Pritom je savršeno jasno da, pre no što po redosledu ciklusa rađanja i umiranja, napustimo svet, on se, zapravo, neskriveno, pomalo meko dozirano kao slabo kuvano jaje – razliva i ostavljajući muzgav, često nesiguran trag, nestaje iz našeg tanjira.

Što smo stariji, ta mala podla igra, gle, ide mu sve bolje! Naši izgledi dobijaju tamnije boje. Mi koji smo imali toliko toga da pitamo sad smo iznenađeni što sve češće zastanemo u nedoumici šta jedno drugom da odgovorimo. Naše dostojanstvo niko nije mogao da nam ukrade. Tako smo bar, lakomisleno, smatrali. Ali ono se ipak, neznano kad i kako, lagano krunilo kao isparana brojanica, ostavljajući nas same pred ogledalom. Zar to, uostalom, nije upravo ono što neopreznost i očekuje? Oljuštena caklasta reklama blistavog života koja žalosno leprša papirnatim fronclama lažnog, odrtavelog ubeđenja.

U početku smo slušali ljude. Mislili da će vreme večito da kasni i da satovi vekosti sporo, maltene pogrešno otkucavaju. Prozori u koje smo gledali kao da nekad nisu bili zatamnjeni. Ubistvo profesora botanike u ranim pričama bilo je ubistvo trikom. Ništa nije stizalo na naplatu. Sve stvari oko nas su izgledale žive ili su nam nudile bar dvosmislenost života koja je tako uzbuđujuća.

Međutim, kvalitet naših doživljaja postepeno je postajao maglovit. Pokušavali smo da stvar spasemo produbljujući jaz između sve lošijeg stvarnog i napredujućeg imaginarnog. Ali to je bilo kao sev. Preterano ubrzan put rasvetljenja. Što brže sagorevanje, to manje svetla iza njega. Da, nesumnjivo, svet oko nas se ubrzavao. Naša sveta imaginacija je sve više postajala prestiž izolacije. Kasno smo toga postali svesni, a možda drugog puta nismo imali. Mi, retoričari sumnjivog zlata.

I stoga se pisac u nama sad još grozničavije drži priče, u beznadnoj zamisli da sumnjivi proces rastakanja sveukupnih vrednosti suspreže pričom o njemu, razdvajanjem svog zmijskog jezika kojim pokušava da kaže jednu, istu istinu. Nesumnjivo da je to razlog što se Mihajlo Pantić, oprobani i dokazani pripovedač grada, u knjizi „Kada me ugleda ono što tražim“ („Arhipelag“, Beograd 2017) okreće dijalogu više nego i u jednoj knjizi dosad.

Potreba da razgovorom razgonimo strah šetajući kroz šumu grada najčešće je razgovor sa vetrom, na poljani između sivih novobeogradskih blokova tako zgodno posađenih za raspeće Isusa koga svi pomalo krijemo u sebi. Nije čudo, dakle, da pisac svoju sve izraženiju egzistencijalnu strepnju preispituje u sukcesiji sopstvenog, pa doskora i svevladajućeg kosmopolitskog bezverja. Otuda traganje za istinitošću, ne nužno i istinom, postaje obred kojom urbani, obrazovani likovi njegovih priča tragaju za odgovorom: šta ću ostaviti za sobom? Ne likovima koje volim, nego slabo, tačnije nikako doniranoj dobroti sveta.

I još nešto definitivno potiskuje dosad dominirajući puls grada kao zagušljivog zabrana njegovih nedobrovoljnih stanovnika u Pantićevim pričama. To nešto je osećaj sramote. Čistiji od suze. Jer samo čovek koji sve više saznaje o sebi i svom prošlom putu, umesto da plače, ne uspeva da potisne bujajući osećaj stida. Pritom, nije bez značaja činjenica da njegov uzrok ne mora da bude, najčešće i nije, sram zbog ličnih primera „žalosnih događaja“, nego su uzroci tamni, duboki i nalaze se ispod tla naših slabo uravnoteženih duša i tela.

Naša sramota više nije skrivena mana, jer dok je to bila postojala je bar truna mogućnosti da je neko prepozna i zaleči. Ne, ona je sad bestijalno javna, toliko opšta da je zazorno o njoj čak i govoriti s dozom ismejavanja. Do našeg pada, kao u popularnoj šund pesmi, vode dva putića. Jedan je lični, a drugi nacionalni. Ako takvo šta još postoji?! Raskrsnica je cilj, na kome, nažalost, nema razilazaka. Stižemo na kraj puta gde mit koji smo gradili o svojim ljubavima i zanosima brutalno biva pretočen u sve naseljenije perspektive besmisla, očaja i slabo branjenog čuđenja.

Stoga se usuđujem da kažem da je ovo svetla knjiga naših poraza iz kojih, kao i dosad, ništa nećemo uzeti za nauk, nego možda samo ukrasti iluziju, zvezdu padalicu da život nema specifičnu težinu, nego saosećajnu i da je ta, zasad još blaga jednakost koje se već pribojavamo kao usuda, jedina, kratkotrajna mogućnost slobode ili rada mašte ukoliko verujete u nju.

Pantićevi „mladići iz starog kraja“ nekad su jednostavno mogli da kažu „odlazim“ i zaista bi otišli. Sad, kad se, kljakavi i još usamljeniji nego pri polasku, vraćaju u razorene slike novobeogradskog nagriženog betonskog košmara, svetlo za izlaz je ugašeno. U slučaju opasnosti ne postoji staklence koje je potrebno razbiti, jer je većina dobrote u nama polupana. Jedina stvar koja nam, posle saznanja o nemogućnosti stvarne izmene sopstvenih života, ostaje – jeste da se okrenemo istinitosti u sopstvenom biću. To monaško saznanje je, razume se, uznemirujuće, ali boljeg svet još nije izmislio.

Pitanje dobre literature je, više nego ikad, postalo pitanje časti. U Pantićevom slučaju, bezuslovno i tako očigledno preporučujuće.