Repriza fijaska ili zrelost Evrope

Sama formulacija uopšte ne zvuči dobro u američkim ušima, isto onako kao što nije bila prihvaćena tokom „hladnog rata“ i nakon njegovog prividnog okončanja pre tri decenije. Svaki evropski pokušaj osamostaljivanja od SAD nerado se prima u Vašingtonu, jer direktno dovodi u pitanje evroatlantske osnove američke bezbednosti. Evropska nastojanja u protekle tri decenije pokazala su se kao velika evropska iluzija, pošto se nameću politički procesi koji u ishodu treba da zadrže ili obnove hladnoratovsku sudbinu podeljene i podređene Evrope, ali sada u drugom vidu.

Evropska komisija je posle sastanka u Strazburu 13. juna 2018. saopštila da će jedan od glavnih zadataka sledećeg budžeta od 2021 – 2027. biti povećanje „strateške autonomije“ EU i jačanje njenih sposobnosti. Plan podrazumeva da Evropa 2025. bude bezbedonosna i odbrambena unija, čime bi se pokazalo da je EU sazrela i u ovim područjima. Iako Evropljani odbijaju tvrdnje da žele da potkopaju NATO, taj plan znači stvaranje novog odbrambenog entiteta unutar alijanse koji bi uticao na koherentnost i unutrašnju strukturu organizacije.

Komisija je posebno naglasila da će biti obrazovan odbrambeni fond koji će biti investiran u tehnološki najnovija naoružanja, elektronski softver i razvoj dronova.

Kada je pre tri decenije postavljeno pitanje osamostaljenja evropske politike odbrane, jugoslovenska kriza je onemogućila gotovo svaku raspravu o tome. Danas tome služi kriza u odnosima s Rusijom, ali i sasvim otvoreni američki pritisci na sve evropske države bez izuzetka.

Zahtev američkog predsednika Trampa da sve zemlje izdvajaju dva odsto za odbranu, odnosno za NATO, znači eliminisanje ideje o „strateškoj autonomiji“ preko novca. Ukoliko sve evropske zemlje budu podigle procenat izdvajanja i usmere ga ka NATO, neće biti manevarskog prostora za bilo kakve druge alternativne koncepte. U tom smislu, nemački procenti su posebno važni.

Tokom ove nedelje, Amerika je obnovila diplomatske napade na Nemačku. Američki ambasador u Berlinu, Ričard Grenel, ponovio je povišenim tonom neke dobro poznate, ali provokativne stavove američkog predsednika Trampa, prema visini predviđenih nemačkih izdvajanja za odbranu. Nemačka neće još uvek biti blizu traženih dva odsto izdvajanja nacionalnog dohotka za odbranu. Sledeće godine predviđen je blagi rast na 1,37, da bi se do 2025. izdvajanja ponovo vratila na 1,25 odsto. Takvi planovi nisu se dopali Grenelu, koji je ih je ocenio „uznemiravajućim signalom“ za ostale članice NATO.

U slučajevima ranijih kritika, Grenelu su odgovarali niži partijski i vladini funkcioneri, ali ovoga puta odgovorila je kancelarka Angela Merkel. Za Grenela to bi trebalo da bude signal da je stigao na samu ivicu tolerancije Berlina prema njegovim istupima i da bi sledeći korak mogao da bude mnogo drastičniji od svih zabeleženih u poslednjih 70 godina. Šta bi to moglo da bude, formulisao je potpredsednik nemačkih „liberala“, stranke koja je decenijama vodila politiku bezrezervne podrške NATO, Volfgang Kubicki, zatraživši da se Grenel proglasi „personom non grata“ i protera iz zemlje.

Nemačka kancelarka je opširno objasnila ciljeve nemačke odbrambene politike, planove njenog finansiranja, ali jasno rekla da Nemačka neće postupiti onako kako od nje traži američki predsednik Tramp. „Verujem američkom predsedniku kada kaže da naša izdvajanja nisu dovoljna, ali stvari su jednostavno takve“, lakonski je objasnila nemačka kancelarka.

Nije to jedino pitanje od strateške važnosti u kojima se razilaze Nemačka i SAD. Ne manje važno pitanje je odnos prema Kini. SAD nekoliko poslednjih godina demonstriraju snažan i grub pritisak na EU i evropske države da prekinu svoje zbližavanje s Kinom. Ove nedelje Evropska komisija predložila je Evropskom savetu da Kini kao „strateškom rivalu“ ograniči nivo učešća u evropskim javnim nabavkama, zahtevajući „politiku reciprociteta“. Simbol te politike trenutno je borba za zaustavljanje prodora kineskog elektronskog giganta „Huaveija“. Američki ambasador Grenel, zapretio je da SAD više neće razmenjivati bezbedonosne podatke sa Nemačkom, ukoliko kupi opremu za mrežu G5 od ove kompanije.

Sve ovo su simptomi dubljeg razilaženja SAD i EU i još jednog pokušaja evropskih država da izgrade kakvu – takvu vojnu samostalnost posle okončanja „hladnog rata“ na evropskom kontinentu pre 30 godina. Novi pokušaji evropskog osamostaljivanja usledili su posle „arapskog proleća“, intervencije NATO u Libiji, rata u Siriji i velike migrantske krize, kada se jasno videlo da Evropa nema baš nikakvu zaštitu od bilo kakve spoljne pretnje, ma kako ona bila ozbiljna ili benigna.

Zbog toga je predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker, u svoje glavne političke zadatke, postavio jačanje bezbednost evropskih građana kao prioritet. U svom govoru 2016. Junker je predložio stvaranje Evropskog odbrambenog fonda.

On je osnovan u junu 2017, što je omogućilo da počne zajedničko delovanje i saradnja EU u oblasti bezbednosti i da se prvi testovi izvedu u okviru evropskog programa za industrijski razvoj područja odbrane ove i sledeće godine.

Značajna sredstva biće izdvojena sledeće godine, posebno u oblasti strateške saobraćajne infrastrukture koji se razvija pod imenom „Povezivanje Evrope“, a dopunska, veoma obimna sredstva, koja će se koristiti u oblasti odbrane, od 100 milijardi evra, nalaze se u istraživačkom i inovativnom programu „Horizont Evrope“.

Ne manje važan pokretač ovih ideja, bila je Federika Mogerini. Usvajanjem Globalne strategije EU, odlučujući koraci preduzeti su u oblasti bezbednosti i odbrane. U novembru 2016. ministri odbrane i spoljnih poslova EU odlučili su da svoje ambicije podignu na mnogo viši nivo. Ti zaključci bili su zasnovani na primeni Plana o bezbednosti i odbrani koji je kreirala upravo Federika Mogerini. Glavni cilj bio je povećanje vojnih kapaciteta EU i razvoj sposobnosti suočavanja s krizama. Dalje akcije koje su sledile uključivale su stvaranje Evropskog odbrambenog akcionog plana (European Defence Action Plan) čiji cilj je pomoć državama članicama da razviju svoje kapacitete.

Članice Evropske unije izdvajale su 2016. 227 milijardi dolara za odbranu, dok su SAD izdvajale 545 milijardi. To je za EU bilo 1,34 odsto bruto proizvoda, a za SAD 3,3 odsto. Evropska unija po jednom vojniku investirala je 27 639 evra, a SAD 108 322. U strukturi trošenja, EU polovinu sredstava troši na personal, a SAD znatno manje, svega 37 odsto. Na opremu i razvoj EU i SAD su blizu – EU troši 20, a SAD 25 odsto. Najveće razlike, koje najviše smetaju Amerikancima su u troškovima operacija: EU troši 28 odsto, a SAD 37 odsto.

EU i SAD imaju izrazita dupliranja u naoružanju i opremi. EU ima 178 tipova i sistema naoružanja, SAD samo 30. Evropa je mnogo bolje naoružana od SAD. Na jedan američki tenk dolazi 17 evropskih, na jedan razarač i fregatu dolazi 7 evropskih, dok na jedan američki avion 3,5 evropskih.

Dodatnu teškoću čine komplikovani odnosi dve vodeće zemlje EU, Nemačke i Francuske. Budućnost Evrope u igri je naročito kada je reč o odnosima ova dva evropska lidera, u dve oblasti: odbrani i naoružanju. Kriza je počela nešto više od jedne godine kada je Makron u svom govoru na Sorboni skicirao svoju viziju Evrope. Berlin je tada, kao i sada, ćuteći ispratio ambiciju Pariza. Od tada, manje ili više, ova dva partnera prepiru se kao da su u braku. Nemačka želi da dobije stalno mestu u SB UN, što Francuska samo polovično podržava. Retko su razmimoilaženja bila tako javna kao pre neku nedelju povodom gasovoda „Severni tok 2“. Francuska je dugo imala neutralnu politiku koja se uzdržavala da sabotira rusko – nemački plan.

Veče pred glasanje o evropskom stavu prema ovom projektu, francusko ministarstvo spoljnih poslova objavilo je saopštenje u kojem je podržalo politiku kojom se od Nemačke traži bezmalo odricanje od ovog kapitalnog projekta. „Severni tok“ je postao simbol koliko nedostaje uzajamnog razumevanja Pariza i Berlina i koliko su različiti politički pristupi ove dve ključne zemlje EU.

To se još jasnije vidi u sukobu povodom zajedničke bezbednosne politike i politike naoružanja. Poslednjih meseci veoma mnogo se govori o evropskoj „strateškoj autonomiji“, kao zvaničnom cilju evropske odbrambene politike. Kada je reč o budućnosti NATO, Nemačka i Francuska su jasne pristalice saradnje, ali stvarnost je sasvim drugačija, gde se Nemačka i Francuska često nalaze na suprotnim pozicijama.

Nemačka i Francuska imaju sasvim različito shvatanje svoje bezbednosne uloge. Vojne vežbe u Nemačkoj izvode se samo kada ne mogu da se izbegnu, dok Francuska sebe vidi kao globalnu silu i vojne snage upotrebljava kao instrument spoljne politike. Kupoprodaja naoružanja sa problematičnim državama, poput Saudijske Arabije, za Francusku je deo „državnog razloga“, dok Nemačka postavlja mnogo čvršće granice u politici naoružanja.

Uoči potpisivanja ugovora u Ahenu, diplomate i državni sekretari iz Berlina i Pariza mesecima su se sporili o pitanju da li oštri nemački kriterijumi za prodaju naoružanja širom sveta treba da se primenjuju na zajedničke nemačko – francuske projekte. Na kraju, sklopljen je početkom godine jedan tajni dodatni protokol kako bi se izbegao neuspeh pregovora.

Uzor je očigledno bio sporazum „Šmit – Debre“ koji je tadašnji nemački ministar odbrane i kasniji nemački kancelar Helmut Šmit, sklopio sa svojim francuskim kolegom Mišelom Debreom, 1972. godine. NJime je previđeno da nijedna strana ne sme da blokira izvoz zajedničkih proizvoda. U Merkel – Makron sporazumu predviđa se da vlada nijedne strane ne može da se suprotstavi izvoznim projektima druge strane, kako se navodi u prvom članu dokumenta koji ima svega dve strane, osim „u izuzetnim slučajevima kada su ugroženi njeni direktni ili bezbednosni interesi“, da bi, posle dramatičnih napora obe diplomatije, izbrisani svi paragrafi koji su se odnosili na sporove.

Nemački državni sekretar Mihael Rot smatra da nemačko – francuska saradnja daje šansu za Evropu sa više suvereniteta. Nemačke socijaldemokrate smatraju da bi trebalo obrazovati novi nemačko – francuski savet, koji bi bio stalni i gde bi se se predstavnici obe vlade usaglašavali o problemima naoružanja. Posla bi bilo i previše, jer se obe zemlje pripremaju da razviju borbeni avion i tenk najnovije generacije. I pod uslovom da Evropa osvoji neophodnu samostalnost u kojoj bi mogla da razvija svoje projekte na osnovi „strateške autonomije“.