Trajna privlačnost i zagonetnost Empedoklovog dela i lika 1Foto: Privatna ahriva

Empedoklovo pesništvo pripada tradiciji didaktičke heksametarske poezije, čiji je rodonačelnik Hesiod, sa kojim Empedokle deli zanimanje za postanak sveta i pojave u njemu, mada ih objašnjava na suštinski drugačiji način od Hesioda, koji istoriju sveta predstavlja u vidu božanskih genealogija.

Nema sumnje da su Empedoklova „četiri korena svega“ te sile LJubavi i Mržnje mogli svoje prototipe imati i u nekim hesiodskim božanstvima, dok je Empedoklovo posezanje za Hesiodovim pesničkim sredstvima odavno primećena pojava. Međutim, po pristupu temama kojima se bavi, Empedokle je u tradiciji didaktičkog pesništva bliži svom filozofskom prethodniku Parmenidu, autoru metafizičkokosmološke poeme takođe poznate pod nazivom „O prirodi“.

Na njegovom učenju o nenastalosti i neuništivosti onoga što jeste, kako smo videli, Empedokle zasniva temeljne postavke vlastite doktrine o četiri nestvorena i nepropadljiva elementa, čijim kombinovanjem pod dejstvom sila LJubavi i Mržnje objašnjava nastanak i nestanak pojavnih stvari.

Empedokle to čini stupajući u svojevrstan intertekstualni dijalog s Parmenidom, na čije se tvrdnje očigledno nadovezuje, bilo da njegova shvatanja usvaja (prvenstveno princip „ex nihilo nihil fit“) ili se s njima ne slaže (npr. Parmenidovo poricanje temporalnosti). Svođenjem pojavnog sveta na četiri osnovna materijala Empedokle se svrstava i uz jonske filozofe prirode, koji su bili materijalni monisti, ali njegovo objašnjenje opažljive raznolikosti kvantitativnom strukturom svake pojedinačne stvari, odnosno brojnim odnosom elemenata u njoj, oslanja se na pitagorejsko učenje o broju i proporciji i dodaje materijalnom i aristotelovski formalni uzrok.

Ezoterična i egzoterična učenja u ranoj grčkoj filozofiji

Već u antici Empedokle se često upoređuje ili povezuje s Pitagorom, dobrim delom svakako i zbog njegovog samoproglašenja za lidera ljudi, proroka, iscelitelja i za božanstvo.

Empedoklova legendarna smrt skokom u Etnu deo je iste predstave o čudesnoj nadljudskoj figuri nalik istočnjačkim šamanima, koji nadilaze granice vremena i prostora. O velikom divljenju koje je uživao Pitagora, učenik Haldejaca, Maga i egipatskih sveštenika, izveštava pored ostalih Diogen Laercije, napominjući da su se njegovi sledbenici nazivali prorocima koji objavljuju božanski glas, a da je on sam za sebe govorio da se posle boravka u Hadu vratio među žive.

Isti izvor prenosi verovanje da je Pitagora prvi zastupao učenje o metempsihozi i delio uputstva o tome kako da se osigura čistoća duše. U ovome ga je, kako smo videli, sledio Empedokle, u nekim preporukama izgleda i doslovno, a sačuvano je i direktno svedočanstvo o Empedoklovom divljenju, kako se veruje, upravo Pitagorinoj mudrosti nakupljenoj u dugom nizu života. Pored ovoga, za Pitagorino ime vezuju se značajna otkrića u matematici i muzici, kao i skup znanja koja se odnose na teme tradicionalno zastupljene u ranogrčkim filozofskim spisima „O prirodi“.

Međutim, kako smo već rekli, raspoloživa antička sve dočanstva o Pitagori dovela su savremene naučnike do zaključka da on svoja učenja nije zapisivao, ali je zato svojom pojavom i govorima privukao veliki broj sledbenika već po samom dolasku u južnoitalski Kroton. Među njima je, kako izgleda, od početka postojala razlika u statusu, pa su se „pravi Pitagorejci“ odvajali od „pridruženih pratilaca“ i bili podvrgnuti određenim pravilima ponašanja.

Tokom petog veka, a posle Pitagorine smrti, došlo je po svoj prilici do dalje podele unutar pitagorejskog kruga, i to na „akuzmatičare“ (od ????e?? – „slušati“), sledbenike tajnog etičkoreligijskog učenja, koji su se prosto držali pravila koja su „čuli“ od učitelja, i „matematičar“e (od ľ???ľa – „znanje, iskustvo, učenje“), zastupnike teorijskog objašnjenja sveta u duhu ranogrčke filozofije prirode.

Oni su nastojali da pitagorejstvo obrazlože naučnim principima, pravdajući se da je, po dolasku u Italiju, Pitagora neke pratioce ne samo uputio u to šta treba da rade, nego im je pružio i razloge za takva uputstva. Po nekim izvorima, akuzmatičari su se smatrali „pravim pitagorejcima“, a matematičare su nazivali otpadnicima, koji su se ugledali na Hipasa iz Metaponta, pitagorejca optuženog da je odao tajnu dodekaedra.

U sačuvanim svedočanstvima o Empedoklovom učenju nema tragova slične tajnovitosti, iako je po tematskoj raznovrsnosti njegovo učenje blisko pitagorejskom. Štaviše, sadržaj „Očišćenja“, koji uključuje direktna uputstva za uzdržavanje i ispravno ponašanje, po Dikearhu je recitovan javno, a Empedokle ga i upućuje široj publici. Pretpostavljajući da su Empedoklova „Očišćenja“ i „O prirodi“ imali različitu namenu, baš kao i adresate, neki proučavaoci Empedoklovog dela predložili su da se „Očišćenja“ razumeju kao sadržaj „egzoteričnouvodnog tipa“, koji priprema put za „ezoterično saopštenje“ u poemi „O prirodi“.

Tako na primer Primavezi, uzimajući u obzir Plutarhovu najavu „demonološkog“ fragmenta O4 frazom „na početku (Empedoklove) filozofije“, kao i obuhvatnost Plutarhovih citata iz Empedoklovog opusa, zaključuje da je za ovog autora „Empedoklova filozofija“ ništa drugo do „didaktički gradirano dvostruko delo“ koje se sastoji iz „Očišćenj“a i „Fizike“. Da „Očišćenjima“ pripada prvo mesto u ovom pesničkom diptihu garantovano je, po Primaveziju, upravo njihovim temeljnim karakterom i usmerenošću na širu publiku.

Zanemarujući pitanje o broju poema, svoje viđenje odnosa između dva sadržaja Patriša Kerd zasniva na razlici u adresatima. Ona takođe govori o egzoteričnom i ezoteričnom materijalu, koji su neodvojivi jedan od drugog, utoliko što onaj ko ne sledi pravila očišćenja i živi pogrešno ne može steći obuhvatno znanje o prirodi, a to znanje, ako se usvoji i primenjuje tokom života može pojedincu obezbediti izuzetne sposobnosti.

Takvi vanredno sposobni pojedinci su retki, ali se po Kerdovoj veza između Empedoklove filozofije prirode i religije uspostavlja na različitim nivoima, u zavisnosti od sposobnosti i znanja određene osobe. Ezoterični sadržaj „O prirodi“ namenjen je, po njoj, najboljoj publici.

Sačuvano petstotinak Empedoklovih heksametara, od ukupno pet hiljada

U svom izdanju, međutim, Laura Đemeli-Marćano ide i korak dalje objašnjavajući obe Empedoklove poeme u kontekstu obreda inicijacije, u kojem je učenje o prirodi sredstvo, a ne cilj.

U egzoteričnim „Očišćenjima“ je, po njenom shvatanju, priča o palom demonu i njegovim inkarnacijama samo zagonetno nagovešte na, dok se u ezoteričnom spevu „O prirodi“ objašnjava kako se on može vratiti u društvo bogova. Prvi spev ima za cilj priznanje greha i očišćenje duše, dok drugi govori o tome kako je do greha došlo, budući da se, po ovoj autorki, makrokosmičkim promenama može objasniti i povest o padu demona.

Upravo rekonstrukcije ovog tipa, u kojima se Empedoklova demonologija integriše u njegovu kosmologiju, uz različite predloge kako da se izbegnu interpretativne teškoće koje tom prilikom nastaju, navele su Andre Laksa da se zapita o suštini podele na egzoterično i ezoterično učenje kod Empedokla. Ako su „Očišćenja“ i „O prirodi“ i bili sadržaji namenjeni različitim publikama, to samo po sebi ne govori o tome da li su u suštini identični.

Laks predlaže da „Očišćenja“ posmatramo kao sadržaj praktičnog karaktera, dok je onaj uobičajeno nazvan „O prirodi“ više teoretskog tipa, bez obzira na to da li su to delovi jedne ili dve zasebne poeme.

Ovim tumačenjem, na tragu distinkcije koju su pitagorejci-matematičari nagovestili govoreći o teorijskoj podlozi za određena praktična uputstva, Laks, kako samo ranije pokazali, pokušava da ukaže na razliku u nameni dva sadržaja, koja se, pored nesumnjivih poklapanja u izrazu i objašnjenjima, ispoljava u vidu različitih pristupa ključnim eksplanatornim pojmovima u dva konteksta: „Očišćenja“ se tiču promenljivog i ispravljivog ljudskog ponašanja, te impliciraju mogućnost izbora, dok sadržaj „O prirodi“ govori o stalnom i neizmenjivom ustrojstvu sveta.

Teško je sa sigurnošću pretpostaviti kako je u formalnom smislu izvorno izgledalo Empedoklovo filozofsko delo i ovde ne pretendujemo da ponudimo originalnu i pouzdanu rekonstrukciju njegove strukture. Ne treba zaboraviti da je sačuvano „svega“ petstotinak Empedoklovih heksametara, od ukupno pet hiljada, koliko ih pominje Diogen Laercije.

Svoju analizu sačuvanih fragmenata započeli smo pod pretpostavkom njihovih tematskih specifičnosti, koje opravdava ju tradiciju o dva naslova i sledstvenu podelu na dve celine, a završavamo je konstatacijom o njihovoj bitnoj povezanosti. Sve gore navedene interpretacije te povezanosti, dodajući i onu po kojoj je Empedokle autor jednog filozofskog speva, dopuštaju izvestan vid samostalnosti sadržaju tradicionalno pripisanom „Očišćenjima“ i sve ukazuju na to da je Empedoklova filozofska doktrina sadržana u celini tradicionalno nazvanoj „O prirodi“.

U njoj se čitaocu, kroz lik Pausanije, pruža temeljno i brižno ilustrovano objašnjenje za ono što je kroz najave, invektive i zabrane samo nagovešteno u „Očišćenjima“, ma kako shvatali namenu te heksametarske celine. Nama se naglašavanje njenog praktičnog aspekta čini utemeljenim, s obzirom na sadržaj jednog dela fragmenata pripisanih „Očišćenjima“.

Osim toga, Empedoklovo pozivanje na vlastiti ugled i uticaj u uvodnom obraćanju sugrađanima, s obzirom na njegovu sudbinu palog boga, ukazuju na to da „Očišćenjima“ treba dati prioritet prilikom izlaganja fragmenata. U njima se, naime, nalazi objašnjenje za nadljudski karakter i opseg znanja koje pesnik poseduje i prenosi.

U našem pregledu Empedoklovog učenja, zasnovanom pre svega na tumačenju sačuvanih fragmenata, ali poduprtom sekundarnom literaturom, i to kako antičkim tako i savremenim interpretacijama, nastojali smo da čitaocu ne ponudimo nekakvo jednoobrazno i/li definitivno objašnjenje, kakvog s obzirom na stanje predaje ne može ni biti, već da ga uputimo da aktivno pristupi čitanju Empedoklovih stihova, dajući mu ipak učene smernice o tome kako bi mogao, a ponekad i morao, da ih shvati.

Odjeci Empedoklovog učenja u delima antičkih i modernih autora

Oba sadržaja, teoretski i praktični, izvršila su uticaj na potonje filozofe, i to čini se nezavisno jedan od drugog i u većoj meri onaj koji smo nazvali teoretskim. Tako već Platon u dijalogu „Sofist“ aludira na Empedoklovo kosmološko učenje o pravilnoj smeni između jednog i mnoštva, pripisujući ga „sicilijanskim Muzama“.

S druge strane, prepoznatljive elemente Empedoklove demonologije nalazimo u Platonovom „Fedru“, u priči o padu krilatih duša iz blaženog nebeskog okruženja i njihovom otelovljenju u propadljivim obličjima, sve do ponovnog povratka u blaženo stanje. Međutim, Platon u tom kontekstu ne pominje Empedokla. Ovde nije mesto da se detaljno razmatraju sličnosti i razlike između Empedoklove i Platonove etičko-shatološke pripovesti, ali je nedvosmisleno da se radi o jedinstvenoj duhovnoj tradiciji, koju srećemo i u pitagorejskom i orfičkom učenju o reinkarnaciji.

O ovoj vezi svedoči i saopštenje istoričara Timaja iz Taormine o tome kako su i Empedokle i Platon bili izbačeni iz pitagorejskih redova koje, iako ne mora biti autentično, nedvosmisleno ukazuje na srodnost njihovih učenja. Pored toga, iz Empedoklove „Fizike“ Platon usvaja shvatanje o pluralitetu bazičnih elemenata, nazivajući ga opšteprihvaćenim.

On se zatim na to učenje nadovezuje, tako što ga teorijski produbljuje i postavlja elemente i u formalni međusobni odnos, te svakom od njih dodeljuje karakterističnu strukturu. Aristotel u „Metafizici“ Empedokla ubraja među „fizičare“ i u svojim delima osvrće se pretežno na njegovu filozofiju prirode. On takođe na više mesta pominje i komentariše Empedoklovu teoriju o četiri elementa, i to kao napredak u odnosu na materijalni monizam njegovih prethodnika, ali i kritikuje neke njene detalje.

O tome kako Aristotel komentariše Empedoklove pokretačke sile i njihovu ulogu u kosmologiji govorili smo u ranijem izlaganju, baš kao i o tretmanu Empedoklovog učenja u Aristotelovoj teoriji o četiri vrste primarnih uzorka. Videli smo i da se Aristotel između ostalog zanimao za Empedoklovu zoologiju, botaniku i embriologiju, te da je čak ocenjivao i njegov pesnički stil.

Aristotelov učenik Teofrast posvetio je posebnu pažnju Empedoklovoj teoriji percepcije, uključujući i mišljenje, u svom delimično sačuvanom spisu na tu temu (?e?? a?s??se??). I među stoicima i epikurejcima Empedokle je bio nezaobilazno štivo, te je tako Epikurov učenik Hemarh napisao raspravu „Protiv Empedokla“ u dvadeset dve knjige. S druge strane, Lukrecije u svom filozofskom spevu „O prirodi stvari“ iznosi pohvalu filozofa iz Akraganta koji „kao da nije bio od ljudske vrste“ (1.733 „ut vix humana videatur stirpe creatus“).

Po Ciceronovom svedočanstvu u pismu upućenom bratu Kvintu, Salustije je sastavio delo po imenu „Empedoclea“, koje Ciceron bratu predstavlja kao „teško“ štivo. Ovo su samo neki od eksplicitnih pomena Empedokla i njegovog učenja kod antičkih autora; „neautorizovani“ uticaji svakako su mnogo širi i zavređuju posebnu studiju. Zahvaljujući neprekinutom interesovanju za Empedoklovo delo u antici, tumačenja i komentare njegovog učenja nalazimo i u periodu ranog hrišćanstva i sve do kasne antike.

U modernoj nauci Empedokle se pominje pretežno u istorijama filozofije, premda i tu neujednačeno: Hegel mu, na primer, ne pridaje naročit značaj, dok ga Niče hvali i upoređuje s Darvinom. U modernoj književnosti o Empedoklu su pisali pored ostalih Helderlin, nedovršenu dramu „Empedoklova smrt“ (u tri verzije), Niče je planirao da napiše tragediju, a Breht i Metju Arnold napisali su poeme „Empedoklova cipela“, odnosno „Empedokle na Etni“. Sva ta dela inspirisana su pre svega fantastičnom pričom o Empedoklovoj smrti i njegovom biografijom sačuvanom kod Diogena Laercija, kojom smo započeli ovo izlaganje, te smo ovim i mi zatvorili pripovedački krug. Na svoj način, svako od njih bavi se odnosom između filozofovog poznavanja (suštine) prirode i njegovog života u zajednici i individualne sudbine. Uopšte uzev i na mnogo složeniji način, kako smo videli, o tome govore i Empedoklovi fragmenti, te je to i tema ove knjige.

Trajnu privlačnost i zagonetnost Empedoklovog dela i lika, kao i složenost njegovog učenja o svetu i čoveku, dobro ilustruje scena iz Brehtove poeme u kojoj su Empedoklovi učenici, već do guše uvučeni u duboke metafizičke tajne, odjednom, nakon što ih je učitelj iznenada napustio, ostali da se pitaju o njegovoj posmrtnoj sudbini, držeći u rukama njegovu ovozemaljsku, prolaznu, iznošenu cipelu:

„… und so hielten die Schüler,
schon beschäftigt, großes Geheimnis zu wittern,
tiefe Metaphysik zu entwickeln, nur allzu beschäftigt! –
plötzlich bekümmert den Schuh des Lehrers in Händen, den greifaren,
abgetragenen, den aus Leder, den irdischen.“

Akademska knjiga iz Novog Sada 2021. godine objavila je Knjigu Sandre Šćepanović „EMPEDOKLE. O ustrojstvu sveta i ljudskoj sudbini“, u kojoj je fragmente s grčkog prevela Marjanca Pakiž, objavila je nedavno Akademska knjiga.

Empedoklovo delo, koje je do nas, nažalost, dospelo samo u fragmentima, predstavlja jedno od važnih poglavlja u istoriji grčke filozofije predsokratovskog doba, na koje se manje-više neposredno nadovezuju Sokrat i Platon, te koje čini sponu između Parmenidovog učenja, a u širem smislu i pitagorejstva i orfizma, sa klasičnom grčkom, platonističkom i aristotelovskom filozofijom, koja leži u temelju našeg sadašnjeg ukupnog poimanja sveta. Empedokle je zanimljiv ne samo kao mislilac, već i kao ličnost obavijena legendama. Maštu potonjih naraštaja naročito je podsticala njegova navodna smrt skokom u vulkanski krater Etne.

Do ovog trenutka poznat srpskom čitalaštvu iz druge ili treće ruke, Empedokle se sada pred nama pojavljuje u najvišoj ravni savremene interpretacije, zahvaljujući pregnuću dr Sandre Šćepanović. Knjiga Sandre Šćepanović primer je ozbiljnog izdavanja klasičnih tekstova u nas. Ona ima sve odlike temeljne i originalne naučne studije, ali je pisana jasnim jezikom i pitkim stilom, tako da će, skupa sa nadahnutim prepevom Marjance Pakiž, svakako naći put do šire čitalačke publike zainteresovane za istoriju grčke i evropske misli (Aleksandar Loma).

Danas, u dogovoru sa izdavačem, objavljuje delove iz ove knjige. Oprema teksta je redakcijska.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.