„Evropa ne sme sebi da dozvoli da se otuđi od Turske“: Zašto je Ankara najvažnija članica NATO-a?

Turska je danas bliže centru evropske bezbednosti nego u bilo kom trenutku od Hladnog rata, piše u analizi za CEPA.org Žan-Baptist Labord, politikolog, koji trenutno završava dvostruki master iz globalne bezbednosti i međunarodne političke analize na Univerzitetu Galatasaraj u Istanbulu i Univerzitetu u Bordou.

Rakete ispaljene iz Irana ka američkim bazama na njenoj teritoriji već su obarane sa teritorije Turske, njeni dronovi i odbrambena industrija menjaju regionalne odnose snaga, a njena geografija i dalje kontroliše Crno more i pravce koji povezuju Evropu sa Bliskim istokom i Kavkazom.

Trideset godina nakon što se mislilo da će raspad Sovjetskog Saveza smanjiti strateški značaj Turske, Ankara ostaje jedna od najvažnijih članica Alijanse. Ta činjenica, a ne samo pitanje raspodele tereta, biće jedna od ključnih tema ovog samita.

Tokom većeg dela Hladnog rata, značaj Turske bio je pre svega geografski: ona je bila oslonac jugoistočnog krila NATO-a i kontrolisala pristup Crnom moru kroz turske moreuze.

Kada je Sovjetski Savez nestao, mnogi su pretpostavili da će i taj značaj opasti.

Međutim, dogodilo se suprotno. Ruska invazija na Ukrajinu vratila je veliki rat u Evropu; nestabilnost na Bliskom istoku i dalje izaziva migracije i poremećaje u snabdevanju energijom; sukobi i rivalstva u Crnom moru su se intenzivirali; a energetski cevovodi kroz Anadoliju i Kavkaz dobili su novu stratešku težinu – što će se verovatno dodatno povećati kako proizvođači energije i đubriva traže alternativne pravce zbog pretnji Ormuskom moreuzu iz Irana.

Turska se nalazi na preseku gotovo svega toga, u poziciji koju nijedan drugi saveznik ne može da zameni.

Uticaj Ankare sada se proteže daleko izvan granica NATO-a, što dodatno povećava njenu pregovaračku moć prema evropskim partnerima.

U Siriji, pad režima Bašara el Asada krajem 2024. ostavio je Tursku kao dominantnu spoljnu silu, sa snagama koje podržava Ankara na severu zemlje, turskim firmama koje vode veliki deo obnove i vladom u Damasku koja se široko smatra zavisnom od turske podrške.

Na Južnom Kavkazu, bliski savez Turske sa Azerbejdžanom tokom rata za Nagorno-Karabah i njeno insistiranje na otvaranju koridora Zangezur (sada preimenovanog u „Trampova ruta za međunarodni mir i prosperitet – TRIPP) preoblikuju trgovinske i bezbednosne veze od Kaspijskog mora ka Centralnoj Aziji, na štetu Rusije i Irana.

Istovremeno, Ankara pokušava da poboljša odnose sa Jermenijom.

Sve to ne čini Tursku „produžetkom NATO-a“ u tim regionima, ali je čini samostalnom silom čiji uticaj u nestabilnom okruženju može jednako lako da koristi Evropi.

Ako se dobro upravlja, taj uticaj postaje svojevrsna „Arhimedova poluga“ za Evropu – tačka oslonca koja omogućava oblikovanje događaja na jugoistočnoj periferiji bez velikog angažovanja trupa, novca ili političkog kapitala.

Geografija više nije cela priča. Turska je izgradila odbrambeno-industrijsku bazu, naročito kroz svoje poznate programe dronova, i postala proizvođač bezbednosti, a ne samo potrošač.

To se vidi i u Italiji, gde mornarica planira da upravlja dronom TB3 kompanije Baykar sa nosača aviona Cavour, kroz zajednički projekat sa kompanijom Leonardo, umesto klasične kupovine.

Slični projekti u Španiji, partnerstva u Francuskoj i dogovori u Poljskoj, Rumuniji, Portugalu i Ukrajini pokazuju kako se turska industrija sve više ugrađuje u evropske odbrambene lance snabdevanja.

Ipak, ništa od toga nije rešilo političke tenzije koje već dugo opterećuju odnose Turske i evropskih partnera. Sporovi sa Grčkom oko Egejskog i Istočnog Sredozemnog mora i dalje traju, kiparsko pitanje ostaje nerešeno, a turske pomorske pretenzije se povremeno ponovo pojavljuju kroz nove zakone i diplomatske note.

Ovo pomaže da se objasni zašto glavni instrument EU za finansiranje odbrambene industrije, program SAFE program od 150 milijardi evra (171 milijardi dolara), i dalje ostavlja Tursku izvan sistema, uprkos njenom rastućem prisustvu u evropskim lancima snabdevanja.

Time nastaje neobična asimetrija: turski sistemi ulaze u Evropu kroz kompanije poput Leonardo ili Safran, dok Turska kao politički akter uglavnom ostaje izvan tog institucionalnog okvira.

To takođe ukazuje na potrebu za mnogo promišljenijim balansiranjem nego što je evropska politika do sada uspevala da sprovede.

Evropske vlade, a posebno Francuska, ispravno odbijaju bilo kakvu jednostranu upotrebu sile ili pretnju silom u Egejskom moru u vezi sa energetskim pravima i insistiraju da svako rešenje mora ostati isključivo diplomatsko.

Međutim, održavanje tog stava ne zahteva zamrzavanje svih drugih kanala saradnje. Tamo gde se interesi zaista poklapaju – kao u bespilotnim sistemima, pomorskoj saradnji ili energetskim koridorima – Evropa ima više koristi od strukturisanog angažmana nego od toga da sporovi u Egeju blokiraju saradnju u drugim oblastima.

Suština je da se ta dva pitanja razdvoje: nepopustljivost po pitanju suvereniteta i odricanja od sile, ali pragmatičnost svuda drugde.

Samit u Ankari je zato više od rasprave o raspodeli tereta ili podršci Ukrajini; on je i test da li NATO, zajedno sa EU, može da izgradi predvidiv okvir za saveznika koji više ne odgovara u potpunosti hladnoratovskom modelu zavisnosti.

Zadatak je upravljati ovim tenzijama bez narušavanja kohezije od koje obe strane imaju korist, i bez toga da nekontrolisana industrijska integracija pretekne političko odlučivanje. „Tursko pitanje“ bi tako moglo biti manje izuzetak unutar NATO-a, a više najava budućnosti samog saveza, zaključuje Labord.