Pisac živi od prošlosti, od nje stvara svoje knjige, on je zamišlja i izmišlja. Inače volim da razmišljam o nečemu što je bilo, da preispitujem svoj postupak, da analiziram razgovor i da od svega toga pravim priče.
Neke slike samo blesnu i ja se pitam, otkud one tu, zašto ih se sećam kad mi se čine beznačajnim.
***
Pamtim neku puzavicu sa ljubičastim grozdovima koja je pod težinom pala preko ograde na mom putu do škole ili trivijalne replike jedne moje rođake – pravo je čudo na čemu sećanje ostaje, a opet ima nezemaljskih slika koje ne bih želela nikad da zaboravim: deo plavog pojasa kroz prozor voza, kad sam prvi put videla more.
***
Iz čuburskog dvorišta u kojem sam provela rane godine pamtim krošnju trešnje na koju smo se peli i sa grana pljuckali koštice. Ta obična trešnja, u mojoj mašti postaje mitsko drvo, vezano za posmatranje sveta „odozgo“ kakvog ga je videlo jedno dete.
***
Mislim da mi je trešnja omogućila vrstu filozofske distance kojom raspolažem, da stvari uvek sagledavam sa visine, ne one ohole i nadmene koja je daleko od ljudi već sa udaljenja koje može da sa podjednakom trpeljivošću i mirom prihvati loše i dobro u životu.
***
Od majke LJiljane nasledila sam postojanost i predanost, ravničarsku melanholiju njenih predaka; od oca Živorada upornost, stamenost i ljubav prema knjigama, koje mi je kupovao i čitao pred spavanje. Od oba roditelja mislim da sam dobila ono što je kao nasleđe najvrednije, a tiče se humanih, moralnih vrlina – da se ne nanese zlo i da se, ako smo u stanju, pomogne onome kome je potrebno.
***
Veliki deo detinjstva provodila sam napolju, u dvorištima i igri sa drugom decom. Pored drveta, imali smo i jednu veliku tučanu kadu u kojoj smo, poput Robinzona, putovali po našoj zamišljenoj džungli.
***
Ne usuđujem se da danas odem do tog dvorišta jer je u onom mom, iz detinjstva, rastinje postalo tako gusto i divlje da ga niko osim mene ne može savladati.
***
Često smo se selili jer smo dugo bili podstanari pa sam u tim seobama promenila šest osnovnih škola. Promena škola učinila je da veoma kasno, tek u gimnaziji, upoznam prijateljstvo i steknem bliske drugarice ( Stanku Aritonović kasnije Radan i Dudu Stankov) jer mi je teško padalo da se vezujem za one koje moram uskoro da napustim ali je dobra strana tog seljakanja bila razvijanje sposobnosti prilagođavanja i socijalne inteligencije koja mi omogućava da se brzo s nekim zbližim i razvijem iskren razgovor.
***
Šesti, sedmi i osmi razred u osnovnoj školi „Veljko Dugošević“ na Zvezdari najlepše su godine mog školovanja, a izuzetni nastavnici su prekretnica u mom stasavanju. U kino-sekciji snimam filmove, idem na filmska takmičenja, film postaje moja velika ljubav koja traje do danas.
***
U tadašnjoj Osmoj, danas Trećoj gimnaziji profesori su bili veoma strogi, mnogo toga se učilo napamet. Profesorka istorije umetnosti Vida Galović izdvajala se po specifičnom načinu kako je predavala svoj predmet, otvarajući pre učenikom knjižurinu sa reprodukcijama, tražeći da sliku prepoznamo i kažemo šta sve znamo o njoj.
***
Teško mi je padalo da mnogo učim provodeći večeri i noći nad knjigom pa sam često koristila priliku da to izbegnem sve dok moj otac nije jednom otkrio da sam u knjižicu srednjoškolskog uspeha umetnula list sa ocenama iz osnovne škole. Bilo mu je sumnjivo otkud se pored latinskog, fizike i filozofije nalazi predmet Domaćinstvo.
***
Te godine obeležene su letima provedenim na čarobnom, tek otkrivenom ostrvu Drveniku Velikom kod Trogira, odakle, gde god idem, nosim sa sobom bistro, plavo more sa pustim plažama koje još nisu naselili turisti, ljubaznost meštana, skrovitost malog mesta, beskrajne časove plivanja i izležavanja na suncu, poseban mir borove šume oko seoske crkvice gde smo tajno pušili.
***
Profesorka srpskog Rada Đurić odvela je nas gimnazijalce da u Ateljeu gledamo mjuzikl Kosa. Malo je ustuknula, ne znajući da će učenici prisustvovati javnom prizoru golotinje na sceni ali smo svi to primili kao gest potpune slobode u umetnosti.
***
Radovana Trećeg smo skoro znali napamet i na sedeljkama smo replicirali kao kelner Taško Načić ili Katica kamiondžijka.
***
Naš veliki poznavalac filma i divan čovek Milutin Čolić živi sa porodicom u mom susedstvu, prve karte za Fest dobila sam od njega, osnivača i prvog selektora ovog festivala. U Beograd su dolazili Monika Viti, Marčelo Mastrojani, Federiko Felini… sa njima grad je dobio nešto glamurozno, a ja sam se osećala veoma važno i posvećeno jer sam inspirisana režiserkom Lilijanom Kavani, maštala da upišem režiju. Čitam mnoge knjige o filmu, ali odustajem od režije i upisujem studije književnosti.
****
Početak studija pamtim po samostalnom putovanju sa studentskom kartom Interejl, koja omogućava jeftino putovanje vozom. Odlazim sama u Hanover kod rođaka, zatim u Pariz i London. Sa tih putovanja nosim osećanje sigurnosti da mogu da putujem sama i da sam bezbedna kad se nađem među ljudima.
***
Pamtim čudno ošišane pankere koje sam tada prvi put videla u klubu sa podom posutim izlomljenim staklom, posetu Nacionalnom londonskom muzeju, sećam se svoje zabezeknutosti pred Leonardovim crtežom, engleske ljubaznosti da te dobronamerno ispravljanju u govoru, primetne hladnoće nadmene vlasnice pariskog hotela, objašnjavajući mi, čuvši da sam iz Srbije, gde se pali svetlo i kako se upotrebljava toalet. Svet se otvarao pred mojim očima u mnogim svojim oblicima.
***
U braku sa prvim mužem Zoranom Panićem upoznajem magični svet ćilima i tepiha, kojima se bavila njegova porodica, izučavam restauraciju starih tkanina i pišem prvi roman „Čuvari kazačke ivice“ o sudbini jedne porodice povezane sa carskim tepihom kazakom.
***
Zahvaljujući Zoranu i mojoj svekrvi Zori upoznajem svet starina, čovekovu potrebu da sakuplja i čuva prošlost. Takođe, u našu radnju za restauraciju u General Ždanovoj, sada Resavskoj ulici, dolaze neverovatno zanimljivi ljudi zaljubljeni i u naše pirotske ćilime, koji mi se ukazuju kao zlato bačeno u blato. Otkrivam njihovu autentičnost, kao i posebnost Pirota, za mene on postaje ključna planetarna tačka.
***
Oduševljavaju me tkanja i prepleti slični veštini pisanja, a zanat koji sam savladala i znanje o tepisima pomažu mi da svet u knjigama bolje razumem. Priče kolekcionara, te posebne ljudske fele, mogle bi da budu poseban tematski ogranak književnosti. Svedenost motiva, simbolika šara, dodiri jedne boje s drugom, veza umetnosti sa religijom i magijom – zar to nisu zakonitosti samog pisanja?!
***
Pre prvog romana, za čije pisanje mi je mnogo pomogao pisac Momo Kapor (radila sam u Mokranjcu i družila se sa njegovom suprugom Anom, školskom psihološkinjom), posavetovavši me da pišem o stvarima koje dobro poznajem, u Matici srpskoj štampana je moja prva knjiga „Prst u meso“, u njoj su sakupljene priče prethodno objavljene po časopisima.
***
Tadašnji urednik Prve Matičine knjige, David Albahari, čovek koji je bio podstrek mojoj generaciji sa Mikom Pantićem, Vasom Pavkovićem… predložio je da predam priče za tu ediciju. Davidove priče „Opis smrti“ bile su inspiracija da se i ja oprobam u kratkoj priči, jer nudi lepotu sažetosti i iluziju da je, kao mlad pisac, možeš lako savladati.
***
Uživam u pisanju priča jer u njima proveravam sposobnost da sa malo kažem mnogo i da ponudim jedan svet koji se pojavljuje kao udar talasa ili bljesak munje.
***
Roman je došao kasnije kao izazov građenja katedrala, umešnost koja podrazumeva vladanje orkestracijom i držanje mnogih postupaka pod kontrolom. Roman ima prednost duge veze nad uzbudljivim susretom za jednu noć; traži od vas da smišljate strategije kako biste što duže čitaoca zadržali u zagrljaju.
***
Rad nastavnika književnosti u muzičkoj gimnaziji „Mokranjac“ sa darovitom i posebnom decom kojima je životna inspiracija muzika, pruža mi posebnu energiju mladosti i kreativnog razgovora. U tumačenju drugih pisaca često mi sinu važne ideje, moj radni dan nikad nije isti sa prethodnim jer radim sa mladim ljudima. Spadam u malobrojne srećnike koji se raduju svom poslu i od njega dobijaju mnogo.
***
Odnos prema čitanju se sigurno promenio jer gotova kompjuterska ili TV slika lako zamenjuje onu asocijativnu iz čitalačke mašte ali ja ne živim u iluziji da se nekad čitalo mnogo. Zamislite vreme Šekspira, ili ono kod nas, pod Turcima! Sasvim je sigurno da je nekad čitanje za mnoge bilo neozbiljna, mila zabava.
***
Pravo čitanje je uvek bilo za izuzetne, one koji razmišljaju svojom glavom, a njih je u svim vremenima malo jer čitanje traži istu posvećenost i koncentraciju kao i pisanje. Talentovan čitalac za mene je u istoj kreativnoj ravni kao što je bilo koji stvaralac.
***
Kad čovek gubi na jednoj strani, na drugoj mora da dobije. Tako sam i ja u strašnim devedesetim bila nagrađena ljubavlju i divnim čovekom kakav je bio moj drugi muž, slikar Mića Stoiljković, nažalost rano preminuo. Godine provedene s njim, obeležene s jedne strane prizorima rata, siromaštva, naoružanih ljudi po ulicama, s druge strane pružale su osećaj bliskosti i sigurnosti uz čoveka koga sam volela.
***
Kao da postoji neki kosmički zakon koji do kraja ne razumemo, jer kad je prestala društvena presija, početkom dvehiljadite, Mića je umro, kao da mi je svojim odlaskom poručio da dalje mogu i treba da idem bez njega.
***
Zadatak pisca je da uvek brani ono ljudsko u sebi i drugima, da mu iznad svega bude na umu da gubitak onog ljudskog ne mogu da nadoknade nikakvi politički dobici.
***
Naravno da crta između dobrog i lošeg ne može da se povuče ali pisanje nema smisla ako pisac svojim delovanjem radi protiv čoveka. Ima primera da su izuzetni pisci bili loši ljudi, pristalice fašizma, ali ja na to kažem: Hmmm…
***
Nisam sigurna da su pisci uspešni političari jer je politika, veština koja se uči. Pisci su često infantilni i nimalo praktični, a ukoliko politička ideja zavlada njihovim knjigama, mogu da se oproste od književnosti.
***
Ne znam kako može da se postigne takva ravnoteža da pisac bude obazriv sa politikom u svojim knjigama, a opet da ispuni deo pozvanja da javno nastupa i da ljude upućuje na isprave postupke, ali svako za sebe uspostavlja tu granicu dokle sme da ide a da ne naruši oba načela, načelo javnog iskaza i ono umetničko.
***
Pisac sa čitaocem uspostavlja neobičan odnos, piše za njega iako ga ne poznaje. Samo znam da je moj čitalac veoma sličan meni, da su mu se događale slične stvari, da svet oseća slično i jedva čeka da kroz moju knjigu nađe sagovornika. I sasvim sam sigurna da takvi ljudi postoje, da me čekaju i da će me pronaći.
***
Možda je pisanje slično pronalaženju ljubavi, kad onaj drugi dolazi niotkuda, ne zavisi od tebe i tvoje upornosti da ga nađeš. Mislim da često potcenjujemo čitaoca misleći da on voli samo trivijalno i osrednje. Uveravam se na književnim večerima da postoje veoma pronicljivi, obrazovani ljudi koji od knjige očekuju mnogo, na piscu je da ih ne razočara.
***
Čudna stvar je da je onih koji čitaju sve manje od onih koji pišu. Otkud ta pomama, ta bezobzirna amaterska aktivnost prema nezaštićenoj književnosti? Postoji nekoliko razloga za to sramno silovanje ali mi se nijedan ne čini dovoljno opravdan.
***
Strast prema putovanjima možda potiče od onog ranog, obeleženog samostalnim punoletstvom, u kojem sam osetila draž u prepuštanju nepoznatom gradu. Obožavam da lutam nepoznatim ulicama, da mirišem grad, da posmatram ljude kako se kreću, kako su obučeni, da zapažam njihovu mimiku.
***
Zahvaljujući prijateljima LJilji i Branku Anđiću, koji su mi ponudili gostoprimstvo u Buenos Ajresu, susrela sam se sa megalopolisom od dvadeset miliona stanovnika koji zavodi slikom moći i bogatstva, ali sam na severu Argentine srela Indijance, skrovite, ćutljive, narod sa tajnom.
***
Firenca mi je poslužila kao pozornica za „Rajska vrata“, Petrograd me je podsetio na noći kod Dostojevskog, putovanje Nilom sa ogromnim crvenim suncem koje je pratilo naš brod objasnilo mi je zašto su sunce i mesec najstariji simboli u ljudskoj istoriji.
***
Ne verujem u kolektivni identitet, za mene postoji samo identitet i odgovornost pojedinca. Savest i moral nisu zajednička osobina grupe već mera prema kojoj svako gradi svoja načela. Uvek je bilo teško biti čovek, iskušenja ima napretek, mada nam se čini da su bivša vremena bila pogodnija za srećan život, ali nije tako.
***
Naše vreme više pogoduje inerciji i ravnodušnosti kojoj čovek inače teži. Mnogo je lakše sedeti, teško nam padaju razlozi zbog kojih treba da ustanemo. Kultura će uvek postojati za selektivne, za one kojima vaspitanje, obrazovanje i neki unutrašnji poriv, talenat za lepotu i mudrost sa kojim se, mislim, čovek rađa i koji će je uvek prepoznati, nalažu da čovek ne živi samo hleba radi.
***
Nekada je možda prostota bila sakrivena, sada je samo vidljivija. Setimo se Gogolja koji je opisivao „prošlost“, ispraznost duše u čijoj kesi zvecka novac.
***
Tip malograđanina je neuništiv, on je oduvek postojao, na njemu počivaju ratovi jer je nemisleći, nekritičan, sa mozgom ogrezlim u salo. On je veoma opasan jer je sklon svakom podjarcavanju, naročito onom o ideji mesijanstva u kojoj će jedan narod doneti sreću i spasenje drugima.
***
Nisam apokaliptičarka, svet će postojati još dugo i kad nas ne bude. Uprkos uticaju tehnologije i robotike na čovekovo postvarenje, mislim da je ono božansko u čoveku neuništivo. Svetovi nestaju, drugi se rađaju.
***
Svet moje generacije, sa svim onim što nam je obeležavalo mladost – načini druženja i učenja, igranke na hotelskoj terasi, jela naših mama i baka, bivši kolači u poslastičarnicama, čak i miris iskipelog mleka, sve je to nepovratno nestalo. No ipak sve to negde postoji, kao i svetovi mnogih iščezlih civilizacija. U knjigama.
O sagovornici
Ljubica Arsić je rođena na Svetog Nikolu, 19. decembra 1955. u Beogradu. Diplomirala je na Filološkom fakultetu, na grupi za Jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik. Predaje književnost u Muzičkoj školi Mokranjac. Romani: Čuvari kazačke ivice, Ikona, Mango, Rajska vrata. Zbirke priča: Prst u meso, Cipele buvine boje, Barutana, Zona sumraka, Samo za zavodnice, Tigrastija od tigra, Maco, da l’ me voliš, All Inclusive. Autorka je i knjige LJubica Arsić, u ediciji mapiranja pisaca, Jedan prema jedan. Sastavila je deset antologija priča. Dobitnica je brojnih nagrada za svoje romane i priče. E-mail: [email protected]
Ne verujem u kolektivni identitet, za mene postoji samo identitet i odgovornost pojedinca. Savest i moral nisu zajednička osobina grupe već mera prema kojoj svako gradi svoja načela. Uvek je bilo teško biti čovek, iskušenja ima napretek, mada nam se čini da su bivša vremena bila pogodnija za srećan život, ali nije tako. Naše vreme više pogoduje inerciji i ravnodušnosti kojoj čovek inače teži.
Roman ima prednost duge veze nad uzbudljivim susretom za jednu noć; traži od vas da smišljate strategije kako biste što duže čitaoca zadržali u zagrljaju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
