Za novo kosmopolitsko mišljenje (Stefan Weidner: Jenseits des Westens. Fur ein neues kosmopolitisches Denken, Hansen Verlag, Minhen), koja je angažovani esej o pravilima igre jednih sa drugima u globalističkoj stvarnosti. Vajdner pak zna da je svet šaren i da nije sazdan iz jedne supstance i da ima različite ritmove i da njegovi žitelji imaju predstave i ideje koje ne mogu biti disparatnije. Sada globalno raste zajedno u ono što je dugo bilo odvojeno. Ali, nova blizina otvara i nova pitanja. Kakvi su izazovi ljudi u srastajućoj zajednici.

„Jedan alternativni narativ ne može biti pronađen i tek tako svetu oktroisan. On može, samo iz već postojećih narativa, da izraste u jednu diskurzivnu zajednicu satkanu od lokalnih decentralnih diskursa i narativa“.

Otuda je stvaranjem natkriljujućeg narativa (master narrativ) neophodno po strani ostaviti globalne partikularizme, relativizme i različite identitete. Našem kanonu vrednosti ne pristoji svest o nadmoćnosti nad ostatkom sveta. Otuda Vajdner pledira za kosmopolitsko mišljenje.

Stefan Vajdner, nemački islamolog i prevodilac arapske lirike, dugogodišnji šef-redaktor časopisa Gete instituta – Art & Thought / Fikrun wa Fann, koji se objavljuje na engleskom i arapskom, predstavlja se esejom i pledoajeom za kosmopolitsko mišljenje. Vajdner veli da smo naviknuti da Evropa i Amerika dominiraju svetom. U vreme globalizacije pojavljaju se nove velike sile sa političkim i privrednim ambicijama i problematizuju zapadne modele objašnjenja sveta. Progres, sekularizacija, liberalizam: zašto bi načela naše istorije ideja važila na celokupnom globusu?

Vajdner je pobornik prosvetiteljstva i stoga on pledira da se koncepti sveta iz Arabije, Afrike ili Kine uzimaju ozbiljno. Zapad ne sme biti uveren da će čitav svet ranije ili docnije preuzeti njegove predstave. Nama je potrebno kosmopolitsko mišljenje da bi se zamisao o kulturnoj dominaciji prevazišla.

Vajdnerova oštrica kritike uperena je na ideologiju Zapada koja stoji nasuprot ostatku sveta. Samoizolacija ima istorijsko-filzofske i kulturno-esecijalističku stranu, za koje autor poziva Francisa Fukajamu i Samjuela Hantingtona za krunske svedoke.

Takva ideologija stvara stvarnost, koju ona sama afirmiše, i zatvara se od percepcije drugih kulturnih narativa. Autor insistira da ovde nije reč o apologiji islama već je to oslobođenje mišljenja iz ćorsokaka. Fulminantni esej, delom polemički intoniran, sa bezbrojnim asocijativnim digresijama i vatrometom političkih i istorijskih ideja.

Povezani tekstovi