„Ne pominjati specijalni odnos“: Kako bi sledeći britanski premijer trebalo da se odnosi prema Trampu?

Trampova majka je bila Škotlanđanka i on ima nostalgičnu fascinaciju Britanijom. Međutim, održavanje odnosa sa nepredvidivim, transakcionim i zahtevnim američkim predsednikom predstavljalo je diplomatsko minsko polje za Bernamove prethodnike, piše Gardijan.

Kada se Donald Tramp vratio na vlast u januaru 2025. godine, tadašnji britanski premijer Kir Starmer učinio je sve da ojača „specijalne odnose“, pozvavši predsednika na „neviđenu“ drugu državnu posetu Ujedinjenom Kraljevstvu tokom zajedničkog fotografisanja u Ovalnom kabinetu.

Međutim, njihov početni odnos se ubrzo pogoršao zbog Trampovih pretnji Grenlandu, omalovažavanja britanskih trupa u Avganistanu i percepcije da Britanija nije dovoljno podržala rat u Iran.

„Ovo nije Vinston Čerčil s kojim imamo posla“ postala je Trampova omiljena uvreda.

A sada, pošto je Starmer najavio ostavku, Tramp će tokom svojih pet i po godina u Beloj kući dočekati već četvrtog britanskog premijera.

Kao i većina Amerikanaca, čini se da američki predsednik nikada nije čuo za Bernama, koji je do nedavno bio gradonačelnik Velikog Mančestera, regiona sa oko tri miliona stanovnika na severozapadu Engleske, gde je postao poznat kao „kralj severa“.

Na nedavno pitanje šta zna o budućem premijeru, Tramp je odgovorio: „Ne znam, mislim da sam video da je bio, valjda, gradonačelnik jednog grada. Čuo sam da je izuzetno liberalan, izuzetno, što znači da verovatno neće otvoriti Severno more“.

Bernam je ranije obavljao visoke funkcije – vodio je dva velika vladina ministarstva u vreme Gordona Brauna 2008. i 2009. ali se svet od tada dramatično promenio.

Bernam je ranije upozoravao na „otrovnu“ prirodu američkog stila politike i rekao da je Donald Tramp uneo „nestabilnost“ u svet.

Pre dve nedelje, u pobedničkom govoru nakon izbora koji su ga doveli na put ka Dauning stritu, Bernam je pozvao britanske birače da se okrenu od puta koji „vodi ka podeljenoj, mračnoj politici kakvu vidimo u Sjedinjenim Državama“.

Kako će se on nositi sa ovom nepredvidivom i transakcionom novom erom transatlantskih odnosa? Da li će krenuti u „ofanzivu šarma“ i igrati na predsednikov ego?

Kako će reagovati ako, ili pre češće kada, Donald Tramp krene u napad na društvenim mrežama? Može li se „specijalni odnos“ ponovo oživeti, ili uopšte više nije važno da li postoji lična veza između predsednika i premijera?

„Tramp želi da bude viđen kao kraljevska figura“

U Vašingtonu, dugogodišnji posmatrači ovog saveza ne očekuju da će nova ličnost napraviti ikakvu razliku. Sidni Blumental, bivši viši savetnik predsednika Bila Klintona i Hilari Klinton, upozorio je: „Premijer Endi Bernam biće tretiran kao i svi drugi britanski premijeri od strane Donalda Trampa. ‘Specijalni odnos’ je zamenjen ‘uvredljivim odnosom’“.

„Ne treba to da shvati lično. Kir Starmer je bio tretiran uvredljivo, ali isto tako i Tereza Mej. Tramp ima veoma nisko mišljenje o britanskim premijerima i ekstremno poštovanje prema kralju Engleske. Tramp želi da bude viđen kao kralj i njegova ideja ekvivalenta je monarh, a ne premijer“.

Endi Bernam gotovo da nema nikakvu prepoznatljivost u Sjedinjenim Državama – ali su se politički strategisti i stručnjaci za spoljnu politiku složili da bi ovaj „prazan list“ mogao biti prednost.

Frank Lunc, konsultant i anketar koji provodi dosta vremena u Britaniji, rekao je: „Verovatno će misliti da je fudbalska zvezda. U Americi niko neće znati ko je on. Ali to je prilika da se krene od početka.“

Leri Džekobs, profesor političkih nauka na Univerzitetu u Minesoti, dodao je: „Bernam je jedan od najnepoznatijih visokih britanskih političara koje smo videli decenijama. Od običnog čoveka na ulici do većine ljudi u Kongresu, on je niko“.

„On je regionalni političar. Privukao je pažnju političara koji su, iskreno, očajni da pređu preko Starmera, tako da ovo nije neko ko ima izgrađenu međunarodnu reputaciju ili ko je dao važne izjave o unutrašnjoj politici koje bi se proširile preko Atlantika“.

Kao gradonačelnik Velikog Mančestera od 2017. godine, Bernam nije bio u praksi kada je reč o hodanju po tankoj liniji međunarodne diplomatije. Tokom poslednje decenije, njegovi glavni protivnici bili su tvrdoglavi birokrate u Londonu i povremeno lokalni, parohijalni opštinski lideri u njegovom delu severozapadne Engleske.

Nina Savec, savetnica za komunikacije koja je radila u Bernamovom gradonačelničkom timu, rekla je da bi instinktivna reakcija budućeg premijera na bilo kakvu Trampovu provokaciju bila da se fokusira na „ishode i interese za Ujedinjeno Kraljevstvo, a ne na nadmetanje u ličnostima“.

„Moje očekivanje je da će Donald Tramp u početku tumačiti Bernamovo odbijanje da uđe u javni verbalni sukob kao znak da ima prednost. Mislim da bi to bilo pogrešno tumačenje“, dodala je.

„Veća prilika za predsednika leži u Bernamovoj sklonosti da svoje frustracije pokazuje otvorenije nego mnogi politički lideri. Ta otvorenost će otkriti gde su tačke pritiska i očekujem da će ih Tramp više puta testirati“.

Kako se snalaziti sa notorno promenljivim, osetljivim i nestabilnim Donaldom Trampom? Mnogi strani lideri očajnički pokušavaju da izbegnu sudbinu Volodimira Zelenskog, predsednika Ukrajine, koji je prošle godine bio oštro kritikovan od strane Trampa u Ovalnom kabinetu.

Lari  Džejkobs je rekao: „Polazna tačka za odnos sa Trampom jeste prihvatanje da imate posla sa izuzetkom – veoma nestabilnim, nepredvidivim predsednikom koji ima veoma nisko samopouzdanje. Ako uradite bilo šta što narušava Trampov osećaj sopstvenog značaja, odnos je gotov“.

„Moj savet Bernamu bio bi da se prema Donaldu Trampu ponaša kao prema biraču u svojoj izbornoj jedinici koji je slabo informisan i prilično emotivan. Kako biste postupili s takvom osobom?“

Bernam se suočava sa teškim zadatkom, jer je Tramp u svom drugom mandatu pokazao više interesovanja za naftom bogate zalivske arapske zemlje poput Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapsskih Emirata i Katara nego za tradicionalne saveznike.

Za laburističkog premijera postoje i velike razlike u politici po gotovo svim pitanjima – od klime i imigracije do Irana i NATO-a.

Ali jedan zanimljiv model nudi još jedan gradonačelnik: Zohran Mamdani iz Njujorka. Demokratski socijalista, ideološki je suprotstavljen Donaldu Tramp, ali se ipak dobro slaže s predsednikom, koji ga očigledno poštuje kao harizmatičnog populistu – i pobednika.

Zaista, Tramp dosledno posmatra diplomatiju kroz ličnu, a ne kroz političku ili ideološku prizmu.

Filip Dikinson, zamenik direktora inicijative za transatlantsku bezbednost u Atlantskom Savetu rekao je: „Zohran Mamdani je očigledno na veoma drugačijem delu političkog spektra, ali njegov identitet nije ‘ja sam anti-Tramp’. Njegov fokus je na njegovoj domaćoj političkoj platformi u Njujorku. Za Bernama tu potencijalno postoje neke lekcije“.

Među njima, Dikinson je izdvojio „ofanzive šarma“ koje koriste Mamdani i generalni sekretar NATO-a Mark Rute.

„To su političari koji zrače samopouzdanjem i lakoćom u sopstvenoj koži i koji mogu da se predstave kao ljudi koji su ‘oči u oči’ sa Trampom po određenim pitanjima. Oni se fokusiraju na ta konkretna pitanja – čak i Mamdani može da ih pronađe – i mogu da se predstave kao neko ko je za njega neto rešavač problema“.

„Bernam neće prihvatiti takvu igru“

Jedna jasna zajednička tačka između Burnam i američkog predsednika Donalda Trampa jeste njihovo zajedničko uverenje da decenijama mejnstrim politika ne funkcioniše za obične ljude. Tramp bi možda mogao da ceni Bernamovu želju da uzdrma ukočeni i previše centralizovani britanski politički establišment.

Nina Savec, savetnica za komunikacije, rekla je da je Trampov pristup odavno bio da „brzo uspostavi odnos moći, bilo kroz javnu kritiku, lične komentare ili podsticanje novih sagovornika da uđu u veoma javni sukob“.

„Bernam neće prihvatiti takvu igru“, rekla je ona. „Možda će ignorisati povremene dosetke, ali znamo da ne favorizuje otvorene političke sukobe niti dugotrajna nadmudrivanja kakva smo videli sa Sadikom Kanom u Londonu.“

Dikinson sugeriše da bi odbrambena potrošnja mogla biti rana potencijalna prilika za uspeh Bernama.

„Ne očekujem da će uskoro dolaziti u Vašington, ali kada to učini, mogao bi da dođe sa pričom koja kaže: ovo je moj pristup investicijama u odbranu i evo kako to pomaže da se reši i vaš problem – ići ćemo dalje u jačanju odbrane.“

Drugi smatraju da bi Bernam trebalo da bude spreman na sklapanje dogovora.

Džoel Rubin, bivši zamenik pomoćnika državnog sekretara, savetovao je: „Bernam mora da dođe sa jasnom agendom šta mu je potrebno od SAD da bi ostvario svoje unutrašnje političke ciljeve, i da bude spreman da ponudi konkretne koristi Sjedinjenim Državama koje će pomoći Donaldu Trampu i američkom narodu“.

Nasuprot tome, drugi stručnjaci upozoravaju da bi povlađivanje Trampu predstavljalo diplomatski neuspeh i političko samoubistvo kod kuće. Brendan Bojl napominje da „svaki lider koji se suprotstavi Trampu dobija političku korist kod kuće“, dok bi Bernam, ako bi javno govorio „apsurdne, ulizivačke stvari“, bio žestoko kažnjen od strane svojih birača.

Ričard Stengel, bivši podsekretar za javnu diplomatiju u administraciji Baraka Obame, savetuje Bernam da zadrži distancu i zauzme stav „tvrde ljubavi“.

Upozorio je: „Pre svega, ni pod kojim okolnostima ne bih nosio crvenu kravatu. Crvena kravata signalizira da ležiš i povinuješ se“. „Ta univerzalna evropska reakcija povlađivanja i ulagivanja jednostavno se pokazala kao loša strategija. On se okreće protiv svih, pa čak i ako u početku formira odnos ‘on mi je prijatelj’, na kraju će se okrenuti i protiv tebe. Bernam mora da zadrži određenu distancu“.

Stengel je dodao: „Više ne bih pominjao ‘specijalni odnos’. To više ne prolazi – Amerikanci to ne razumeju, a nisam siguran ni da Britanci razumeju, a Trampu to zvuči kao preterana servilnost.“

Neki analitičari kao „zlatni standard“ navode Marka Karnija, premijera Kanade. On je ranije ove godine u Davosu održao govor u kojem nije direktno pomenuo Tramp, ali je izjavio da se američki „međunarodni poredak zasnovan na pravilima“ suočava sa trajnim prekidom.

Stiv Šmit smatra da „postoji mnogo ljudi koji bi rekli da je stanje u svetu takvo da je Karni najozbiljniji i najvažniji lider u engleskom govornom području i osoba koja je najdublje razumela Trampa i povukla crtu oko koje su se drugi svetski lideri okupili“.

Sidni Blumental, koji je Bila Klintona upoznao sa Tonijem Blerom pre nego što je ovaj postao premijer, ima još jedan savet zasnovan na novembarskim međuizborima.

„Za razliku od Starmera, Bernam će vrlo verovatno imati bar jednog demokratskog sagovornika u Kongresu, bilo u Predstavničkom domu i/ili Senatu, sa kojim će morati da sarađuje“.

Bernam u određenom smislu sam predstavlja parlament i trebalo bi opširno da radi sa njima. Ako demokrati preuzmu kontrolu nad jednim od domova, oni su njegovi saveznici i mogu mu pomoći na bezbroj načina. Njegova vlada bi trebalo da uspostavi široke odnose sa novim demokratskim Kongresom u korist Britanije. To nije postojalo za Starmera.“

Izraz „specijalni odnos“ skovao je Čerčil tokom predavanja u Sjedinjenim Državama nakon Drugog svetskog rata. On i Franklin D. Ruzvelt bili su saveznici protiv Hitlera, postavljajući standard za buduće političke „duete“, uključujući Harolda Mekmilijana i Džona F. Kenedija, Margaret Tačer i Ronalda Regana, kao i Toni Blera i Bila Klintona i Džordža W. Buša.

Braun je imao manje srećno iskustvo sa Obamom, koji je očigledno bio opušteniji u odnosu sa Angelom Merkel. Braun je pet puta pokušao da zakaže sastanak sa Obamom na marginama Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 2009. godine, ali mu je na kraju omogućeno samo „kratko, usputno razgovaranje“ u kuhinji u Njujorku.

Tereza Mej je bila prvi strani lider koja se sastala sa Trampom u Beloj kući nakon njegove inauguracije 2017. godine; ostao je upamćen trenutak kada ju je uhvatio za ruku i poveo niz rampu. Ipak, po temperamentu su bili potpuno različiti. Tramp je tokom tog perioda izrekao niz poniženja i tokom posete Britaniji 2018. kritikovao način na koji je Mej upravljala Bregzitom, uz opasku da bi njen rival Boris Džonson bio „odličan premijer“.

Predsednik je zaista pronašao srodnu dušu i ličnu hemiju kada je Džonson došao na čelo vlade, rekavši: „Zovu ga britanskim Trampom.“

Iako je odnos Starmera i Trampa počeo obećavajuće – uz poznat trenutak kada je premijer izvadio pismo kralja Čarlsa iz unutrašnjeg džepa sakoa – završio se loše. Sada se postavlja pitanje da li „gradonačelnik iz Mančestera“ može da popravi ovaj narušeni savez.