Foto: Medija centar

Ne volim rastanke i ne volim da preturam po prošlosti. Svojoj, tuđa je u redu. To za rastanke ima veze sa nečim što se desilo u prošlom životu. Ne znam šta. Otpor prema prošlosti, tu je problem iz ovog života. Isto ne znam šta.

***

Rođen i odrastao u Zemunu. Nije šala, u komšiluku Šilerove. Pitala me davno jedna žena, Srebreničanka, šta bih radio da sam se našao u streljačkom vodu, da li bih pucao. Ne znam. Ne bih se tamo našao.

***

Zemun me naučio da se sklonim, da ne dođem u situaciju da nemam kud. Sav taj kriminal prolazio je pored mene. Stekao sam iskustvo izmicanja. I prijateljstvo za ceo život. Nas osmorica – tri Saše, dva Željka, Aca, Branko i ja. Od detinjstva do danas.

***

Osnovna škola „Rade Končar“ u Zemunu. I danas školsku himnu znam napamet: „U stenjanju zemlje i vihoru rata, Rade je Končar postao heroj, srca se naša ponose njime, radom i pesmom slave mu ime…“ U školskom holu bista sa njegovim likom i natpisom: „Ne tražim pomilovanje, niti bih vam ga dao“. Samo ja znam koliko sam puta zamišljao da te reči prkosno izgovaram italijanskim fašistima u lice.

***

Ipak, najupečatljivije maštanje iz tog vremena – ceo razred u klupama, učiteljica Barbara stoji i predaje, ja kucam na vrata, ulazim u partizanskoj uniformi, saopštavam da moram u rat, opraštam se sa svima i plačem, sve mi jastuk bude mokar pred spavanje. Mislim da sam previše puta u tom periodu gledao „Boška Buhu“.

***

Milošević dolazi na vlast, ja još u osnovnoj školi, slušam šta govore stariji: „Ovaj ili će nešto uraditi za Srbiju ili će ga ubiti.“

***

Guram glavu u „Dugu“, pola ne razumem. Muslimanski fundamentalizam. Šta li je to? Danas imam utisak da su samo o tome pisali.

***

Znam kako razmišljaju nacionalisti, imam to iskustvo. Kad ne poznaješ drugog, lakše ti je da mrziš, kad ga ne razumeš, hoćeš da se obračunaš.

***

Deveta beogradska gimnazija, profesorka sociologije, UJDIjevka, Milka Luburić. Ima boga i za nas ateiste, pokazao mi da nisu svi ludi, da ima i zdravih, da nisu svi glupi, da neko i misli. Od tada i ja mislim, preispitujem, ne verujem svemu i svakome.

***

Ipak, Vuk Drašković. Uz njega na mitinge, za njega na prvim izborima, iako nemam pravo glasa. Nakon što je „posekao“ ruke u Sandžaku, govorio je protiv rata. Koju godinu kasnije, Dana Drašković u „Utisku nedelje“ usred rata u BiH: „Ako bi i išao u Hercegovinu na ratište, moj muž bi sa puškom branio Muslimane od Srba.“ Ni ne zna šta je uradila. Okrenula me od svog muža ka Građanskom savezu Srbije.

***

Odrastao sa tri žene – mamom, bakom i sestrom. Borba kroz devedesete, kroz to permanentno vanredno stanje. Mama rinta za nas, mi ne umemo da cenimo, osim, hajde, što joj nismo bar velike probleme pravili. Ništa droga, ništa kriminal, ništa veće gluposti, a Zemun, a Srbija, a devedesete.

***

Vojska. Bio, video, ne bih ponovio, nikom preporučio. Pokušao sam da izbegnem redovan vojni rok, nije mi uspelo, bila je potrebna jača veza od porodične poznanice u vojnom odseku. Odslužio u Jakovu, ne mnogo daleko od kuće – 1993/94. Kakvo gubljenje vremena. Nisam zakačio ratište. Ne znam šta bih da su me tamo vukli. To nije moj rat. Hteo sam da budem Boško Buha, ne onaj koji ga je ubio.

***

Posle vojske, nazad u realnost, studije sociologije, zovu me koleginice, pitaju za skripte, znam da su u Građanskom savezu Srbije. Kad ćete da me učlanite? Odmah! Na sledećem sastanku, ja u omladini GSS.

***

Sa mlađarijom otišao kad se stranka pocepala. Još patim zbog tog raskola. Odmah zatim, prvi predsednik Političkog saveta omladine Socijaldemokratske unije. Malo li je.

***

Visim po protestima, protiv rata, protiv iseljenja Barbalića, protiv Miloševića, studiram, traljavim, taman što sam Maksa Vebera savladao, eto bombardovanja, vojska zove.

***

Neće moći. Jednom sam izbegao ratište, bojim se da ovaj put ne bih uspeo. Prijavljen sam na drugoj adresi. Javljaju mi da vojna policija navaljuje. Granice za vojne obveznike zatvorene. Ratno stanje.

***

Milo Đukanović, priča se, pušta ka Bosni. Prvo drugar sa fakulteta, pa ja za njim, pakujemo se na bus. Do Podgorice, pa Šćepan Polje, pa polako preko Sarajeva i Prijedora do Bosanske Dubice. Do kraja bombardovanja u selu Sreflije u kući mojih bake i dede.

***

Kraj 1999. već zabrinut šta ću sa sobom, sedim jedno veče sa prijateljicama – sestrama Ćuk – u Medija centru na Trgu republike. Pridružuju nam se Budo i Zlatko, znaju ih one. Pivo po pivo, reč po reč, pita jedna od njih – Što ne uzmete Nemanju da radi kod vas?

***

Pojma nemam ni ko su oni, ni gde će da me vode. Ne možemo te mi zaposliti, ali dođi tu i tu, tad i tad da te upoznamo sa Gordanom Sušom. Da li je moguće?

***

Pojavim se na tom i tom mestu, u to i to vreme, ja sam Gordana, ja sam Nemanja, ti ćeš, dušo, biti odličan, počinješ da radiš u našoj TV produkciji VIN. Tu njenu širinu na svojoj koži osetile su desetine mladih novinara u tom periodu.

***

Prvi izveštaj za VIN o patnjama porodica nestalih Srba sa Kosova. Moj prilog prvi u emisiji. Srce kao planina. Divnih pet godina u VIN-u usred ludila oko nas. Kruna svega, do danas odavno zarđala – Peti oktobar. Uspomena iz VIN-a – prijateljstvo za ceo život sa Radovanom Kupresom. I, naravno, Gordanom.

***

Pobuna u zatvorima 2000. godine. Sticaj okolnosti, ekipa VIN-a zajedno sa Natašom Kandić u Nišu. Policija oko zatvora, mi u zatvoru sa pobunjenim ubicama, razbojnicima, silovateljima.

***

U zatvoru velika grupa Albanaca, osuđenih bez dokaza, bez prava na odbranu. Meta su i sa policijom u zatvoru, kamoli bez nje. Nataša im je pomogla. Sama. Znao sam i ranije da je hrabra. Tad sam shvatio i da zna šta radi.

***

Dve hiljade i neka, intervju sa srebreničkim majkama Kadom Hotić i Munirom Subašić u jednom sarajevskom hotelu. U genocidu u Srebrenici Kadi su ubijeni sin, muž, dva brata, brojni rođaci.

***

Priča mi o sinu Samiru, kako je ujutru uz kafu, u njihovom srebreničkom stanu, znao praviti kolutove od dima tako da se nijedan dugo, dugo ne raspadne. Priča mi kako i dalje traži njegove kosti, tačno zna od kakvog mu je materijala sašila pantalone, pa onda pri iskopavanju svake masovne grobnice strepi i nada se hoće li ugledati tu tkaninu. Plačem sa njom.

***

Od tog momenta više mi nije bilo bitno samo što sam znao da rat ne valja, hteo sam da saznam sve o njemu – ko, šta, kako i zašto je uradio.

***

Mirko Klarin, direktor novinske agencije iz Haga, raspituje se po Beogradu koga da uzme da prati suđenja. Andrej Nosov i Sonja Biserko, moguće još neko a da ne znam, kažu – uzmi Nemanju. Septembar 2005, ja u Hagu, opet sve ispočetka, sve želim, ništa ni o čemu ne znam.

***

„Lako mi je da te redigujem.“ Direktor agencije Mirko Klarin težak je na pohvalama. „Molim?“ On ćuti, ja ukočen kao struna. „Dobro pišeš, to sam hteo reći.“

***

Radićemo zajedno deset godina. Sa nama Mina Vidaković, Faida Rahmanović, Sandra Milić, Tanja Matić, Miralem Smajlović i drugi. Danas smo prijatelji.

***

Mala kancelarija u holu Haškog tribunala, na naše oči hiljade dokumenata, kroz naše uši hiljade svedoka, iz naših ruku bezbroj tekstova.

***

Ratni zločinci. Gledam ih u sudnici. Jedan nije znao, drugi nije hteo, treći ništa video, četvrti čak ni čuo. Kukavice. Nekada nabeđeni državnici, veliki ratnici, danas manji od makovog zrna.

***

Niko da kaže – Jeste, hteo sam Veliku Srbiju, nije me bilo briga koliko će zbog toga biti ubijeno, silovano, osakaćeno, raseljeno… Lažovi i probisveti. Koji su vodili države. Jesu li im naslednici bolji? Samo utoliko što ne započinju ratove. Bar za sada.

***

Optuženici u sudnici. Uhvatim im poneku grimasu na licu, iskren osmeh, pogled daleko od ubilačkog. Bože, ima li među njima dobrih ljudi. Ima, bili su, ali su prodali dušu đavolu. Nisu svi ubice jer su takvi rođeni, nego zato što su radili na ostvarenju višeg cilja. A kad je viši cilj u pitanju, nema neprijatnih poslova, nema obzira prema onima koji mu stoje na putu, makar bili žene, makar bila deca.

***

U granicama Velike Srbije, Velike Hrvatske i drugih velikih i nevelikih nacionalnih umišljotina – grobnice, pepeo, uništeni životi. I svejedno još uvek mislimo da te snove možemo ostvariti. Samo da se ukaže prilika.

***

Na haškim klupama za svedoke – preživeli zločina, rođaci ubijenih, očevici, ljudi bez porodice, bez doma… Svima životi uništeni. Ali lepši i ponosniji od onih na optuženičkim klupama. I siromašniji.

***

Svaki zločinac ujedno je i bogataš. Žrtve krpe krov da ne prokišnjava, mole državu za pomoć da prežive. Ali neka, kaže jedna Srebreničanka, ja slobodno šetam, mogu gde hoću, a njemu kad sudija kaže – Karadžiću sedi, on mora da sedne, kad kaže ustani, on mora na noge.

***

Iz Haga prijateljstva za ceo život. Refik, Dino, Faida, Sandra, Emina, Nerma… Sve Bosanci. Slučajno ili namerno? Namerno. Dobro, i poneki stranac – Toma, Mirna, Viktorija, DŽon… Toma naša rana. Otišao prerano.

***

Prvo dete rodilo nam se dok sam bio u Hagu, posle 15 meseci, teraj 2009. za Novi Sad. Odande si odakle ti je žena. Za koju godinu drugo dete, odmah zatim treće. Lako je njemu praviti decu kad radi od kuće, zadirkuje „pokvarena“ koleginica iz Senseove haške kancelarije.

***

Fond za humanitarno pravo kao prirodno stanište. Tek dve godine, a imam utisak oduvek. Veliki je Fond, pokušavam da doprinesem, nije uvek lako.

***

Jeste, neki zločinci dopali su suda, pre svega onog međunarodnog. Šta je sa ostalima? Nisu onih 160 iz Haga sami pobili 130.000 ljudi. Makar su bili predsednici, načelnici, generali, pukovnici, šefovi, komandanti, komandiri, nisu mogli sami. Ko još?

***

Domaći sudovi, posebno u Srbiji, jure samo direktne počinioce, ni njih ne previše. A ko je između počinilaca i nalogodavaca, ko je ispod onih iz Haga? Ako su tamo generali, gde su generalčići? Ako su tamo šefovi, gde su šefčići? U institucijama.

***

Jedan je načelnik Generalštaba Vojske Srbije, drugi predavao u Filološkoj gimnaziji, treći je u glavnom odboru jedne, četvrti u predsedništvu druge vladajuće stranke, peti šef opozicione partije, šesti potpredsednik opštine Novi Beograd, sedmi skupštinski poslanik, osmog pronađite sami, tu su oko vas.

***

Radio sam u Fondu na istraživanju operacije premeštanja leševa sa Kosova u masovne grobnice u Srbiji. Skoro hiljadu tela na četiri lokaliteta. Identifikovali smo imenom i prezimenom 110 učesnika te operacije prikrivanja zločina. Mahom su policajci. Proverili im biografije – svaki do jednog posle učešća u zločinu ostao je zaposlen u policiji, poneki avanzovao. Tu je kočnica razvoja ove zemlje, ne u lenjosti i neznanju njenih ljudi.

***

Rekoh već, ne volim rastanke. Poslovne rastanke lakše podnosim. Jer prerastu u prijateljstva. Tako je sa Milicom i Sandrom posle njihovog odlaska iz Fonda. Nekad koleginice, danas prijateljice.

***

Nataša, Nika, Nađa i Aleksa. Porodica u Novom Sadu. Ja malo tamo, malo ovde. Žena superheroj, treba sa njih troje izaći na kraj, svi mali, a ne znaš koje je luđe.

***

Steva i Vlada, prijatelji iz Novog Sada, ništa pravo, ništa politika, ništa ratni zločini, poruka u Vajber grupi sa njima, znam da nije ništa napeto, duhovni velnes tretman. Čuvam prijateljstva stečena van posla, te male oaze normalnosti.

***

U stalnoj šetnji između Beograda i Novog Sada ponekad osetim nostalgiju. Za Hagom.

***

Držim predavanja, dobro, ne baš predavanja, nisam ni doktor, ni profesor, trudim se da podelim iskustva koja imam, eto tako. Polaznici rođeni devedesetih, pa i posle 2000. godine. Ovako im kažem:

***

Ratove devedesetih počela je generacija naših očeva. Odrasli su na mitovima, nacionalističkim ćućorenjima i ogromnom neznanju o prethodnim sukobima. A nisu imali iskustvo (Drugog svetskog) rata. Novi rat neće započeti oni koji ga se sećaju, jer dobro znaju šta on nosi, nego baš vi koji iskustvo rata nemate.

***

Postoji samo jedan način da više ne ratujemo – da prihvatimo činjenice o ratnom ludilu koje su već u ogromnoj meri rasvetljene i odreknemo se ideja, težnji i koncepata koji se bez rata i zločina ne mogu ostvariti. Ali, to se ne dešava. Ako tako i ostane, moja deca – hinaus iz Srbije.

O sagovorniku

Nemanja Stjepanović je član izvršnog tima Fonda za humanitarno pravo iz Beograda. U Fondu je od 2016. godine. Pre toga je radio više od deset godina za novinsku agenciju Sense iz Haga, jedinu koja je od početka do kraja rada Haškog tribunala svakodnevno izveštavala iz sudnica. Novinarsku karijeru počeo je 1999. u TV produkciji VIN. Kao mlad, bio je aktivista Inicijative mladih za ljudska prava. Radio je i u medijakom timu u više OEBS-ovih misija za posmatranje izbora u Srbiji. Koautor je više publikacija o analizi sadržaja medija u Srbiji. Ponekad se oglašava tekstovina na Peščaniku i u Danasu. Živi na relaciji Novi Sad (gde mu je porodica) – Beograd (gde radi).

***

Domaći sudovi, posebno u Srbiji, jure samo direktne počinioce, ni njih ne previše. A ko je između počinilaca i nalogodavaca, ko je ispod onih iz Haga? Ako su tamo generali, gde su generalčići? Ako su tamo šefovi, gde su šefići? U institucijama. Jedan je načelnik Generalštaba Vojske Srbije, drugi predavao u Filološkoj gimnaziji, treći je u glavnom odboru jedne, četvrti u predsedništvu druge vladajuće stranke, peti šef opozicione partije, šesti potpredsednik opštine Novi Beograd, sedmi skupštinski poslanik, osmog pronađite sami, tu su oko vas.

***

Nisu onih 160 iz Haga sami pobili 130.000 ljudi. Makar su bili predsednici, načelnici, generali, pukovnici, šefovi, komandanti, komandiri, nisu mogli sami. Ko još?

***

Ratove devedesetih počela je generacija naših očeva. Odrasli su na mitovima, nacionalističkim ćućorenjima i ogromnom neznanju o prethodnim sukobima. A nisu imali iskustvo (Drugog svetskog) rata. Novi rat neće započeti oni koji ga se sećaju, jer dobro znaju šta on nosi, nego baš vi koji iskustvo rata nemate.