Televizor u Skadru

A da propustim priliku da se sastanem sa autorom romana Svako poludi na svoj način, nisam hteo. Dakle, kad sam čuo da je u Skadru, svom rodnom gradu nisam mogao da odolim i ne napravim (avan)turistički skok iz Crne Gore, odnosno Herceg Novog u kome sam boravio. Zatičem pisca pred zgradom pozorišta Miđeni, gde je na repertoaru te večeri njegova predstava Kupola. Monodrama koju je režirao prema sopstvenom tekstu.

Slike Skadra iz moje epski građene mašte nestaju pred slikom savremenog dinamičnog grada. Dok se krećemo pešačkom zonom i starim delom grada primećujem zanimljivu arhitekturu, za koju dobijam objašnjenje da je delo urbanističkog vizionara, umetnika renesansnih sposobnosti, slikara, vajara, fotografa i izvrsnog arhitekte Nikole Kolja Idromenija (1860-1939). Šetamo ulicom s njegovim imenom i stižemo do mesta Stefanovog odrastanja, mesta koje mu je pružilo pregršt priča, događaja i likova koji su mu poslužili kao inspiracija. „Kad sam počeo da pišem Svako poludi na svoj način imao sam ideju o scenariju. Onda je sve snažnije izranjao narativ i slike su se pretvarale u roman. Roman je objavljen 2016. u Tirani, a već 2018. objavljen je na tri jezika. Preveden je prvo na francuski, u izdanju Kuće pisaca i izdavača, elitnog izdavača koji okuplja poznate pisce, a vodi je izvrsni Patrik de Vil i sam pisac. Zatim je objavljena na srpskom u Beogradu (Clio), pa na makedonskom u Skoplju (Ars Lamina), onda na italijanskom u Bergamu (Lublina). Krajem aprila, na poziv izdavača idem na predstavljanje knjige u Italiju. Verovatno znate da taj izdavač objavljuje i srpske autore“.

Kad smo kod srpskih autora pitam ga koliko poznaje našu književnost i zna li neke od autora. „Čovek sam koji kulturu pre svega proživljava preko pozorišta i stoga sam bliži savremenoj dramskoj literaturi. Znam Nenada Prokića, Milenu Marković, Biljanu Srbljanović“, kaže dodajući kako ima utisak da je prilično nesaglasje između broja prevoda sa albanskog na srpski i obrnuto. „Samo nekoliko albanskih pisaca doživelo je da budu prevedeni na srpski. Na albanskom se mogu čitati NJegoš, Kiš, Selimović, Andrić, Pavić…. Od dramskih klasika Nušić je od Drugog svetskog rata bio više puta na repertoaru Narodnog pozorišta u Tirani“.

Zanimalo me je ko je prisutan od pisaca s prostora bivše Jugoslavije. Kaže da je iz Hrvatske nekoliko dramskih pisaca prevedeno i igrano, među njima pre svega Elvis Bošnjak, Ivo Brešan. Predstava Hamlet u Mrduši donjoj postavljena je neposredno posle pada komunizma u Albaniji i doživela je veliki uspeh. Pitam kako je moguće da se tako malo poznajemo. „Treba da radimo mnogo na tome da se bolje upoznamo. Živimo na Balkanu, ali nismo okrenuti dovoljno jedni drugima. Bugarska antropološkinja Marija Todorova najbolje objašnjava šta znači Balkan i ko su balkanci kad kaže da je reč o zajedničkim običajima koji se upražnjavaju na osnovu tradicije iz vremena osmanskog prisustva. Nismo uspeli u mnogo čemu da prevaziđemo tu prošlost, a trudimo se da je zapažamo i zameramo više kod komšija nego kod sebe. Nema, nažalost, nikakve zajedničke Balkanske strategije“, objašnjava.

Ipak, duhovnu vezu sa susedima, uspostavio je i održavao do danas – televizor. Možemo reći da je televizor glavni junak romana Svako poludi na svoj način. „Televizor je stigao taman kad je Enver Hodža zatvorio sve crkve i pohvalio se javno da je Albanija prva ateistička zemlja u svetu! Umesto službe u crkvi ljudi su u svojim kućama dobili novu religiju. Televiziju. Gledali smo jugoslovensku i italijansku televiziju, koliko je to bilo moguće. Antene su bile okrenute na dve strane ali moram da kažem više na italijansku. Mi katolici smo imali dodatne razloge da gledamo programe koji pristižu preko Jadrana“.

A danas? „Televizija je najupečatljivije pratila društvene promene, bila najsnažnije sredstvo za proizvodnju promena 1990-ih godina. Veliki entuzijazam i sloboda, osećaj da dolazi bolja budućnost, priželjkivan način života, koji se mogao naći samo na televiziji. Sećam se kako je odjeknula izjava američkog državnog sekretara koji je na TV objavio da je u Albaniju stigla sloboda! Sad ima onih koji su ostali bez iluzija, ali ne verujem da ima ikoga ko bi se vratio u prošlost ili da ima snažnu nostalgiju za prošlim vremenima. Među ljudima postoji velika solidarnost, ambicija i želja za društvenim boljitkom. Ali vođe naroda koje se pojavljuju nemaju ništa liderskog u sebi. Nema pravih lidera. Postoji veliki sukob između duha promena i misije lidera. Treba da se usaglasimo kao društvo da postoje univerzalne vrednosti i pravila.

Problem je da mi još uvek nismo na nivou osude onih koji odstupaju od pravila uređenog društva. Ako neko primera radi nekog ubije zbog drugačijeg mišljenja, mora da bude kažnjen. Evo primera vendete, krvne osvete. Prvi sam dramski pisac koji je pisao komediju o vendeti u Albaniji. Krvna osveta na osnovu zakona Luke Dukađinija gotovo je uvek bila interpretirana kao tragedija. Hteo sam da joj oduzmem tu anahronu ozbiljnost i napisao komediju. Na ideju sam došao kad sam otkrio da je moj kolega, inače univerzitetski profesor, zatvorio sebe i svoju porodicu u kuću zbog pretnje oštećene familije da će ubiti najboljeg iz njegove porodice. On je mislio da je najbolji u svojoj porodici i bez obzira što nije lično počinio zločin, sedeo je u zatočeništvu zbog straha od osvete. To je smešna strana događaja, gde neko sam umisli da je najbolji i dobrovoljno se zarobi! Preuzeti predmet iz lokalne sredine i uspešno ga smestiti u globalni mentalitet smatram osnovom dobre literature“.

Pitam ga, kako se oseća pred dolazak u Beograd, a on objašnjava da je proveo izvesno vreme u srpskoj prestonici i da je radio kao lektor na albanologiji, na Filološkom fakultetu. Pa onda da nastavimo na srpskom? A ne, za kraj kaže Stefan, nisam mnogo naučio, samo ono najneophodnije za samoposlugu…

Pisanje drame je ručni rad

Stefan Čapaliku rođen je u Skadru 1965. Diplomirao je albanski jezik i književnost na Univerzitetu u Tirani 1988, a studije nastavio u Italiji, Češkoj i Velikoj Britaniji. Godine 1996. doktorirao je na Univerzitetu u Tirani. Od 1993. ?? 1998. bio je šef Odseka za književnost na Univerzitetu u Skadru. Od 1998. do 2005. bio je odgovoran za sektor izdavaštva u direktoratu za knjigu Ministarstva kulture. Od 2005. radi kao istraživač u Centru albanskih studija i profesor je estetike na Univerzitetu umetnosti u Tirani.

NJegovi dramski tekstovi doživeli su mnoga izvođenja u albanskim pozorištima, a na pozorišnim festivalima dodeljena su mu nacionalna i međunarodna priznanja. Proza, poezija, drame i eseji prevođeni su na engleski, nemački, francuski, italijanski, rumunski, poljski, bugarski, srpski, makedonski i turski. Bavi se takođe pozorišnom i filmskom režijom. „Mislim da se drama ne može pisati. Morate biti učesnik u dramskom procesu. Bio sam srećan što sam okružen prijateljima iz pozorišnog sveta koji su uticali na mene i moje opredeljenje. Naučio sam pored njih da živim dramski proces. Kad sam napisao prvi komad naučio sam da je pisanje drame ručni rad, posebna veština“, kaže Čapaliku.