Reči ne otkrivaju ništa

Dva važna razloga potvrđuju to: pronicljiv uvid u stanje duha modernog čoveka, rastrzanog između poznate ali nikako savladane prošlosti i neizvesne budućnosti i intervencija u sintaksi koju Krasnahorkai neprekidno sprovodi bivajući svestan činjenice da, kako piše, „reči ne otkrivaju ništa, čak je sasvim izvesno da one postoje upravo zato da bi prikrile izlaz“. Svesno preuzimajući sizifovski izazov, ovaj pisac, neprekidno, uz svu svest o nemoći jezika, istražuje njegov potencijal istovremeno tragajući za izlazom iz stanja hibernacije u kojem savremeni čovek trenutno boravi. I ne čudi zato što se, još od svojih ranih dela, romana Satantango ili Melanholije otpora Krasnahorkai svom silom talenta koji poseduje bavi apsurdom i nekom posebnom vrstom distopijske vizije upravo kroz rečenicu koja čitaoca doslovno ostavlja bez daha i jednim, nazovimo to tako, literarizovanim filozofskim sistemom.

Zbirka priča Ide svet koju od skoro imamo priliku da čitamo u izdanju kuće Rende i u prevodu Marka Čudića, poseduje efekat romaneskne celine. Trodelnu kompoziciju spaja glas pripovedača istovremeno učesnika u svim (ne)zbivanjima jer, ne zaboravimo, ključna stvar kojom se autor bavi je vizija nezainteresovanog, neaktivnog i statičnog čoveka. To nije više stari sveznajući pripovedač, to je posmatrač stvari koje inspirišu na ideju otpora i pobune, ideju o lenjosti duha da spozna suštinu stvari i odgovor zbog čega nismo bili u stanju da primetimo kada se sve to dogodilo, taj prelaz iz starog u novi, hladan, neprijateljski i nepoznat svet. Varirajući u ovoj zbirci motive otpora i traganja za suštinom, Krasnahorkai poručuje ono što nam je Sokrat nekada davno poručio – Znam da ništa ne znam ali, ide korak dalje, nastoji da spozna. I u tom iskoraku ka pokušaju spoznaje sadržan je smisao ove zbirke. U suprotnom, imaćemo samo taj novi, drugačiji, svojevoljni svet koji se kreće, on ide dok je čovek upleten u mrežu vlastitog oklevanja i straha te stoji u mestu.