Ruski mit u srpskoj i crnogorskoj istoriji jedna je od iracionalnih vertikala kolektivizma koja nije dopuštala razvoj demokratskih i liberalnih ideja i politika, doprinoseći ukupnom zaostajanju, zatucanosti, istovremenom osećanju istorijske nepravde i naročite uloge i na ovom i na onom svetu.

U toku poslednja dva veka Rusija i Srbija bile su u zvaničnim vojnopolitičkim savezima svega petnaestak godina. Udaljenost od Jugoistočne Evrope Rusiju je navodila da u postupanju ostane uzdržana. Panslavistička osećanja njenih istočnoevropskih partnera služila su pre svega kako bi se oni držali daleko od neposrednih evropskih uticaja, a oni su dopirali pretežno iz Austrije i Italije. Ruski mit u srpskoj istoriji ima poreklo u vremenu Petra Velikog koji je pokušao da Rusiju evropeizira, dok je ruski mit u Srbiji ostao pretežno (i pojednostavljeno) antievropski. Kult Petra Velikog među Srbima nastao je za njegovog života, ali u sebi nije imao jasna racionalna svojstva, iskazana upravo u njegovim reformama. Austrija je, istovremeno, postajala racionalno opredeljenje, dok je privlačila srpske doseljenike i podsticala njihove ratničke, umne ili poslovne sposobnosti. Usvajali su se i elementi njene kulture. Ali su tesne veze habzburške države s rimskom crkvom bile neprihvatljive za konzervativne slojeve srpske elite, mada su upravo oni klerikalizovali srpsku kulturu po austrijskom baroknom modelu, i pretežno na teritoriji Habzburške monarhije. Prvi od ranih modernih srpskih istoričara koji je tumačenje prošlosti prožeo racionalističkim shvatanjima, Jovan Rajić bio je i pisac dotad najobimnije srpske istorije, koja se pojavila u Beču krajem XVIII veka. Dositej Obradović je, putujući razvijenim evropskim svetom, pokušavajući da ga približi stremljenjima Srpske revolucije odbacio monaško samoodricanje i klerikalni cinizam u odnosu na laički svet, tragajući za svojim božanstvom, po ugledu na Voltera, sredstvima znanja i razuma. Takve ideje, koje su ušle u osnove prve moderne srpske države, imale su jasan svetovni, sekularni karakter.

Srpska revolucija povukla je, međutim, i plimu tradicionalizma koji se oslanjao na konzervativni karakter siromašnog, u svakom smislu zapuštenog seljačkog društva. Tradicije su sporo zastarevale pre svega zbog ekonomske zaostalosti koja je generisala svaku drugu. Umne snage prve revolucionarne generacije iscrple su se u epohi romantizma koju je ogromnim sakupljačkim poduhvatom obeležio Vuk Stef. Karadžić. Ali on reformom književnog jezika nije uspostavio kontinuitet s nasleđem srpskog prosvetiteljstva. Izborom ćiriličnog pisma, štaviše, omeo je neposredniju komunikaciju srpske kulture s mogućim evropskim uzorima. Na to je upozoravao i Jovan Skerlić. Crkva je odbijala da prihvati njegovu reformu nastavljajući da se služi svojim arhaičnim i nerazumljivim rusko-slovenskim dijalektom. Tek je intelektualni naraštaj s kraja XIX i početkom XX veka, pod uticajem bečke i francuske kulture uspostavio nove jezičke standarde (beogradski jezik i stil), ali još uvek niko nije istražio plagijarizam te slavne generacije, niti njenu odgovornost za nastupajuće ratove i biološku kataklizmu srpskog društva.

Počeci savremene srpske državnosti bili su obeleženi složenim odnosima s Rusijom. Tok i karakter Srpske revolucije usmeravale su i međunarodne okolnosti. Srpska revolucija počela je u godini u kojoj se Napoleon krunisao za cara, 1804, a njen se lom odigrao kad i Napoleonov poraz kod Lajpciga, 1913. Pobuna protiv turske i pokret za osamostaljenje krenuli su jasnom silaznom putanjom već 1807. kada je Srbija, povezujući se s Rusijom, uronila u vrtlog evropske politike i sudbinu podredila odnosima velikih sila. Čim je Karađorđe počeo da pregovara sa Austrijom i Francuskom, kako bi uspostavio punu nezavisnost Srbije, ruski agenti počeli su da na svoju stranu privlače njegove rivale i neprijatelje među ustaničkim pravcima. Već se nazirala i prva politička struja koja je zastupala ruske interese. Srpski ustanici bili su za Rusiju sredstvo za natezanje s Portom i trgovinu sa ostalim evropskim silama. Ustanička Srbija nije bila u stanju, sa svojim skromnim kapacitetima, da razume opšti evropski nered koji je trajao od Francuske revolucije 1789. Nije bila ni spremna da prihvati Meternihovu ideju o jedinstvenom evropskom društvu s Turskom, koje je trebalo da postupno kulturno evoluira, ali pošto su očekivanja od ruske pomoći doprinela slomu Prvog ustanka 1813, pravovremeni pregovori sa Austrijom omogućili su brzo smirivanje, nakon naredne pobune, 1815.

Ruska podrška Srbiji i Crnoj Gori i ubuduće je koincidirala s neprijateljstvom prema Turskoj. Srbija je odbila ruski pritisak, da napadne Tursku u toku Krimskog rata (1853-1856). Pošto je posle ruskog poraza Srbija odlukom Pariskog kongresa dospela pod zaštitu garantnih sila, u međunarodnim odnosima je jasno onemogućeno rusko preimućstvo u rešavanju budućnosti Osmanskog carstva i njegovih autonomnih periferija. Od toga vremena Rusija je delovanje na Balkanu usmerila na propagandu panslavističkih udruženja. Poštujući svoju neutralnost i odgovornost u međunarodnim odnosima, Srbija je izbegavala takve oblike veza s Rusijom (koja je imala više uspeha u susednoj Bugarskoj), i očigledno se približavala Austriji. Evropeizacija Srbije verovatno je trebalo da bude zaustavljena ubistvom kneza Mihaila Obrenovića 1868. Politički profiteri podrške ruske agenture, ali i opšte zaostalosti, bili su radikali koji su 1871. od Svetozara Markovića preuzeli fantazmu o idili patrijarhalnog sela (Narodna radikalna stranka zvanično osnovana 1881). Posle srpskog ustanka u Hercegovini 1875, i rata Rusije i Srbije s Turskom, 1876-1878, odredbe mirovnog ugovora u San Stefanu 1878. predviđale su pre svega obrazovanje velike bugarske države u koju bi ušli veliki delovi Srbije i severne Makedonije. Upravo zahvaljujući diplomatskom porazu Rusije, Berlinski ugovor je, iste godine, predvideo da Srbija i Crna Gora steknu punu nezavisnost i teritorijalna proširenja. Crna Gora se utrostručila. Na osnovu tajnih sporazuma s Rusijom, Austrougarskoj je prepušteno pravo da okupira Bosnu i Hercegovinu.

Usledio je talas modernizacije i u Bosni i u Srbiji pod austrijskim uticajem, ali su ponovo izgubljeni dragoceno vreme i političke snage kako bi se obuzdavali otpori tradicionalnog društva i njegovih političkih zastupnika. Promene u Bosni pod Austrijom bile su blagotvorne, i za srpsku zajednicu, naročito u kulturi i ekonomiji. Austrijska uprava, štaviše, je omogućila pojavu nove generacije srpskih pisaca, pesnika, umetnika, naučnika i nacionalista.

Srbija je i na prelomu vekova ostala produžena ruka Rusije u Jugoistočnoj Evropi, bez obzira na austrijske i francuske uticaje, u izvesnom smislu zahvaljujući i ograničenim dometima tih uticaja. Francuska je Srbiju okretala, s Rusijom, protiv germanskog sveta, bečki militaristički krugovi smatrali su Srbiju stalnom pretnjom, i takva predstava ustalila se u ondašnjem političkom mišljenju. Sporo se razvijala, ostala je zemlja načelno slobodnih, ali siromašnih seljaka. Razvoj državne uprave trošio je preterane finansijske i ljudske resurse. Korupcija je razjedala nezrelo građansko društvo. Birokratija se sukobljavala i s građanstvom i s crkvom. Prevrat iz 1903, nasilje koje je vratilo Karađorđeviće, trajno je militarizovalo i radikalizovalo srpsku politiku. U toku naredne decenije Srbija je koristila sukobe Rusije sa Austrougarskom i Turskom kako bi gotovo udvostručila svoju teritoriju (Aneksiona kriza 1908, Balkanski ratovi 1912-1913).

Prvi svetski rat je počeo upravo u Jugoistočnoj Evropi koja je najednom dobila na međunarodnom značaju u onom smislu u kojem je, ceo vek unazad, balkansko krivo ogledalo odražavalo pojedine poremećaje evropskog poretka čiju su postojanost remetili sukobi pretežno lokalnog karaktera, i kad su u njima učestvovale sile prvoga reda. U krupnom istorijskom planu, ekonomski, tehnološki, urbani i kulturni razvoj na prelomu vekova nije pratio istovetan razvoj politike, demokratije i međunarodnih odnosa. Srbija i Crna Gora su dodatno zaostajale u tom smislu. Nova konjunktura međunarodnih odnosa postupno je otkrivala sklonost da se uzajamni nesporazumi, ili ostvarenje važnih potreba, ponovo rešavaju silom. Međunarodni odnosi dodatno su narušeni svrstavanjem u dva neprincipijelna bloka sila. Balkanski ratovi 1912-1913. bili su jedan od indikatora bespuća, čija se uzaludnost nije dala nazreti. Prvi svetski rat 1914-1918. uništio je Kraljevinu Srbiju i carističku Rusiju. Srpska vlada i vojska napustile su Srbiju 1915, a Rusija se povukla iz Prvog svetskog rata krajem 1917, kad su boljševici, nakon nasilnog preuzimanja vlasti, odlučili da vojno intervenišu protiv carističke reakcije.

U prvoj jugoslovenskoj državi 1918-1941. osećao se dvostruki ruski uticaj: na razvoj radničkog pokreta i komunizma, i u građanskom društvu koje je prihvatilo izbeglice od boljševičkih progona („beli“ emigranti). Najveći deo nastanio se u Beogradu: vojni i državni vrh carističke Rusije, celokupni Sveti Sinod Ruske pravoslavne crkve u rasejanju, naučnici, umetnici, arhitekte, lekari, inženjeri. U Beogradu su sahranjeni glavni komandant ruske „bele“ armije Petar Vrangel, i 30 članova državne Dume. Ruska emigracija doprinela je međuratnom razvoju Beograda, koji je oskudevao u stručnjacima, i suočavao se s posledicama ratnog razaranja, a njihov kulturni i društveni uticaj osećao se u klerikalizaciji javnog života, prodoru teorija zavera, antizapadnjačkih osećanja i stavova, antisemitizma. Kraljevina Jugoslavija priznala je SSSR tek 1940, sedam godina pošto su to učinile SAD.

U toku Drugog svetskog rata 1939-1945, u okupiranoj i podeljenoj Jugoslaviji koja je nestala 1941, SSSR i SAD su uticali na promenu vlasti i uspostavljanje komunističkog režima. Sovjetske trupe učestvovale su u oslobađanju istočnog dela Jugoslavije, ali se nisu zadržale na jugoslovenskoj teritoriji. Josip Broz Tito se već 1948. distancirao od Staljina i od saveza istočnoevropskih komunističkih režima koje je SSSR držao pod sve strožim nadzorom. Jugoslavija je počela da se smešta na tački ravnoteže u globalnim odnosima Istoka i Zapada. Od početka pedesetih njene modernizacijske snage oslanjale su se na zapadnu ekonomsku pomoć i političku podršku. Moskva više nije iskazivala težnju da otvoreno utiče na politiku Beograda. Modernizacija je za Srbiju inače značila, u prethodnom vremenu, evropeizaciju po austrijskom, mađarskom i francuskom uzoru, a posle Drugog svetskog rata, naročito u velikim gradovima, bili su očigledni i američki uticaji.

Distanciranje Beograda od Moskve 1948. čini se da nije obesmislilo mit o ukletom Limesu koji uporno razdvaja nepomirljive svetove. Drugim rečima, ruska matrica vezala se, u dubinama jugoslovenskih opredeljenja, za Srbiju i Crnu Goru. Titovo odmetanje od Staljina, obračun s Rankovićem i tajnom policijom 1966, ustavne i privredne reforme, niti relativno dug kontinuitet razvoja i modernizacije od ustavnih i privrednih reformi 1963-1965, do pada srpskih liberala 1972, sve promene koje su vodile otvaranju, evropeizaciji urbanizaciji, razumevanju ekonomije i tržišta, nisu ozbiljnije oštetile suštinu političkog karaktera srpskog i crnogorskog društva. Ako je sve to vreme zvanični komunizam potiskivao nacionalistička osećanja, ne dopuštajući prostor ni jugoslovenskom, unitarnom nacionalizmu, onome koji je bi ostao organski vezan za Titov kult ličnosti, obistinilo se, međutim, davno predviđanje Karla Popera, da će se novi nacionalizmi izroditi upravo iz propasti totalitarnog poretka.

Savremeni odjeci ove istorijske pojave otkrivali su očekivanja, u poslednjoj deceniji XX veka, da će Rusija, nakon raspada Sovjetskog Saveza 1991, „ustati“, da će se „probuditi“, i podržati političke zamisli vlade u Beogradu u toku nasilne dezintegracije Jugoslavije i etničkih obračuna u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Nakon pada režima 2000, u Srbiji i njenom susedstvu, političke snage suprotstavljene ideji evropske i evroatlantske integracije počele su se okupljati oko podrške, vremenom sve jasnije i konkretnije, novog ruskog lidera Vladimira Putina.

Zašto smo neuspešni i na pogrešnoj strani Limesa koji deli civilizaciju od varvarstva – ključno je pitanje na koje pokušava da odgovori knjiga istoričara Nikole Samardžića „Limes – istorijska margina i poreklo posebnosti Jugoistočne Evrope“ (izdanje HERAedu, Beograd 2017. godine). Knjiga je nastala posle desetak godina autorove saradnje u časopisu za geopolitička pitanja Limes plus u kojem je Samardžić već obrađivao neke od tema uvrštenih u knjigu.

U dogovoru sa izdavačem i autorom Danas donosi šire odlomke iz poglavlja knjige Limes u kojem autor analizira odnose Srba (i Crnogoraca) prema Rusiji. Izbor i oprema teksta redakcijski.