Potraga za njima uoči Festivala domaćih glumačkih ostvarenja u Nišu se može smatrati pravim podvigom, gotovo pa našom neprolaznom vrednošću. Decenijama je tako ukoliko niste javni funkcioner ili viđeniji Nišlija. Do karata je teško doći regularnim putem, jer ih u slobodnoj prodaji nikad nema dovoljno, a događalo se i da ih nema uopšte.

Uoči Festivala koji traje već 53 godine sklona sam raznim reminiscencijama. Prizivam sećanje na svoj prvi Festival koji sam pratila, prvi odgledan film. Sredina osamdesetih godina kada sam neobično želela da gledam po dva filma šest večeri u kontinuitetu na ogromnom platnu u Tvrđavi. Da potom vidim glumce uživo kad nam se poklone. Isto su želeli i mnogi mladi ljudi pa bismo onda, naravno bez karata stajali ispred ulaza i pogledima ispraćali nišku (uglavnom) političku elitu dok ulazi na svečano otvaranje Festivala. Kada bi počeo prvi film zaduženi za cepanje karata na ulazu bi nam najčešće dozvoljavali da uđemo i da se rasporedimo po stepenicama, ali tako da ne zagradimo prolaze. Zauzimali bismo svoja mesta, pribijali se uz prvu plastičnu stolicu u redu i tako gledali filmove. I to kakve! Ako je film bio Oficir s ružom ili Otac na službenom putu, onda bi svi prolazi bili zakrčeni, a kretanje publike je bilo moguće samo uz preskakanja.

Pred spavanje shvatam da me i dalje muče scene iz ruskog filma Levijatan Andreja Zvjaginceva koji sam nedavno gledala. Dostojanstven mali čovek koji odbija da bude poslušnik, da se povinuje sili vlasti koja od ranjivog građanina može da načini šta god poželi ili da ga jednostavno uništi. Kao da je sniman u Srbiji. Zapanjujuće sličan model vladanja i patnja građana.

Subota, 25. avgust

Posle dužeg spavanja čitam o stradanju dve osobe u Narodnoj biblioteci Srbije i osećam gnev i žalost. Pre tri godine na svom radnom mestu, takođe u Narodnoj biblioteci Srbije život je izgubila i moja draga i bliska saradnica Vesna Injac Malbaša. Bila je jedan od retkih, izuzetnih stručnjaka za bibliotekarstvo, osoba snažnog integriteta, blagog osmeha i tihog glasa. U trenu vidim njen lik i radost dok mi izgovara, zamisli, moj Nikola je upisao glumu! Gotovo se teturam do kuhinje da zapalim cigaretu.

Uveče odlazim na svečano otvaranje Festivala sa osećajem blage nervoze jer će scenario otvaranja biti po istom modelu decenijama. Dobro, kažem svojoj kumi, kao da za 53 godine niko nije pomislio da se nešto u organizaciji ovog događaja može i unaprediti? Učiniti Festival dostupnim što većem broju građana, kad je već situacija sa kartama tako misteriozna. Niš voli glumce. Umesto gradonačelnika (na naše iznenađenje) ključeve Grada Ani Sofrenović predaje njegov zamenik, a hvalospeve o najboljoj publici na svetu zgovaraju svi koji su govorili na Otvaranju. A šta ako mi zaista jesmo najbolja publika na svetu (pomišljam). Dok je Radoš Bajić primao nagradu za životno delo „Pavle Vuisić“ shvatam da se vodila polemika, pa su neki rekli, jeste zaslužio jer on ima opus (to je valjda važno za glumca kad ima opus), a drugi kažu – nije zaslužio nikako. Meni je svejedno.

Prvi film Južni vetar – poznata priča o beogradskom podzemlju, ali gluma izvrsna. Svi sjajni, od Nebojše Glogovca, Dragana Bjelogrlića, Srđana Todorovića do mladog, talentovanog Miloša Bikovića (slutim da će baš on dobiti nagradu za najbolju mušku ulogu „Car Konstantin“).

Pod snažnim utiskom Levijatana pita me drug na FB kako bi bilo da napravimo festival filmova na temu korupcije koji bi otvorio baš taj film? Zanimljivo, razmišljam. Da zaokrenemo borbu protiv korupcije kroz kulturološku konceptualizaciju, pitam. Hm… da konstatujemo krah vrednosti našeg društva na taj način? Sjajna ideja. (Nije li snaga umetnosti osim da emancipuje i njena angažovanost da se može boriti protiv zla? Breht kaže da je tako jedino i moguće.)

Nedelja, 26. avgust

Vremenska prognoza očekivana biće kiše. Tako svake godine za vreme Festivala. Čitam portal Južne vesti i komentare čitalaca. Najpolitizovaniji festival, sramota da samo 1.000 karata puste u prodaju.

Opet sećanja i sentimenti. U Nišu smo posle Pule godinama gledali antologijske jugoslovenske filmove, zaista. Jedne godine smo sedeli sa Šerbedžijom u nekom kafiću dok nam je pomalo recitovao pesme. Građani bi se kad sretnu glumce na ulici uredno javljali jedni drugima i po nekoliko puta dnevno, a neke davne večeri smo čekali ulazak na projekcije zajedno sa Ivanom Stambolićem…

Sramota za Ministarstvo kulture što nam je dalo samo četiri miliona dinara otvaram vest. Umetnički direktor Festivala: Kad je Kustendorf u pitanju, tu se 40 miliona otcepi odmah, kad je Palić u pitanju, 15 miliona bez problema… Osim toga, mrmljam sebi u bradu, ni ministri kulture ne dolaze na Festival. Odmahujem rukom da oteram misao kao da teram muvu to je zapravo prednost Niša, zaključujem.

Ponedeljak, 27. avgust

Sinoć sam takođe gledala samo prvi film Izgrednici. Da sam ostala da gledam i drugi lepo bih pokisla jer je kiša padala jako i dugo te noći.

Uveče čitam intervjue sa Dubravkom Ugrešić. Prisjetimo se koje je visoko mjesto sama riječ kultura imala u ideologiji komunizma. Osećam da me hvata neizmerna čežnja. Nastavljam sa čitanjem do tri ujutru. Prisjetimo se državno dotiranih časopisa, festivala. Na Zapadu je tu vrstu demokratizacije donijelo tržiste, na Istoku komunizam. Kultura više nije bila bauk rezerviran za bogate, za elitiste… nego je postala dostupna svakidašnjica.

Utorak, 28. avgust

Jutro je pravo jesenje, oblačno i hladno. Neko je objavio na Tviteru: Ja nisam u stvari depresivan, nego siromašan. Taj tvit mi u glavi celog dana do večeri. Možda su siromaštvo i depresija zbilja sinonimi. Tvitovala sam kako su Kafka, Harms ili Breht pisali vrhunske priče od 140 karaktera. Tvitovi sada lete veb nebom. Neki kao galebovi, drugi poput vrabaca, kreštavih vrana, lastavica ili golubova. Možda će neki od njih ući u antologiju. Mi smo ipak u digitalnoj eri?

Mnogi moji prijatelji već odavno ne idu na Filmske susrete. Nišvil im je draži. Kasnije čitam da je hrvatski glumac Goran Bogdan bio Glumac večeri za ulogu sveštenika Mirana u filmu Agape.

Sreda, 29. avgust

Divno sunčano jutro. Odem na FB i vidim post Ekološka buna kod Temske, meštani vraćaju reku u korito. Rudinjska reka je ponovo potekla. Evo ga, pomišljam ponovo na Dubravku. Mi rijetko uzimamo u obzir traumatične priče o tome što se događa građaninu kada ga država napusti.

Kasno po podne zove me urednik IK CLIO Zoran Hamović. U Nišu je i pijemo kafu u letnjoj bašti kod Narodnog pozorišta. CLIO treba da objavi moju knjigu na temu demokratije i biblioteka i Zoran mi objašnjava šta moram još da korigujem… (kao da me hvata panika hoću li stići). Volim razgovore s njim, od Zorana se uvek nešto vredno nauči. Pri rastanku shvatam kako mu doslovno dovikujem, samo da znaš, cela Srbija je već obaveštena da će moja knjiga biti objavljena za Sajam!

Četvrtak, 30. avgust

Poslednji dan za dnevnik. Imam potrebu da zapišem kako je priča o Filmskim susretima za mene uvek priča o sentimentima. Uglavnom onim jugoslovenskim, jer Jugoslavija je moja voljena zemlja. Zato večeras idem da pogledam izložbu fotografija Jovana Šurdilovića, neku vrstu retrospektive Festivala.

P. S. Poznajem dva novinara dnevnog lista Danas i u kontaktu sa njima povodom ovog dnevnika moja pitanja su bila brojna, a njihovi gotovo identični kratki odgovori su izgledali doslovno ovako: da, pa pišeš šta želiš, to je tvoj dnevnik, može, naravno, kako ti smatraš, ma tvoje pravo. Pomišljam, bože, koliko je u ovim odgovorima slobode.

Autorka je doktor kulturoloških nauka i komunikologije