A slično je bilo i u Kikindi, jer kad odmaknete dva ćoška od centra, i Kikinda je kao kakvo selo, sa širokim šorovima i kućama u kojima se rani živina i stoka a deci se na dvorištu za užinu iznosi ‘leba, masti i paprike.

***

Bio sam đak Osnovne škole „Jovan Popović“, koja nosi ime našeg revolucionara i partizanskog pesnika i pisca. Nije to bilo vreme izobilja, naprotiv, živela je skromno i tada radnička klasa, što su i moji roditelji bili. Rastezalo se od meseca do meseca, ali sve je bilo mnogo bezbrižnije, ljudi su bili otvoreniji i srdačniji, i porodice su se družile i veselile kad god je bilo prilike. U školi sam, tako kažu, a i piše u knjižici, bio odličan đak, talentovan za pisanje i računanje, i za sport, pre svega za fudbal i košarku, a bio sam i ponosni član školske pozorišne trupe.

***

I gimnazijske dane pamtim po lepom, čini mi se da smo imali svu slobodu ovog sveta. Nisam imao većih problema sa ocenama, nastavio sam i da teram loptu, i da glumim u školskim predstavama, a priključio sam se i redakciji školskog lista i tada su mi objavljeni prve vesti i tekstovi. Te godine odrastanja pamtim po dobrom druženju u školi, po koncertima najvećih rok grupa bivše zemlje, po utakmicama i turnirima, žurkama i urancima… Nije to, naravno, bilo društvo bez problema i nepravde, ali naspram današnjeg izgleda kao kakav raj na zemlji.

***

Kraj mog srednjoškolskog školovanja obeležili su protesti radnika i „naroda“, što je za nas, kao i za druge građane SFRJ, bilo dotad neviđeno, jer su prethodna masovna okupljanja bila sa pesmom i igrom, a u slavu socijalizma i mladosti. I mi smo organizovano uterivani u te „antibirokratske proteste“, a pad kikindske autonomaške vlasti pamtim po ogromnoj zastavi Jugoslavije kojom su me zadužili u školi, pošto sam bio pedagoški smer i jedan od trojice momaka u razredu, pa su devojkama podeljeni transparenti a nama barjaci navučeni na teške motke.

***

Naravno da smo ubrzo zbrisali sa protesta, a ja sam tu zastavu jedva podigao do našeg stana na petom spratu i po njoj pamtim te dane, jer tada baš nisam dobro razumeo ko koga tu smenjuje i zašto. A u to vreme sam se baš zaljubio u jednu Ljiljanu i nisam baš mario za ta politička gibanja.

***

Vojsku sam odslužio na vreme i praktično sam bio jedna od poslednjih mirnodopskih generacija JNA, a onda su došle lude godine, prepune mržnje, rata i krvi, i to je mene, kao i mnoge mlade ljude, umnogome promenilo. Bio sam veselo dete i mladić prepun energije, i verujem da bih takav i ostao do kraja života da nije bilo tih nesrećnih godina.

***

Učlanio sam se u Demokratsku stranku čim sam skinuo uniformu i ludački lepio plakate, rasturao letke i čuvao kutije u prvim višestranačkim izborima. Od tada se u mom životu prepliću novinarstvo i politika.

***

Paralelno sa nastankom „Kikindskih“, u gradu je formiran ozbiljan odbor Građanskog saveza Srbije i krajem devedesetih pridružio sam se toj ekipi i ponovo lepio plakate i nadzirao izborne kutije. Baš sam hteo da budem šljaker i nisam se kandidovao te 2000. pošto mi je zaista bilo stalo da održim novine. Sanjao sam da ću jednog dana imati svoju malu štampariju.

***

Prošle su godine nakon pada Miloševića, nije bilo sjajno, ali dalo se raditi i zarađivati u lokalnim novinama. E, onda su zločinci ubili Zorana Đinđića i ja sam rešio da ne stojim po strani. Nije da se pravdam, ali kada živite u malom mestu, mnoge stvari vas žešće žuljaju, pa vam se čini da je nedovoljno to što pišete i objavljujete. Ja sam u kampanjama tih malih stranaka bio isti kao što sam u novinama i u svom javnom i političkom angažmanu sam govorio isto ono što sam objavljivao u „Kikindskim“, jer mi je stalo i kao građaninu, i kao novinaru da neko iz tog pristojnog, antiratnog sveta uđe u parlament.

***

Da ću biti novinar rešio sam valjda još kao dečak, kada sam pravio svoje male, kućne novine i stripove, i potom pisao za školske listove. Prvi pravi novinarski posao radio sam krajem 1990. po povratku iz vojske, na lokalnoj eksperimentalnoj televiziji. Kao najmlađi, a i pošto sam aktivno igrao fudbal, logično je da me je zapalo da pratim sport. I u prvim opozicionim novinama koje su 1991. pokrenute u Kikindi – Ki presu – uređivao sam sportske strane. Te novine, zatim Kikindske novosti, kao i VK (Velika Kikinda) novine, pokrenute nakon zimskih protesta 1996/97. bile su kratkog veka. U svima njima sam radio sve i svašta – bio sam i urednik, i reporter, i foto-reporter, i prelamač, i kolporter. Od svakih je izašlo dvadeset do trideset brojeva, jer se za više nije imalo ni para, ni snage.

***

U leto 1998, pošto je opozicija pobedila u Kikindi, a namazani socijalisti prebacili opštinsku medijsku kuću pod okrilje RTS, direktor Doma omladine Duško Francuski i ja ubedimo lokalnu vlast da nam pruži podršku u pokretanju „Kikindskih“. Ekipu smo imali – sve mladi, a već prekaljeni borci lokalne opozicione medijske scene – a trebao nam je prostor i pomoć iz budžeta. Nećkali su se u lokalnoj vlasti, znali su da smo svojeglavi i da im nećemo praviti opštinski bilten, ali pošto se tada baš nigde nisu mogli oglasiti, pristali su na – daj šta daš.

***

Da krenemo pomogli su nam savetima i podrškom Filip Švarm iz nedeljnika „Vreme“, Velimir Ilić i Vladan Marjanović iz tadašnje „Naše borbe“, koje i danas držimo za suosnivače naših novina. Tako smo 9. oktobra 1998. izdali prvi broj „Kikindskih“. Štampane su na 16 strana na roto papiru u tada slobodarskoj štampariji „Forum“. Počeli smo da izlazimo pred prvu pretnju bombardovanjem od strane NATO, a postali smo popularni, tj. naširoko čitani, tokom bombardovanja u proleće 1999.

***

Već prve nedelje ratnog stanja redakcija je desetkovana, pošto nam je mobilisano nekoliko kolega i raspoređeno na položajima kod Sajana, sela u našoj opštini, nazvanog „Sajgon“ tokom tih ratnih meseci. Više nismo mogli da nosimo novine u štampariju „Forum“, u Novi Sad, pa smo prešli na mali format i štampali se na kunstdruku u maloj, lokalnoj štampariji „Miragraf“. Taj mali format nas je, takoreći, proslavio, a mi i dan-danas slavimo vlasnicu štamparije Miru Jelić, jer je i pored svih pritisaka kojima je bila izložena i manjka posla koje zbog nas imala, štampala „Kikindske“ dve i po godine.

***

Iz nedelje u nedelju smo sve žešće udarali po „mudroj i doslednoj politici Vrhovnog komandanta“, pa smo prvo došli pod udar okružnog cenzora, koji je pokušavao da nam objasni kako bi trebali da pišemo („Bolje poslušajte mene, da vam ne bi ovde došli neki manje razumni tipovi“ – solio nam je), a potom nas je javno opomenula i sama načelnica Okruga. Srećom, došao je i kraj bombardovanja, proglašena je pobeda nad NATO paktom, što smo mi dočekali sa naslovnicom na kojoj je ovca uzvikivala : „Pobeeeeeda!“.

***

Do oktobarskih promena 2000, zahvaljujući tužbama i osudama po tadašnjem Zakonu o informisanju, ušli smo u red najpoznatijih lokalnih novina. Po tom „Šešeljevom zakonu“ 12 puta nas je tužio Rajko Rajo Popović, tada urednik drugog lokalnog lista „Komuna“, znameniti učesnik „antibirokratske jogurt-revolucije“, što ga je potom kvalifikovalo za predsednika opštine, šefa lokalnih socijalista i šefa opštinskih medija.

***

Što nas je Rajo više tužio, to smo se mi s njim i socijalistima više šegačili, jer nam je to bila jedina odbrana. Ali, prekršajne sudije su bile poslušne i neumoljive, i mi smo bili 12 puta drakonski kažnjeni za godinu dana.

***

Posle pobede demokratskih snaga u revoluciji (koju je ubrzo pojela kontrarevolucija) pare su nam vraćene, ali tada su se pojavili novi tužitelji i ponovo je počelo lomatanje po sudovima. Ovoga puta ročišta su održavana u pravom sudu, pred pravim sudijama krivičarima i parničarima, a ne pred tamo nekim sudijom za prekršaje u jednodnevnom postupku, i po demokratskim zakonima a ne po Šešeljevom, ali po nas je bilo još gore. Em su nas duže razvlačili, pa smo se mi duže napinjali objašnjavajući da je ovaj tužilac lopov, onaj prevarant, treći notorni kriminalac, četvrti podlac, a peti ludak sa političkom zaleđinom, em su nas odrali kaznama.

***

Najviše se od tih suđenja nakon 5. oktobra čulo za ono po tužbi tada moćnog Dmitra Šegrta. Bio je generalni direktor fabrike crepa „Toza Marković“, šef severnobanatskih socijalista do 5. oktobra, najbolji Slobin drug, pa najednom i preko potrebni glas DOS-u u Saveznoj skupštini. Uvredio se što sam napisao da je trošio „Tozine“ pare za kampanju SPS-a, što je organizovao premlaćivanje otporaša, što je đacima pokazivao srednji prst , da bi potom, kada je skontao da Vođa samo što nije odleteo u Hag, taj isti prst pokazao i njemu.

***

Na ročišta su organizovano dovođeni „Tozini“ radnici, da kao brane svog milog direktora, a meni je u pomoć pritekao Jukom, odnosno Biljana Kovačević Vučo, jedna plemenita i hrabra žena. No, ni najbolji advokati nisu mogli da me odbrane, jer sudinica, koja je baš u Šegrtovo zlatno doba dobila to zvanje, nije priznala za dokaz čak ni uplatnice kojima se potvrđivalo da je fabrika „Toza Marković“ platila nekoliko hiljada ruža za poslednji kongres SPS-a za Miloševićevog vakta, a kamoli da se osvrnula na pozivanje Jukoma na Evropsku konvenciju o ljudskim pravima.

***

Nakon što me je dobio Šegrt, krenula je serija „Kikindske pred sudom“. Što mene, što druge iz redakcije, a i osnivača, tužili su biznismeni, novinari, advokati … svi manje-više povezani sa direktorom … pa popovi, pa profesionalne patriote, pa kriminalci, pa opet fiškali… Sve u svemu, naređalo se tu dvadesetak postupaka u kojima smo uglavnom gubili.

***

Tih godina naša država još uvek nije ratifikovala Evropsku konvenciju za ljudska prava i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu nije bio nadležan za nas, tako da su u Jukomu rešili da podnesu u moje ime predstavku Komitetu za ljudska prava UN.

***

U novembru 2005, dve i po godine nakon podnošenja predstavke, stigla je odluka iz UN u kojoj je konstatovano da je u sudskim postupcima po Šegrtovoj tužbi povređeno moje pravo na slobodu izražavanja, pa je naloženo državi da mi se javno izvini i obešteti me za kazne koje su mi presudama sudova u Srbiji izrečene i naplaćene. Tako sam postao prvi građanin Srbije koji je svoju državu dobio pred Ujedinjenim nacijama.

***

Državi je potom trebalo dve godine da se smiluje i prizna grešku, što ne čudi jer je tih godina ministar pravde bio iz DSS-a, partije koja se baš trudila da nastavi politiku Slobodana Miloševića. Tek kada je DS preuzeo Ministarstvo pravde, postupak je okončan, na obostrano zadovoljstvo.

***

U međuvremenu je i Sud u Strazburu počeo da prima predstavke građana naše zemlje, pa smo rešili da se žalimo na dve presude domaćih sudova, koje su, po našem mišljenju, najbolje odslikavale svu pristrasnost i bezobzirnost naših sudija. Tako smo moj kolega Vladislav Vujin i ja, 2008, dobili presudu da smo u ta dva procesa nepravedno osuđeni te tako postali prvi novinari u Srbiji koji su svoju državu dobili pred Evropskim sudom. Nakon toga, sve do pre dve godine, više nas niko nije tužio jer su očigledno te presude iz Njujorka i Strazbura imale presudan uticaja da nam se svakojake tužibabe skinu s vrata.

***

Pre nego što su počeli da me tuže zbog tekstova, nikada nisam imao posla sa sudovima, a onda od 1999. do 2007. praktično nisam izubijao iz sudskih čekaonica i sudnica. Zgadile su mi se zgrade sudova u Kikindi i Zrenjaninu, pa mi je i danas nelagodno kada odem do sudske pisarnice da overim neki dokument.

***

„Kikindske“ od prvog broja navijaju za građansko i otvoreno društvo, za socijalnu pravdu, za partizane … Redakcija je uvek bila složno protiv rata, nacionalizma i svakojakih naci-kretena koji su nam fašizmom i nasiljem zgadili najbolje godine života. Poslednjih godina zacrtali smo sebi misiju da, koliko je u našoj moći, razotkrijemo laži i podmetanja raznih revizionista i da redovno podsećamo na plemenite ideje i žrtve partizanske i antifašističke borbe u Drugom svetskom ratu.

O sagovorniku

Željko Bodrožić je rođen 1970. godine u Kikindi. Novinarstvom se bavi od 1991, a tokom devedesetih radio je u lokalnim kikindskim medijima. Oktobra 1998, sa grupom mlađih novinara iz Kikinde i okoline, pokrenuo je nedeljnik „Kikindske“, na srpskom i mađarskom jeziku. Prvi je novinar u Srbiji koji je dobio spor protiv države pred Komitetom UN za ljudska prava u Njujorku, kao i dva spora pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Za svoj novinarski rad nagrađen je 2001. nagradom „Dušan Bogavac“ za etiku i hrabrost . Član je Nezavisnog udruženja novinara Srbije i Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Angažovan je i u Savezu antifašista Vojvodine i Srbije, a predsednik je Udruženje antifašista Kikinde.

Oženjen je Ljiljanom, žive u Kikindi i imaju trojicu sinova – Filipa, Davida i Borisa.

U novembru 2005, dve i po godine nakon podnošenja predstavke, stigla je odluka iz UN u kojoj je konstatovano da je u sudskim postupcima po Šegrtovoj tužbi povređeno moje pravo na slobodu izražavanja, pa je naloženo državi da mi se javno izvini i obešteti me za kazne koje su mi presudama sudova u Srbiji izrečene i naplaćene. Tako sam postao prvi građanin Srbije koji je svoju državu dobio pred Ujedinjenim nacijama.

Državi je potom trebalo dve godine da se smiluje i prizna grešku, što ne čudi jer je tih godina ministar pravde bio iz DSS-a, partije koja se baš trudila da nastavi politiku Slobodana Miloševića. Tek kada je DS preuzeo Ministarstvo pravde, postupak je okončan, na obostrano zadovoljstvo.

***

Prekršajne sudije su bile poslušne i neumoljive – 12 puta smo drakonski kažnjeni za godinu dana.