom kontrolom. One koje su činile zločine, bez obzira na motive i razloge, moraju biti denacifikovane. Taj proces se mora izvršiti takođe u saradnji sa Evropom i internacionalnom zajednicom.

***

I, najzad, s obzirom na to da su sve država bile pod „šinjelom“ komunističke diktature, neophodno je da se u njima izvrši lustracija. Ad hoc pogled, pokazuje da je oko 30 do 50 odsto nelustriranih lica iz novoformiranih država na prostorima bivše Jugoslavije aktivno učestvovalo ili sudelovalo u ratnim zločinima.

***

Jedna romska izreka glasi: „Oči države potiču od ušiju saradnika njenih tajnih službi, a ne od uma njenih najboljih sinova i od duše naroda!“

***

Srbija, BiH (Republika Srpska), Kosovo i Hrvatska nisu prošle kroz pomenute procese. Zato se „seme“ demokratije i slobode u njima teško prima. Iskustvo pokazuje da je u pomenutim državama prošlost suštinska odrednica života, i da su mnoge važna poluge moći i pozicije u društvu i društvenim institucijama, u rukama „ljudi prošlosti“.

***

Učestali napad na predsednika SANU Vladimira Kostića je „vrh ledenog brega“ u Srbiji. „LJudi prošlosti“ u Srbiji očekivali su i očekuju od SANU „srbizaciju“ a ne evropeizaciju Srbije i njenu emancipaciju. S druge strane, pojedine druge ustanove i institucije deluju u skladu sa starom vatikanskom izrekom „Roma locuta, causa finita!“ ili se ponašaju po modelu čiji su kreatori TV Pink i Hepi.

***

U Hrvatskoj je jedno od glavnih merila odnos prema Jasenovcu i, u novije vreme, prema Blajburgu. Odnos prema Jasenovcu, koji pokazuje mnoge sličnosti sa odnosom neonacista prema Aušvicu, nije samo apologija ustaških zločina, već direktno ili indirektno, aktuelni odnos prema potomacima naroda i grupe koji su bili najveće žrtve: Srba, Roma, Jevreja i jugoslovenskih komunista, od kojih su bili najbrojniji hrvatski komunisti.

VII

Etnička distanca je znak izopštavanja pojedinaca zbog njihove etničke pripadnosti ili etničkih grupa, koje se preziru i tretiraju kao nepoželjne. Generalno posmatrano, u Evropi su Jevreji i Romi najveće žrtve etničke distance, a na regionalnom i lokalnom nivou, uz njih, to mogu biti različiti narodi ili nacionalne grupe.

***

Recimo – Albanci, Azerbejdžanci, Baskijci, Cincari, Jeniši, Jermeni (preživeli su genocid od Turaka), Kašubi, Kurdi, Poljaci – (od strane nemačkih nacista i staljinista) – Pomaci, Sami, Slovenci – (od Austrijanaca) – Ukrajinci – (od staljinista, 1936. je ubijeno oko 3 miliona i 600 hiljada Ukrajinaca; Rusi ih nazivaju pogrdno i danas „Hoholji“), Vlasi itd.

***

Etničke manjine, koje su vekovima izopštene, mogu biti fizički i psihički zlostavljene, socijalno i kulturno potiskivane, izložene pogromima i progonima, žrtve etničkog čišćenja – (prema programu Stevana Moljevića, koji je pohranjen u jednoj crkvi u Banjaluci, kao „sveto nasleđe“ ), Muslimani u Sandžaku i Bosni, naročito u Foči i njenoj okolini, bili su masovne žrtve četničkih pokolja u Drugom svetskom ratu.

***

Čak se i Slobodan Jovanović upisao u knjigu zločina, jer je kao predsednik vlade u izbeglištvu, uz imena „nepoćudnih“ lica u Srbiji dodao slovo „Z“ (zaklati) – genocida i holokausta.

***

Etnička distanca je po pravilu i socijalna distanca. Pojam socijalna distanca uveo je u sociologiju Amerikanac Robert E. Park (1864 – 1944). Park je opisao socijalnu distancu kao jednu vrstu modusa stava i ponašanja ljudi u interakciji i kao vrstu socijalne relacije.

***

NJegov učenik Emoni Bogardus (1922 – 1973) izradio je skalu socijalne distance, koja ima primenu u empirijskim istraživanjima. Tom skalom su obuhvaćene sledeće relacije: sklapanje braka, sklapanje ličnog prijateljstva, izbor susedstva, izbor partnera za saradnju, odnos prema pripadnicima rasa i klasa, odnos prema migrantima itd.

***

Naročitu pažnju socijalnoj distancu je poklonila čikaška sociološka škola, a od Evropljana socijalnu distancu je dublje je proučavao nemački sociolog Georg Zimel (1858 – 1913).

***

Socijalna distanca će biti sve veća i oštrija. To pokazuju društva na svim kontinentima. NJene posledica su vidljive u svim sferama ljudskog i društvenog života. Ogroman socijalni jaz, koji se uočava golim okom, primorava društva da se kreću u pravcu katastrofe.

***

Ako do katastrofe dođe, preživeće oni koji upravljaju „Titanikom“ ili „Svemirskom barkom“. To su, pre svega, vlastodršci, finansijski oligarsi i tajkuni. Žrtve će biti svi ostali, u prvom redu, pripadnici etničkih i ostalih manjinskih grupa.

***

To će biti, kako se čini, „beskrvno žrtvovanje“, tj. žrtvovanje koje ne ostavlja ni krvave, ni bilo koje druge tragove. Zato mi je jedna romska izreka sve češće na umu: „Mi smo živa zemlja koja hodi po mrtvoj zemlji; svi smo mrtvi, samo se ne zna dan kada će ko od nas biti sahranjen!“

O sagovorniku

Profesor dr Rajko Đurić po svom bazičnom obrazovanju je filozof. Kao istraživač romske kulture i istorije jedan je od vodećih svetskih romologa. NJegovih oko 40 objavljenih naučnih radova i studija iz oblasti istorije, književnosti, jezika i kulture Roma, kao i dela iz istorije romskog holokausta, svetski su vrh u ovoj oblasti. Čuvena je njegova Istorija Roma, Istorija romske književnosti, Istorija romskog holokausta, Romska gramatika… Kao književnik, autor je nekoliko zbirki poezije, romana, drama, filmskih scenarija… Dobitnik je brojnih priznanja… Živi i stvara u Beogradu.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

3 reagovanja na “Rajko Đurić: Od etničke distance do etničkog čišćenja (2)”

  1. Da li cemo docekati epizodu iz Berlina sa holokaust Fondacijom Soah iz Svajcarske ?

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.