Randes sa kulturom

Ove godine taj segment je izostao, ali zato nije poluhisterični verbalni atak na Zorana Hamovića, na jednom od panela, glede njegovog stava da tiražan pisac ne mora obavezno biti i dobar pisac. Pa naravno da ne mora. Svi imaju pravo na postojanje, ali niko ne bi trebao da ima pravo na dominaciju.

Pisac ne sme da bude nadmen, niti lažljiv. A upravo takvi dominiraju. Da li zbog toga kriviti aktuelne ili one koji su im prethodili? Da li kokoška nosi veći teret krivice ili je dominantno krivo jaje? Ako mene pitate, onaj ko je stariji taj je i krivlji.

Ne znam da li bi se Guta Grubački složio sa mnom, naš telefonski razgovor kasnije tog dana, potvrda je naših uzajamnih nezagaslih emocija, mada se on već duže vreme hrabro pati u tuđini, a ja sam ostao tu gde jesam, zlobnici bi rekli – na istom nivou.

Dok na pauzi konferencije sa Janjatovićem, Rajinom i Rosićem pričamo o, čemu bi drugom nego, rokenrolu i pomalo o Engleskoj, Goca Nonin mi daje ponudu koja se ne odbija: vođenje dnevnika za “Danas“.

Sa Žikicom Miloševićem, autorom publikacije “Izgubljeni u ravnici – manje poznate priče iz istorije naroda Vojvodine“, dogovaram moj doprinos novom proširenom izdanju pomenutog hit štiva. Porodična istorija mi baštini zanimljive storije o Nazarenima, a Žikicu konačno nagovaram da ubaci i priče o Afrikancima i njihovim potomcima, na tlu naše pokrajine.

U finalni uspeh toga dana ubrajam činjenicu da sam, na poetskoj večeri (sa večerom) u čast Draška Ređepa u Sokačetu, rasplakao Rajka Grlića. Skoro ponoć, vino u bocama pri dnu, a ja ga podsećam na moj omiljeni, a poslednji jugoslovenski film “Čaruga“. Za njega, ispostavlja se, zbog okolnosti, najemotivniji. Briše oči i tera me kući.

Subota, 28. septembar: Rovitost je počela još juče, u petak, nakon zaglavljivanja u četvrtak uveče. Kriv je tzv. suma sumarum sastanak naše ekipe koja je vikend pre upriličila Takt Festival (Tradicionalno akustičarsko kompozitorsko takmičenje) koji smo organizovali u atraktivnom klubu prve i jedine fabrike ploča na Balkanu “Soul Paddler“, pozicioniranog na novosadskom naselju Klisa.

Naše, sada već, osmogodišnje čedo postalo je pristojan regionalni festival, još jedan prilog povratku, a kako drugačije reći, Jugoslovenskih vrednosti na naše prostore. Čašice i krigle razgovora se odužiše te zakasnismo na otvaranje novog koncertnog mesta naziva “Dom kulture“ sa sve Električnim Orgazmom i Anicom Dobrom na programu, i propustismo skandal sa propusnicama (zbog ograničenog prostora ovde, informišite se on line).

Zaključak: Novosadista propusnice ne ljubi. Ni elitu. Bilo lažnu, bilo pravu. Možda je zato i nema? Mislim, pravu.

Bolešljiv, ali ne propuštam popodnevno druženje sa sinom Reljom (12), šestakom. Vreme smo posvetili projektu kupovine mu patika koje bi se svidele obojici.

Nismo postigli konsenzus, ali zar to nije večiti generacijski Jazz. Tenzije zbog nezavršenog projekta ublažilo je otkriće odličnog mesta za igranje našeg tradicionalnog nožnog tenisa. Najviša parking terasa tržnog centra “Promenada“ (prepunog ružnih patika). Prostranstvo, automobila ni od korova, pogled na ceo grad, a gotovo svako obeleženo prazno parking mesto može da posluži kao već iscrtan teren za našu igru. Još uvek smo ravnopravni i zato je naša igra najslađa baš sada, ali ubrzo ću početi da gubim, pa barem jednom od nas dvojice, to više neće biti tako zabavno.

Uveče sam šetajući našeg psa Belog (svaka sličnost sa onim predsedničkim kandidatom je slučajna), sreo starog garija Ducu Spernjaka koji živi u Novom Meksiku i kojeg, u ovom milenijumu, još video nisam. Duca mi na mobilnom pokazuje svoju kuću, u okolini Santa Fea, okruženu srndaćima i drugim šumskim življem. Mene podseća na Frušku Goru, kažem. Duplo je više, zaključuje Duca. Hm, mogli bi samo sutra na Frušku Goru?

Nedelja, 29. septembar: Prepodne zatiče mene i moju lepšu polovinu Jasenku, još uvek u krevetu rovite na kvadrat. Biće ovo ipak dan u znaku mrtve prirode. Konstatujemo kako je baš romantično razboleti se u isto vreme. Doduše i posećujemo ista događanja, i pijemo ista piva. Novi Sad je u poslednjih par godina postao ozbiljan centar kulture u najširem smislu.

Tome jesu donekle doprinele omladinske i druge titule ali i sveopšta propast ostatka domovine, mimo prestonice te rodnog nam grada. Ima tu i još nešto što se zove poriv sve većeg broja mladih, ali i ne baš tako mladih (znam neke) ljudi da izlaz iz opšte apatije potraže u osmišljavanju kulturnih sadržaja. Gotovo svako veče, negde u gradu, imate po neku izložbu, predstavu, performans, promociju, koncert, predavanje, festival i sl.

Često i više dešavanja odjednom u toku večeri, pa bude nemoguće odlučiti šta propustiti. Sve je to, u isto vreme, i predivno i šizofrenično, svakako potrebno (mada zamagljuje stvarnost), ali i poprilično iscrpljujuće.

Prehladno stanje koristim da čitam knjigu, što par nedelja već nisam (ubi ovaj Fejsbuk). U pauzama guglamo vesti preko neta, informišemo se. Virtualni prostori gore od Marine Abramović i male Grete. Marini se ne može osporiti da je svojim dugim životom pre slave i para, dokazala da veruje u to što radi, šta god to bilo.

Ono što sporno jeste, kao i u slučaju vrhunskih aktera komercijalnih sportskih žanrova, zove se nekorektno velika cena koštanja. Sa druge strane mala Greta može biti ovakva i onakva (i jeste), ali kad vidim kakvu ekipu ima za neprijatelje, momentalno postajem njen prijatelj, pa bilo otopljavanja, ili ne bilo.

Ponedeljak, 30. septembar: Na posao sa gušoboljom. U pomenutom Sekretarijatu radim, već duže od deceniju i po, na poslovima međuregionalne kulturne saradnje. Trenutno smo u jeku IPA projekta prekogranične saradnje sa Republikom Mađarskom. Projekat se zove “Dunavski put vina“. Partneri iz opštine Sremski Karlovci prave brod koji će predstavljati mali kulturni centar na talasima. Na toj lađi ćemo, na proleće sledeće godine, u okviru projekta, upriličiti niz kulturnih dešavanja i vinskih promocija, i to na obalama nekolicine naseobina na toku Dunava, sa naše, ali i sa mađarske strane. Finale će biti u Baji.

Popodne, iz fotelje, slušam kako se u stan pored nas useljava nova komšinica. Nadam se da joj neće smetati probe benda Zbogom Brus Li, čiji sam frontmen već skoro tri decenije, koje na nedeljnom nivou, održavamo u gostinjskoj sobi. To bi mi baš teško palo.

Utorak, 1. oktobar: Pre podne me zove Božidar Mandić, bistropotočar. Izdavačka kuća “Tiski cvet“ objavila mu je, nedavno, poslednji roman naziva “Loš pisac“. Kako me je baš on preporučio “Danasu“ kada sam prethodni put pisao ovakav Dnevnik, želeo sam ga nazvati, ne bi li ga pošto-poto smestio na stranice istog, i na taj način mu se odužio. Ali on me je preduhitrio. Kad porastem želim da budem brz kao Mandić. Jovan Gvero (otac Kventina Konstantina zvanog Mića) će nam organizovati promociju, najverovatnije u Svilari, i to u narednim nedeljama. Govoriće i Tišma. Radost preko žice.

Sreda, 2. oktobar: Dan provodim sa mojom Jasenkom, na Telepu, u njenom radnom prostoru kojeg je imenovala “Centrom za podsticajnu negu“. U pitanju je kuća i to falična, kao uostalom i sve kuće. Ovaj put su u pitanju krovni prozori, u čijoj zameni asistiram stručnijima od sebe.

Pročitao sam neki dan negde kako dolazi vreme kada će majstori ponovo biti građani prvog reda, te da se kraća pauza u kojoj su njihovo mesto zauzeli intelektualci bliži kraju. Dok majstori lepe nešto na krovu, ili bar tako kažu, ja se bavim završnim lektorskim radovima na uvodnom tekstu Jasenkine knjige priča o deci sa poteškoćama u razvoju sa kojima radi.

Ova, za naše podneblje, pionirska, bogato ilustrovana publikacija pod nazivom “6 koraka napred“ izaći će početkom decembra u izdanju ambiciozne novosadske izdavačke kuće “Kozikas“, specijalizovane za dečija izdanja.

Uveče imam randes sa temperaturom.

Četvrtak, 3. oktobar: Četvrtak je dan rezervisan za probu sa mojim omiljenim bendom Zbogom Brus Li, ali ovaj put ne kod mene nego kod Duće u prostoraji. Završavamo snimanje našeg novog, neki kažu petog, neki devetog, albuma kod Teče Partibrejkera u Vrbasu, pod producentskim reglerom našeg brudera Ševe Braun Eve. Pri kraju jesmo ali, ostali su još trubači, klaviri, pozadinski vokali, još koješta i sestra Agota, najbolja operska pevačica mlađe generacije u nas. Pri kraju nismo.

I dalje sam rovit, ali valjda će sutra biti bolje. Ako ništa, misliću o tome sutra.

Autor je kulturni poslenik, frontmen muzička grupe Zbogom Brus Li iz Novog Sada