Smernice za tvoj put

Tako shvaćen, naslov ne samo što ne bi postigao zadati cilj da priteknem u pomoć tebi i tvojim vršnjacima u ovom trenutku, tako važnom i odlučujućem u vašem životu, već bi verovatno u vama podstakao želju da učinite suprotno od onoga što vam je predloženo.

Dakle, potrebno je, pre nego što pređem na stvar, da objasnim naslov jer mi je strana svaka namera da vam se obratim sa pozicije nekog autoriteta: niti mi to mesto pripada, niti bih, u svakom slučaju, želela ili bila sposobna da ga zauzimam.

U slučaju o kome će govoriti, kako ćeš moći da primetiš, nema naznake nekog subjekta – generala, profesora, čoveka iz vlasti ili sveštenika – koji propisuje smernice.

Subjekat je apstraktni entitet: život koji vam se obraća posredstvom osobe koja ga je proživela i koja vam piše.

Predlozi ili, kako su strože definisane u naslovu, smernice jesu sažetak iskustava koja su pre vas doživeli drugi adolescenti koje sam imala prilike da sretnem, a mnogo puta i da ih dobro upoznam, u nekoj etapi ili trenutku mog dugog životnog puta.

Među njima je iskustvo one koja je, pre mnogo decenija, takođe bila adolescentkinja, koja ti se danas obraća i sa tobom i tvojim vršnjacima razmatra iste probleme koji su je se nekada lično ticali i koje je pokušavala da razreši, a o kojima danas razmišlja sa odstojanja, sa poslednje obale na koju je doplovila.

Preporučljivo je, kada se nađeš pred problemom koji treba rešiti, da pre svega razjasniš njegove elemente, a naročito, kada je reč o složenom problemu poput ovog koji je predmet ove rasprave, da odlučiš koja je strategija najprikladnija za njegovo rešavanje.

Problem koji proučavamo u suštini ima dve nepoznate: tvoju adolescentsku ličnost sa tvojim sklonostima, željama, intelektualnim sposobnostima i ličnošću koji od tebe čine individuu sličnu svim ostalim adolescentima, ali i različitu od njih, i prostorne i vremenske uslove u kojima je sudbina htela da se rodiš.

Posežući za postupkom koji veoma uspešno primenjivan u biologiji, poznatim kao redukcionizam, to jest svođenje problema na njegove najjednostavnije dimenzije i, samim tim, lakše za hvatanje u koštac, zamislimo da si obdaren normalnim intelektualnim sposobnostima i da, kao i većina tvojih vršnjaka, želiš da pronađeš neku delatnost u skladu sa svojim željama.

Kad smo tako postavili problem, razmotrila bih, pre svega, tvoju adolescentsku ličnost koja se može definisati kao „redovna“, to jest odgovara predstavi koju obično stvaramo o mladima jednog ili drugog pola. Pravila koja ti savetujem da slediš kada se suočavaš sa problemima nisu brojna.

Svode se, naime, na to da se više ne posmatraju problemi, već način na koji ti treba da održiš (kako bi do kraja iskoristio povoljne događaje i najmanje trpeo od onih nepovoljnih), u svim situacijama, optimistički i vedar stav, a nikada podozriv i pesimistički, kako prema bližnjima, tako i prema samim događajima koji zavise od uslova u sredini u kojoj se odvijaju.

Stav koji ti preporučujem jeste talisman neizmerne vrednosti koji će ti pomoći u svim trenucima života, a naročito u onim kritičnim. Nikad ne gubi poverenje u svog bližnjeg iako je to poverenje mnogo puta na teškom iskušenju. Premda vidna jevanđelska misao da „okreneš drugi obraz“ nije ostvarljiva u takmičarskom i agresivnom društvu kao što je naše, stav oblikovan prema najcrnjem pesimizmu izreke Homo homini lupus – „Čovek je čoveku vuk“, pripisane Plautu, treba odbaciti.

Iskustvo dugog života ubedilo me je da je velikodušnost u sudu o bližnjem, imajući uvek na umu sve olakšavajuće okolnosti koje mu idu u prilog, mnogo bolja od sklonosti, nažalost rasprostranjene, da se ističu njegovi nedostaci i da se kidiše na stvarne ili navodne krivce.

Najveća prednost koja se stiče ovim stavom poverenje prema bližnjem nije samo to što ohrabruje na uzvraćanje poverenja već i to što predstavlja razlog za vedrinu onoga ko ga poseduje. Još jedno pravilo ponašanja koje smatram ključnim i koje valja primenjivati u svim trenucima života (naročito u doba adolescencije kada nama lakše ovlada zabrinutost bilo zbog onoga što se tiče budućnosti, bilo zbog sopstvene ličnosti), jeste ne biti zaokupljen sobom, time kako te drugi vide, svojim zdravljem i stvarnim i izmišljenim opasnostima koje ti prete.

Protivotrov za tu tako uobičajenu sklonost da usredsredimo misli na sebe same jeste da razvijamo, još od ranog detinjstva (roditelji i učitelji mogu imati izuzetno važnu ulogu u tome) naviku da se zanimamo za ono što nas okružuje; ljudi, životinje i bezbrojne pojave u prirodi, od vlati trave po kojoj gazimo do zvezda kojima se divimo na nebeskom svodu, mogu, ako imaš neophodan dar, da postanu predmet izučavanja na najvišem nivou tokom tvoga života.

Navika koju treba da stekneš, još od malih nogu, jeste da se zanimaš za sve oko sebe i da posvetiš svoje vreme detaljnijem proučavanju problema filozofske, humanističke ili društvene prirode. Takav stav neće te samo osloboditi brige o sopstvenoj ličnosti, već će ti i neizmerno pomoći u svim trenucima života, a naročito u starosti, kada zdravstveni problemi rastu srazmerno zabrinutosti zbog neumitnog bliženja kraja.

Ponudiću ti dva primera, koji se veoma razlikuju jedan od drugog, ali jednako dokazuju koliko je važno da još od detinjstva vežbamo sposobnost usredsređivanja misli na druge, a ne na sebe, i na ono što nas okružuje.

Prvi se odnosi na tvorca teorije relativiteta i jednog od najvećih teorijskih fizičara našeg doba, Alberta Ajnštajna, koji je iz temelja promenio klasičnu viziju sveta.

Kao šezdesetsedmogodišnjak piše u svojoj biografiji: „Prvi put sam iskusio osećaj čuđenja u dobi od četiri ili pet godina kada mi je otac pokazao kompas.

Činjenica da je igla kompasa stalno pokazivala jedan određeni pravac nije mogla biti objašnjena pojmovima koji su se nesvesno obrazovali (u njegovom detinjem umu) na osnovu neposrednog dodira sa predmetima iz spoljašnjeg sveta.“ „Još se sećam“, nastavlja Ajnštajn, „ili mislim da se sećam, dubokog i neizbrisivog utiska koji je na mene ostavilo to zapažanje.“ U istom raspoloženju, sa sedamdeset pet godina, Ajnštajn je sa istom strašću nastavio da istražuje svet oko sebe, ne mareći za svoju ličnost i sasvim ravnodušan prema približavanju smrti, koje je bio svestan.

Drugi primer koji želim da ti ponudim odnosi se na jednog junaka pokreta otpora, koji će izbaviti našu zemlju iz dvadesetogodišnje diktature. Zvao se Đakomo Ulivi.

Još od ranog detinjstva ispoljio je preuranjenu zrelost uma i izvanredno zanimanje za sve što ga okružuje. Bio je strastveni čitalac knjiga o istoriji i društvenim problemima, knjiga koje je gutao. Upisavši se na pravni fakultet sa sedamnaest godina, u jesen 1943. pristupa pokretu otpora. Uhvaćen sa osamnaest godina, uspeo je da pobegne i da se ponovo aktivno uključi u borbu protiv nacifašista. Uhvaćen po drugi put, ponovo beži. Uhvaćen treći put, bio je mučen i osuđen na smrt.

Pre nego što se, sa devetnaest godina, našao pred streljačkim strojem na glavnom trgu u Modeni, napisao je poslednje pismo majci.

Đakomo je bio jedinac i vezan za majku dubokom ljubavlju. U prvim časovima jutra kada je pogubljen piše joj: „Najdraža mama, oprosti mi to sam ti naneo patnju. Ja sam dobro i veoma sam miran… Ne žalim zbog ovoga što se desilo: izložio sam se toj opasnosti i nisam uspeo.

Nadam se da će doći bolja vremena i nadam se… Prekinuli su me Basijevi (prijatelji kojima je bila dozvoljena poslednja poseta), koji plaču. Ja ne osećam potrebu za tim, uspevam da ne mislim na vaš bol i veoma sam miran… Grlim te svom dušom… Đakomo.“

Htela bih da se nadam da ćete ti i tvoji vršnjaci u teškim trenucima koji bi mogli iskrsnuti na vašem životnom putu, iako, na vašu sreću, neće biti tragični kao oni koje je doživeo Đakomo, pomisliti na njega, na njegovu izvanrednu hrabrost i snagu duha koji su mu olakšali da se sa devetnaest godina oprosti sa životom i sa majkom, koju je obožavao, tvrdeći da je dobro i da je miran.

Od početka XX stoleća, usledile su, kako piše stručnjak za informatiku, teoriju informacija i futurolog Valerio Tonini, tri kulturne revolucije: naučna s otkrićem Plankove konstante, tehnološka i radnička.

Te revolucije, kako ih definiše isti autor na osnovu svoje izuzetne analize, međusobno tesno povezane, dale su novi zamah industrijskoj revoluciji.

Sa skorašnjim tehnološkim razvojem, „milioni ljudi su naglo prešli iz stanja tuposti usled prevelikog napora, potčinjenosti usled prevelike bede i nedostatka individualnosti usled ‘nemanja vremena da misle’ do svesti da je posredstvom ‘racionalizovanog’ rada – rada mašina – moguće ostvariti društveno obnavljanje vrednosti rada radnika. Ta svest čini pretpostavku jedne nove društvene kulture.“

Nakon što je razmotrio pozitivne i negativne doprinose industrijske revolucije, Tonini piše: „Najzad, sa poslednjom industrijskom revolucijom, neposredni rad na materiji smenjuje simbolični rad (merni instrumenti, komandne table, servomehanizmi, kalkulatori itd.). I taj prelaz povlačio je i povlači za sobom ozbiljne konfliktne situacije, lične i kolektivne, neprilagođenost, promenu biološkog ritma i tako dalje. Istovremeno se beleži porast uslužnog rada i birokratizacija, često ‘parazitska’.“

Prepuštajući stručnjacima, pogotovo futurulozima, procenu pozitivnih i negativnih doprinosa tih novih sistema u odnosu između čoveka i mašine, bilo bi zanimljivo razmotriti kako nove tehnologije, danas svima dostupne i zastupljene u školskom programu, otvaraju nove mogućnosti zapošljavanja za tebe i tvoje vršnjake.

Zahvaljujući primeni novih tehnika na polju automatizacije i informatike, te tehnologije će korenito promeniti čovekov način rada, a nije isključeno „da će se javiti porast ljudske inteligencije kao neposredna posledica odnosa koji se uspostavio između mozga i računara.“

Jedna nova, ispravna, stroga profesionalna procena vrednosti rada i njegove nadoknade povući će za sobom temeljiti preobražaj aktuelnih društvenoekonomskih i društvenopolitičkih institucija.

Tonini predviđa još dve temeljne inovacije u stilu života.

1) realizaciju novog sistema obrazovanja koje više neće biti ograničeno na detinjstvo i adolescenciju, već će biti cilj kojem se teži tokom čitavog života;

2) obnavljanje unutrašnjih vrednosti ljudskog roda i obnavljanje etičkih vrednosti porodičnog života.

Ovim razmišljanima, nadahnutim optimizmom, jednog naučnika koji je s podjednakom silinom i žarom verovao u vrednosti nauke i života, želela bih da dodam i jedan predlog tebi i tvojim mladim vršnjacima: ne razmišljajte samo o bliskoj budućnosti, to jest o godinama kada će vaše intelektualne sposobnosti i vaše telo biti u punoj snazi. Pripremajte se, već sada, ne za svoju blisku budućnost, već za onu daleku, o kojoj svi adolescenti odbijaju da misle: za doba starosti, koje će i za vas stići, koje vam se danas čini toliko daleko kao da i ne postoji.

To doba će biti utoliko spokojnije i bogatije novim iskustvima što ga budete spremnije dočekali. Ali kako spremnije? Tako što ćete danas početi i nastaviti tokom svih godina koje dolaze da se trudite, ulažući u to sve svoje snage, da vam mozak bude stalno uposlen i da se zanimate za sve što se oko vas događa, a pre svega za svoje bližnje.

Nemojte pristajati na to da se bavite nekim poslom samo zato što će vam obezbediti penziju. Najbolja penzija je mozak koji radi punom parom i koji će vam omogućiti da razmišljate usque ad finem – do samog kraja. Nasuprot rasprostranjenom mišljenju, s godinama, mozgu ne preti kobni i nepovratni proces propadanja.

Za lepu starost pripremamo se još od rane mladosti. To doba, od koga sada strahujete ili o njemu ništa ne znate, može biti najlepše doba vašeg života. Makar je takav moj slučaj i moja privilegija, a isto bih poželela tebi i tvojim vršnjacima.