Samokrunisani kraljevi razrovanih trgova i ulica

***

Evo, upravo mi se ukazala slika veš mašina, negde 1959, jer još uvek živimo sa babom, imam dakle tri godine. Emajlirani kazan koji greje i vrti vodu na struju, sa dva gumena valjka i ručkom. Koju moja majka okreće i cedi čaršave, u bikiniju nasred svekrvinog dvorišta. I naočigled zgranutog komšiluka. Dobro, ne sećam se komšiluka. To mi je posle ispričala baba, tvrdeći da su dolazili da vide „čudo tehnike“, rekla bih da je ipak bikini bio u pitanju.

***

Drugare iz osnovne škole uopšte nisam u stanju da prizovem u slike. Verovatno zato što se i danas družimo, ovde u kraju oko Kalenića. Pijaca, kafići, kućna okupljanja… pre nekoliko godina smo išli i na ekskurziju. Nagurali se u tri automobila i otišli na more bez nadzora. I kako sad te babe i dede, koji po hostelima u Istri prave pižama parti, da vidim kao decu? Pa mi smo bili dobra deca!

***

Ne baš uvek. Onomad sam nekom prepričavala moje vatreno krštenje u izazivanju uličnih nereda. Prvi razred, XIV gimnazija, epidemija velikih boginja. Bez samoizolacija i policijskih produženih vikenda, prosto ozbiljna organizacija vakcinacije i odgovorni građani. Nikakva panika, toliko bih upamtila. Biće da ovaj današnji haos, u kome i građani daju nesebičan doprinos čim ih na kratko puste s lanca, ima nekakve veze s itekako opravdanim nepoverenjem u državu.

***

Kako god, neki mali probisvet je pustio buvu da je u gimnaziji jedan učenik iz prve smene zaražen, „i sad oni nas teraju da idemo u tu okuženu školu i svi dobijemo boginje“.

Čitava druga smena, stotine nas je bilo, stajala je ispred škole i odbijala da uđe. Profesori su nas isprva lepo molili sa prozora u prizemlju, bez uspeha, pa su izašli na ulicu, mi odstupili…

Na kraju je nastala urnebesna jurnjava po okolnim ulicama, oni nas kao jure i cimaju za kragne i rukave a mi se kao otimamo i bežimo, ne znaš ko se više smejao, mi, oni ili navijači s balkona i prozora, trajalo je satima. Ne sećam se epiloga tog dana, tek, sutradan smo svi bili u školi, masovno podobijali ukore, koji su nam takođe masovno oprošteni na kraju godine.

Naravno da nikome na pamet nije padalo da bi nas iko odista pustio u školu u kojoj je neko inficiran, prosto smo se zezali, deca. Danas mi uopšte nije do zezanja, ne zato što sam odrasla, već zato što znam s kim imamo posla i ko nam radi o glavama a nije virus.

***

U drugom razredu sam otišla u Matematičku gimnaziju, novo i drugačije društvo, izazovi… lepa priča. Okončana maturom, kroz maglu se sećam čak i nekakvog testa profesionalne orijentacije, zapravo njegovog rezultata koji je glasio otprilike da mogu da studiram šta hoću. A jedino to nisam znala – šta hoću, sve ostalo mi je „bilo jasno“.

***

Građevinski fakultet bio je nekakav truli kompromis, koji je lako mogao da završi kao pogrešan izbor, ispočetka sam se šlepovala na znanju pokupljenom u Matematičkoj gimnaziji, što nije moglo doveka da traje. Na trećoj godini odlučila sam se za hidrotehnički smer, s argumentacijom da je valjda bar manje prašnjav od ostalih. I nešto je kvrcnulo između mene i te tekuće vode, ne znam šta, tek, naprasno sam postala dobar student. Skoro da mi je bilo žao kad sam diplomirala.

***

Isprva sam radila u Urbanističkom zavodu, u grupi za planiranje komunalne infrastrukture. Volela sam taj posao, a tu se zadesila i jedna grupica mladih ljudi raspoloženih da rade i mimo zacrtanih mastiljarskih šablona, imali smo velike i uzbudljive ideje, koje su me spontano oterale ponovo u školu.

Ovaj put tačno znam šta hoću, ali znam i šta sve ne znam da bih realizovala naum. Slika čvrsto urezana u sećanje: Na nekoj žurci stojim u kuhinji sa prijateljem, matematičarem, i žalim mu se. Radim to i to, ne znam kako… Nepogrešivo kapira, to mu je inače i najbolja i najgora osobina.

Šalje me u Centar za multidisciplinarne studije Univerziteta u Beogradu, da potražim profesora Radivoja Petrovića, šefa odseka za veštačku inteligenciju. Koji je prema mojoj predloženoj „temi“, u tom času tek ideji sa bezbroj kako?, napravio program obaveznih predmeta, ispita koje sam polagala na tri različita fakulteta, nabavljao mi i literaturu, vodio me sigurnom a blagom rukom od početka do kraja, bio od nesebične pomoći. I ne samo on.

Slika: Sedim dan za danom na ETF-u sa mentorom, uvrćemo neku 3D matricu a ona se ne dâ, u drugom kraju kabineta profesor Dragoš Cvetković, belosvetski ekspert za teoriju grafova i, što mene u tom trenutku posebno fascinira, autor najbolje knjige o preferansu ikada napisane. I gleda svoja posla, mislim se ja.

Da bi u jednom trenutku ustao, doneo papire po kojima nešto zapisuje, takođe danima, i rekao: „A da probamo to ovako?“ Nije mi ni predavao, nisam sigurna ni da smo se prethodno zvanično upoznali, sem uljudnog „Dobar dan!“ kad uđem u njihov kabinet.

E, moj Šarčeviću…

Tek, magistrirala sam na sopstvenoj zamisli, a ne kao što je uobičajeno na nadogradnji radova mentora, u furioznom tempu. Pamtim to vreme kao najnapornije, najkreativnije i najsrećnije u profesionalnom smislu.

***

Ali ne i na redovnom poslu. Osma sednica je preko noći i iz gradske vlade počistila ono nekoliko ljudi sa kojima se moglo normalno sarađivati, koji su odista „slušali struku“, verovatno zato što su, za razliku od ovih današnjih neukih voluntarista, samokrunisanih kraljeva razrovanih trgova i ulica, i sami dolazili iz ozbiljnih profesija.

***

Uskoro više „niko nije smeo da nas bije“, a takozvana investitorska gradnja, tada najčešće oličena u stambenim zadrugama, uzimala je zamah. I sa sobom donela korupciju i političke pritiske kao „model poslovanja“ u otimačini gradskog građevinskog zemljišta.

Nisam mogla dugo s tim da se nosim, ama ni da gledam kako se neke moje kolege pretvaraju u snishodljive poslušnike, ne libeći se da iz toga izvuku i nekakvu korist . Buba mi je jela džigericu. Moja magistarska diploma koja je bila namenjena nečem sasvim drugom na kraju je poslužila kao lek protiv te bube iz džigerice – otišla sam u Višu građevinsku školu da predajem hidrotehniku.

***

I tu sam već trideset godina, emigant u prosveti. Škola je u međuvremenu više puta menjala naziv, status, od dvogodišnje prerasla u petogodišnju, odavno sam redovni profesor, sa još četiri predmeta na grbači, za neke sam uspela da se izborim da uđu u program, neki su mi dodeljeni, bože moj.

I dalje učim, pišem udžbenike, do skora sam se i živom osećala kad krenem na posao. Trenutno ne mogu da zapamtim ni kako mi se škola tačno zove, opet su neke sulude reforme visokog školstva u toku, čija me pozadina jako plaši.

Valjda je neophodno obezvrediti i baciti u zapećak sve što je zdravo, ne bi li se megatrend-manekeni još moćnije osećali. I opet bih da emigriram, sada u penziju.

***

Doduše, ni početak profesorske karijere nipošto nije bio relaksirajuć, došli su ratovi. Za nas u gradovima udaljenim od ratnih operacija svakodnevica na neki način nalik ovoj koju živimo poslednja dva meseca. Samoizolacija ispred televizora iz kojih bljuju zlo i laži.

Slika, ko s plafona sebe da gledam: Sedim u fotelji, jednom rukom nalakćena na džak brašna, u drugoj neka kiflica, učila sam od sve muke kiselo testo, kad smo već srećno natrčali na taj džak i imali deset maraka kod sebe.

I buljim užasnuta u ekran pokušavajući da shvatim šta se uistinu događa. Zvuči poznato, mada sad ne mesim i nemam televizor, ali imam internet, što je tek sluđujuć izum. I mada je ovaj put kristalno jasno ko nas i zašto, barem u Srbiji, sluđuje plinskim svetlom.

***

Pokušavam da se prisetim i druge polovine devedesetih, koju smo puni nade i pozitivne energije proveli na ulicama, zaključno s petim oktobrom. Nađavola, lepe slike neće da iskoče, trenutna loša energija kojom sam inficirana je sela na poklopac i iz kutije sa sećanjima propušta šta ona hoće.

Kontramiting. Ludak je zakazao kontramiting!? Krećemo kolima s Novog Beograda, satima unapred. Do izlaza sa auto-puta kod Konjarnika, dalje se ne može. Sve je zakrčeno autobusima iz kojih bauljaju što sanjivi što pijani ljudi naoružani identičnim transparentima sa Miloševićevom slikom. Nastavljamo peške, brzim hodom, sećam se samo da nemam daha, uzbrdo, nizbrdo, uzbrdo… i beskrajne kolone autobusa parkiranih u tri reda. Kod Kalenića zastajemo da pojedemo pljeskavice, iz kioska koga više nema. (Umesto njega tu je sada vesićevski besmislena gola betonska površina. Da li baš besmislena? Da se kladimo, za godinu-dve tu će, mutnom prenamenom zemljišta u građevinsko, sasvim legalno nići još jedna nakaza u vračarskom baroccoco nuovo stilu.) Kraj filma. Samo je zdrav razum organizatora tromesečnih protesta protiv krađe glasova na lokalnim izborima zaslužan što tog dana nije došlo do ozbiljnog krvoprolića, poveli su nas „u šetnju“ trasom koja je zaobišla kontramiting. Mada nije prošlo baš sasvim mirno, ipak slika, iz novina ali je dobro pamtim: Prijemni hol Urgentnog centra, u ćošku pored ulaza brdo nabacanih rasparenih cipela.

I sinoćni kontrašerpe performans Beograd gori – moćno ozvučenje montirano na ravne krovove strateški odlično odabranih visokih objekata, da se vide s deset kilometara, iz kog trešti Radio Pink, imbecilnu dršte lopova pesmicu, uveličanu plamenom hiljada baklji. To „aktivisti Udruženja za zaštitu mladih“, još jedne od stotina fantomskih paradržavnih NVO za izvlačenje novca iz budžeta za račun vladajuće bulumente, oličeni u fudbalskim navijačima, disciplinuju utamničene građane naoružane šerpama. Posle se, sve urlajući i dalje ono dršte lopova, uredno razvezu kućama, u pratnji policije pod rotacijom. Da slučajno neko ne zafrljači šerpu na mlade, šta li?

Na stranu konfuzija i panika koju su proizvele ove slike, a šta je sa zaključanim stanarima nagutanim dima, po čijim su plafonima orgijali mladi i njihovi zaštitnici? U Nišu su jednu kuću i zapalili.

Smatraj da sam ti opsovala sve po spisku, svojoj mami na krov dovodi huligane s bakljama, da joj odime lignje za čedo koje je tako lepo vaspitala.

***

Zapravo ne prestajem da psujem, zatvorena u kući i dan-dva pre nego što je proglašeno vanredno stanje. Pratila sam šta se događa u svetu, bilo je jasno da nas neće zaobići.

I činim ono što je do mene da ne doživim „najgore“, što nije covid19, bezbrojne bolesti nas vrebaju od rođenja do smrti pa mirno živimo s tim rizikom. Već da ne dopadnem u razvaline srpskog zdravstva baš sada, kada je na svu stvarnu muku još odozgo i Šef Propasti rešio lično da nas spasava.

Izlazim možda jednom u par dana da dokupim hranu i cigarete, ne patim za kafićima, frizerajem, čak ni za prirodom. Neuporedivo sam uzornija od idealnog građanina u pandemiji kakvog ga je sâma „struka“ zamislila. Jer sve te sitne nelagodnosti padaju pred slikom, zamišljenom a opet realnom, Vučića koji pikira u krov Infektivne klinike avionom punim netom „otetih“ respiratora.

Ima li pilota u avionu Srbija? Ima, bez brige, u sigurnim ste rukama. Ova je ludnica ko izvrnuta čarapa i zato ne prestajem da psujem.

Posebno ne danas kada počinje relaksacija zabrane kretanja „pošto nam dobro ide“. Jer, statistika je moćan saveznik u situacijama kada nemaš egzaktne odgovore, ali i jednako moćan saučesnik u manipulaciji ako imaš zadnje namere.

***

Gde u dobre namere onih kojima je Šešelj bio otac, Milošević učitelj borilačkih veština a Mira Marković psihoterapeut, toliko puta uhvaćenih u bezočnim lažima i evidentnoj mitomaniji, krađama, prevarama, nasilju… – ama baš nikako ne mogu da poverujem.

***

Sećanja nakon dvehiljadite ovde neće biti. Tada sam počela da pišem, u međuvremenu je mnogo prošlosti, naše i moje privatne, već ugrađeno u moje romane, u formi koja mi više leži od nekog organizovanog društvenog, ili nedajbože partijskog, aktivizma. Pa ako se nekom čita…

***

Trenutno ne pišem, pisaću kasnije, sad nemam vremena, moram da psujem. I lekari to preporučuju, kažu jača imunitet, posebno u domenu duševnog zdravlja. Jako je važno, #ostanimozdravi, pamtimo i vratimo.

Mirjana Đurđević rođena je 1956. u znaku slobodnog strelca, u Beogradu. Doktorka tehničkih nauka, profesorka, književnica. Za njom je sedamnaest romana, nešto priča i eseja i nijedna pesma. Od priznanja joj je najdraža regionalna nagrada „Meša Selimović“ za najbolji roman objavljen u Bosni i Hercegovini, Srbiji, Hrvatskoj i Crnoj Gori u 2009. godini, „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“.