Sećanje u meni ne proizvodi lepa osećanja. Nemam ono slatko zadovoljstvo ispunjenosti, postignuća ili spokojstva. Naprotiv, sećanje doživaljvam kao suđenje samom sebi u kome je nemoguće očekivati pravdu.

***

Ne verujem da prošlost i budućnost postoje kao objektivne kategorije. Sećanje nije prizivanje objektivnih slika, ono je projekcija sadašnjeg trenutka na nestabilne slike prošlosti. Sve postoji samo iz nas i iz našeg trenutka. Prošlost je ono što mogu da volim, ili ono što moram da potisnem da bih preživeo sadašnjost.

***

Ne uči se iz prošlosti, već iz našeg razumevanja tih slika. Konačno, sećanja i ne postoje da bi bila objektivna, već da bi našoj subjektivnosti dala legitimitet. Isto je tako i sa istorijom: ona je veliki supermarket iz koga biraš samo ono što ti treba za današnji ručak.

***

Ne volim preterano da se vraćam u prošlost, ali to i nije voljna radnja. Ne postoje hronologije dešavanja u mojoj glavi; postoji album slika i prizora koje je poneo vetar. To su emocije koje vise u vazduhu, to su mirisi, suze ili seta, ali otkuda su, imaju li veze sa trenutkom u kome su nastale ili samo sa trenutkom u kome se same prizovu, ne znam.

***

Lična istorija je mit koji gradimo o sebi da bi odbranili lik koji igramo- najčešće sami za sebe.

***

Moja sećanja su sasvim nepouzdana i smetena; mnogo je vremena iza mene, a kao da nije ni počelo da teče. Slika za koju verujem da je prvo što pamtim je vreo letnji dan, grob moga oca, jedan mali žuti pas i puno prašine koju vetar podiže. Osećanje zbunjenosti i žeđi.

***

Ja sam odrastao u blizini Novog Groblja i počasni plotuni nedeljom, Lenjinov marš iz daljine, kolone u crnini, kandilarke, miris venaca koji trule su pozadina tih sećanja. Kada posmatrate groblje dečjim očima, bez nužnog pijeteta, to je savršeno igralište.

***

Možda deca nenaučena na bitno i nebitno, a u stalnoj žudnji za zadovoljenjem trenutnog ćefa, umeju da žive bolje i zdravije.

***

Osnovna škola u koju sam išao, „Dragica Pravica“, bila je jedna od prvih eksperimentalnih škola u Jugoslaviji. To je bila celodnevna nastava, sa popodnevnim „časovima učenja“. Jednom mesečno smo išli da čistimo Zvezdarsku šumu, skupljali stari papir da bi se deci koja nemaju za ekskurziju dodalo u budžet, sadili borove u ogromnom školskom dvorištu.

***

Kifle i kokta, dan škole, svečani zbor i himna „O tebi pevam devojko Dragice“. Školske uniforme. Osmaci tuku sve ostale. Škola više ne postoji pod tim imenom, a Dragica je ostala i bez svoje ulice. Valjda je bilo malo to što je samo jednom poginula za slobodu.

***

Deca su uglavnom živela na ulici ili u školskom dvorištu. Automobili su bili retkost. U ulici je bila turska kaldrma od koje su kolena teško krvarila.

***

Sećam se policajaca koji su patrolirali po kraju i znali svakog lično i mi njih; bili su deo zajednice. Sećam se inkasanta za đubre, svetskog prvaka u pimplovanju lopte glavom, koji je sa ulice vikao „Ide Žika đubre!“ Steklenih flaša za mleko.

***

Sećam se plakata za gostovanje cirkusa koje su izbacivali iz aviona, a koji su se presijavali na nebu. Jurili smo za njima čak do Karaburme. Nikad nisam uhvatio nijedan.

***

Puno se učitelja i profesora sećam, a naročito strašnog profesora fizike, Gedeona Petrovića (mnogo kasnije sam shvatio da je on od nas pravio ljude) i moje razredne, Mire Gregorešak. Ti ljudi verovatno nikada nisu saznali koliko su nam značili.

***

Odrastao sam sa majkom, koja je bila žena-lav. U osmom razredu sam bežao iz škole (takoreći uopšte nisam išao u školu); sedao sam na bicikl i odlazio bilo gde, najčešće negde odakle se vide i Sava i Dunav, ili sam ostajao sam u kući, slušao Status Quo i pio konjak ‘David‘ s koka-kolom.

***

Jugotonova radnja u Makedonskoj i hiljadu dolazaka da pitam kada će se pojaviti singl taj i taj. Iz čije kuće se čuju narodnjaci, svi ga gledaju sa žaljenjem ili čuđenjem. Većina drugova iz osnovne škole je svuda po svetu, ali mi koji smo ostali ne shvatamo da je prošlo pola veka našeg prijateljovanja; kao da je još prvo pologođe.

***

Bio sam prva generacija ‘usmerenog obrazovanja’; nisu postojale gimnazije, a teško da bih se u neku i upisao. Tada je bilo puno povike na Stipu Šuvara, a danas znam da je to bio dobar obrazovni sistem; u svakom slučaju, bolji od svih koji su usledili.

***

Upisao sam II Ekonomsku školu, turistički odsek, verujući da se turistički vodiči najbolje provode na svetu. Nisam puno pogrešio. U ovoj školi je Srpskohrvatski jezik predavao čovek koji me je možda presudno opredelio za posao kojim se bavim.

***

NJegovo ime je Paja, i nikada ga nismo znali drugačije. Bio je čovek krajnje nekonvencionalan, na svoju ruku i na svoj način. On mi je u dva – tri navrata za neke sastave rekao: „Nemoj mi ovo đubre predavati, nego sedi pa stvarno piši“. Kao da su takvi ljudi nestali u tišini, zgađeni i rezignirani.

***

Osamdesete su godine koje svi pamtimo kao vrhunac i krize i opšteg cvetanja one zemlje. Diskoteke, ska muzika, Madness i Boom Town Rats, pa i disko, pijanstva po Kališu, SKC, poneka tuča i pre svega devojke.

***

Poslastičarnica, bioskop, ljubljenje u školskom. Sve to danas izgleda kao da se desilo nekom drugom, ili svima drugima. Osećaj sigurnosti, radosti života, osećaj pripadanja gradu i njegovoj neuništivoj civilizaciji. Svet u kome je fukara znala svoje mesto.

***

Posle vojske sam krenuo na studije. Moje studije ekonomije su trajale do prvog časa matematike. Odmah mi je bilo jasno da mi ništa nije jasno i da bolje nikada neće biti. Uzeo sam svesku i izašao da se više ne vratim.

***

To je bilo i vreme kada sam se strasno zaljubio u Savu i Dunav. Radio sam preko leta (prodavao sladoled i vukao kože u jednom stovarištu) i zaradio za čamac i motor. Na reci sam otkrio značaj i snagu sanjarenja. Sanjarenje je postalo moja najvažnija duhovna delatnost. Osluškivanje neočekivanih misli i slika, delova tuđih rečenica, parčadi nečije poezije, udaljenih zvukova tegljača sa Dunava… Danas mi je potreban značajan mentalni napor da se dovedem u to stanje.

***

Kada se setim sebe iz tih godina vidim samo srećnog klipana. Šta god da sam radio, vazda sam čitao, pisao i crtao. Satima, danima. Nisam ni znao da postoji Fakultet dramskih umetnosti, sve dok me majka nije poslala kod svoje drugarice iz Pete, legendarne profesorke režije Borjane Prodanović, sa sve mojim papirima i snovima.

***

Tek tada sam čuo da postoji škola za pisanje. Sećam se svoje prve drame, pisane pod utiskom prvog čitanja Ibzena. Likovi su svi od reda bili doktori filozofije, a zvali se Stokman, Borkman, Helmer i slično. Onda sam upoznao i reditelja Slavenka Saletovića, koji mi je dao najdragoceniji savet: „Piši ono što poznaješ!“ I napisao sam „Život u Grobljanskoj ulici“, koji je vrlo brzo kao TV drama koju je on režirao, donela neke veoma važne nagrade i veliko samopouzdanje, a mene upoznala sa velikim svetom i obratno.

***

Kada sam upisivao dramaturgiju, zapravo ništa nisam znao ni o pozorištu, ni o filmu, a generalno, slabo da sam znao išta iočemu. Slobodan Selenić je u mojoj „Grobljanskoj“ video nešto što je prevagnulo nad mojom potpunom ignorancijom i tako sam, uprkos lupetanju na prijemnom, uspeo da upišem dramaturgiju.

***

Fakultet dramskih umetnosti je bio na vrhuncu svoje opšte kreativnosti; nedogledno veliki profesori, fantastičnog znanja, moralnog stava, talenta i integriteta. To su bile godine nadoknađivanja propuštenog, stalnog učenja i radosti novih spoznaja koja me i danas drži.

***

Naravno, presudan uticaj na mene kao čoveka, pa tek potom kao umetnika, a kasnije teoretičara, izvršila je profesorka Mirjana Miočinović, čijoj naučnoj i moralnoj beskompromisnosti nisam uspeo da se približim, ali sam se bar trudio. Postao sam njen asistent i od tog trenuka je počelo moje umetničko, naučno i intelektulano putovanje u pravcu koji sam mogao da artikulišem.

***

Početkom rata, prilikom bombardovanja Dubrovnika, iracionalna, očajanička i duboko ljudska reakcija profesorke je bila da da otkaz iz protesta i ode sa Fakulteta. Nasledio ju je profesor Petar Marjanović, od koga sam se učio profesorskoj etici, delikatnosti i finoj ironiji prema životu.

***

Kada se danas osvrnem, ne mogu da verujem da sam imao toliko sreće da budem student takvih profesora, a kamoli da nekoga od njih jednog dana nasledim. Slobodno mogu da kažem da me je Fakultet dramskih umetnosti oblikovao kao umetnika i kao čoveka.

***

Na studijama dramaturgije je došlo do velike studentske ljubavi i braka sa Mirjanom koji je došao krajem 80. kada je cela država počela ozbiljno da se ljulja. Pojavile su se teme i tonovi koji su me zbunjivali. Smatrao sam sebe odraslim.

***

Diplomirao sam s dramom Sile u vazduhu, od koje je Jovica Pavić napravio čarobnu predstavu u Skopskom dramskom teatru, a koja je izuzetno lepo prošla i nagrađena na Sterijinom pozorju. Nekako u isti čas sam postao asistent-pripravnik na FDU i umetnički direktor Pozorišta na Terazijama. Sve je izgledalo savršeno. A onda je krenulo ludilo koje i danas traje.

***

1992. godine sam dobio sina Luku i sećam se njegove prve Nove godine kada nisam mogao da mu kupim ni jelku, ni poklon sa svojom asistentskom platom. Stajao sam u Bulevaru sa gomilom bezvrednih čekova i plakao. To, naravno, sa strane izgleda beznačajno u poređenju sa svime što me je moglo snaći i što je snašlo mnoge iz moje generacije.

***

Ipak, osećao sam kako narod počinje da se menja; umalo sam se tukao za mleko na otvranju prodavnica, ljudi su se tukli za hleb na terazijama, a profesionalne patriote su hvatale zalet.

***

Moja majka je do penzije radila za slovenačku Industriju kože. Ti ljudi, koji se nikada nisu potpisivali, osim kao ‘radnici IUV’ slali su nam pelene i mleko u prahu.

***

Moji komadi su počeli da se igraju u mnogo pozorišta. Dočekan sam sa puno dobre volje i u pozorištu, a naročito na televiziji, zahvaljujući uredniku Radomiru Putniku, koji je otkriće novog pisca smatrao svojim ličnim uspehom i misijom.

***

I danas se pitam, kao i većina građana Srbije moga godišta, kako sam preživao proklete devedesete. Majčina penzija je verovatno bila jedan od razloga. Pokušavam da potisnem te slike opšte propasti, histerije, ludila i očajanja i da shvatim ljude koji govore dobro o Miloševiću, njegovoj partiji i njihovim raznim koalicionim gmazovima.

***

Sećam se, a nažalost i moj sin, kada smo jedne zime prolazili ispred kordona policije. Isplivali su ljudi praznih glava, pustih duša, a usta punih Srbije. I još uvek plutaju po površni.

***

To su bile godine stalnih demonstracija. Više se i ne sećam kojih i kada; šetali, zviždali, (bila je i jedna tuča) hrabrili studente i sami sebe. Tokom devedesetih, možda i kao pokušaj da pronađem deo stvrnosti u kome mogu da postojim bez patnje, stekao sam gotovo fanatične radne navike.

***

Okolnost da se bavim i umetnošću i teorijom za mene je značila da moram da vodim dva simultana života i u oba sam sebi postavio lestvicu najviše što sam umeo. I danas sam uveren da mi je teorija jako pomogla u artikulisanju sebe kao pisca, a da mi je spisateljski rad pomogao da razumem teoriju bez mistifikacije. Teorija i praksa ne pulsiraju i istom ritmu; u tom čestom razilaženju, čovek lako prepozna da ga teorija tera da svet promišlja, a umetnost da svet oseća.

***

Sećam se da nisam imao novaca da odštampam magistarski u dovoljnom broju primeraka i da mi je Fakultet u tome pomogao. Mitinizi, jurnjave, glad i vera da je Milošević jedina prepreka da ovo društvo postane normalno.

***

Opet, radio sam mnogo i bio puno izvođen. Tokom devedesetih sam dospeo na nekakvu listu (to sam saznao kasnije) nepoželjnih pisaca, ali su se pozorišta nekako odupirala vlastima i sačuvala dignitet.

***

Sredinom devedesetih sam se razveo i sreo moju Maju, koja me je naučila šta je to voleti. Mislio sam da je to jednostavno, a ispostavilo se da je to posao za ceo život.

***

U drugoj polovini devedestih sam doktorirao, bio dve godine direktor Drame Narodnog pozorišta; na te godine sam ponosan. Majka mi umire. Drugi sin, iz braka sa Majom, Nikola, rađa se pod bombama. Izašao je iz ‘Dragiše Mišovića’ nekoliko sati pre nego što je bolnica pogođena.

***

O devedesetima nemam snage da razmišljam. To je neprekinuti, zgužvani užas, bol u grudima, buka u ušima. Sećam se lajavih ludaka koji su tada dograbili pravo na javni dikurs; nekakvo zverinje izlazi iz svojih mračnih rupa, a mi stojimo nemi. Ne možemo da shvatimo da je sve dopušteno.

***

Napisao sam nekoliko komedija o paru nezavisnih intelektualaca da bih se smejao pre svega sebi i svojoj naivnosti. A opet, svest o tome da sam uvek pripadao samo sebi, da nisam izneverio ono što sam osećao kao dobro i pravedno, da nisam oteo i da nikome ništa na svetu nisam dužan, da starim mirne savesti, pokazalo se kao najbolji izbor. To nikako ne znači da sam bio u pravu, ali je sve bilo posledica mog promišljanja ili zabluda.

***

Biti profesor i pisac nisu poslovi, već pozvanja. Nijednim od ova dva posla čovek ne može da se bavi ako je svoju savest posudio nekoj organizaciji. Intelektualac mora biti apsolutno nezavisan i plaćati cenu te nezavinosti. Možete biti vrhunski stručnjak i biti partijski funkcioner, ali ne možete biti intelektualac.

***

Dovoljan je jedan trenutak, jedan dan u kome odluku niste doneli sledeći svoje osećanje dobra, pa zauvek izgubite pravo da sebe smatrate intelektualcem. Moć intelektualca počiva na njegovoj moralnoj besprekornosti u spoju sa ozbiljnim znanjem. Biti profesor, znači upravo to. Biti umetnik, ne znači ništa drugo.

***

Naravno, živimo postmoderna vremena; sve je relativno, a naročito ideje dobra i zla. Reč nema snagu, misao duža od slogana ne dopire do zaglupljenih masa. Jedino što čovek može da čini, jeste da radi na sebi, da besomučno uči, da neprekidno misli, da se vazda preispituje, da bude centar svog kosmosa.

Kao ateista, spas sam potražio u filozofiji koja mi pomaže da našu sudbinu ne shvatam previše tragično. Tragično je što je čovek rešio da se više ne pita, već da stiče. Možda živimo u najgorem od mogućih svetova, a možda samo moja generacija ne ume da prihvati da je nestao svet i da je nastalo selo kojim vladaju globlane i lokalne seljačine.

***

Srbija je zemlja koja nestaje. Demografski, geografski, ekološki, ekonomski, duhovno i moralno. U javnom diskursu su se zapatili mikroorganizmi koji privode kraju truljenje ovog našeg nesrećnog istorijskog projekta. Vlast smrtonosnom efikasnošću razara i poslednje elemente države. Nestajemo u neokolanijalnom viru. Likovi iz crtanog filma umišljaju da su junaci „Orestije“. Ološ je odneo pobedu. Nemanjići, džaba se krečili. Istorijo, hvala na pažnji i doviđenja.

***

Imao sam lep život i još uvek ga imam, a opet, kada me se natera na sećanje, imam potrebu da plačem gorko, detinje, da lelečem i da se zacenim. Živeo sam uprkos životu kao i svaki građanin ove nesrećne zemlje, koja više ne zavređuje ni sažaljenje. Nisam bio neki muž, ni neki otac, ali sam verovao da dajem sve od sebe.

O sagovorniku

Nebojša Romčević je rođen 1962. godine u Beogradu. 1989. godine diplomirao je na FDU na Grupi za dramaturgiju. 1994. godine magistrarao, a 2001. godine doktorirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je zaposlen kao profesor na predmetima Istorija južnoslovenskog pozorišta i drame, Istorija srpskog pozorišta I drame, Savremene metode dramske analize i Metode analize predstavljačkih umetnosti i Teorija I praksa sitkoma. Napisao je preko dvadeset pozorišnih komada, tri tv drame, dvanaest serija i scenaria za četiri igrana filma. Komadi su mu prevedeni na engleski, francuski, nemački, ruski, španski, bugarski, poljski, slovački, ukrajinski, katalonski, slovenački… Živi u Beogradu.

Povezani tekstovi