Foto: EPA/ DAVID FERNANDEZ

Korišćenje interneta i mobilnih komunikacionih mreža predstavlja suštinsko obeležje, ali umrežena forma je multimodalna. Ona obuhvata onlajn i oflajn društvene mreže, prethodno postojeće društvene mreže i mreže formirane tokom delovanja pokreta. Mreže se uspostavljaju unutar pokreta, s drugim pokretima širom sveta, s internet blogosferom, s medijima i s društvom u celini. Tehnologije umrežavanja su značajne zato što obezbeđuju platformu za ovu kontinuiranu, opsežnu praksu umrežavanja, koja se razvija zajedno s promenljivim oblikom pokreta. Iako su pokreti obično usađeni u urbani prostor zauzimanjem javnog prostora i na uličnim demonstracijama, oni nastavljaju da se odvijaju u slobodnom prostoru interneta. Pošto su mreža mreža, oni ne moraju imati neki raspoznatljiv centar, a da ipak vrše funkcije koordinacije i deliberacije interakcijom između mnogobrojnih čvorišta. Zato njima nije potrebno formalno vođstvo, centar za komandu i kontrolu, niti vertikalna organizacija da bi distribuirali informacije ili instrukcije. Ova decentralizacija struktura maksimalizuje šansu za učešće u pokretu, budući da su u pitanju otvorene mreže bez definisanih granica, koje se uvek rekonfigurišu u skladu s nivoom učešća stanovništva u celini. Ona takođe smanjuje ranjivost pokreta na pretnju represijom, pošto ima malo specifičnih meta koje se mogu suzbiti represijom, oko okupiranih lokacija, a mreža može da se reorganizuje dok god postoji dovoljno učesnika u pokretu koji su labavo povezani zajedničkim ciljevima i vrednostima koje dele. Umrežavanje kao način života štiti pokret i od protivnika i od vlastitih unutrašnjih opasnosti od birokratizacije i manipulacije.

Iako ovi pokreti obično započinju na internet društvenim mrežama, oni postaju pokret time što okupiraju gradski prostor, bilo da je reč o permanentnom zauzimanju javnih trgova ili opstajanju uličnih demonstracija. Prostor pokreta uvek je sačinjen od interakcije između prostora tokova na internetu i bežičnim komunikacionim mrežama i prostora mesta okupiranih lokacija i simboličkih zgrada koje su meta delovanja protesta. Ovaj hibrid sajber prostora i urbanog prostora sačinjava treći prostor, koji nazivam prostorom autonomije. To je zato što se autonomija može obezbediti samo sposobnošću za organizovanje u slobodnom prostoru komunikacionih mreža, ali se može upražnjavati jedino kao transformativna snaga, dovođenjem u pitanje disciplinirajućeg institucionalnog poretka ponovnim zauzimanjem prostora gradova u korist njegovih građana.

Pokreti su lokalni i globalni u isto vreme. Oni nastaju u određenim kontekstima iz sopstvenih razloga, grade vlastite mreže i konstruišu svoj javni prostor okupiranjem gradskog prostora i priključivanjem na internet mreže. Ali oni su takođe globalni, jer postoji povezanost širom veta, učenje iz drugih iskustava i zapravo često inspirisanje tim iskustvima da se upuste u vlastito mobilisanje. Štaviše, pokreti učestvuju u stalnoj globalnoj debati na internetu i ponekad pozivaju na zajedničke, globalne demonstracije u mreži lokalnih prostora u isto vreme. Oni izražavaju akutnu svest o preplitanju pitanja i problema u čitavom čovečanstvu i jasno ispoljavaju kosmopolitsku kulturu, iako su istovremeno ukorenjeni u svom posebnom identitetu. Oni u određenoj meri najavljuju nestajanje sadašnjeg raskola između lokalnog komunalnog identiteta i globalnog individualnog umrežavanja.

Pokreti su u velikoj meri spontani po poreklu, a okidač za njihovu pojavu jeste iskra ogorčenosti koju zapali određeni događaj ili prelivanje čaše gađenja prema potezima aktuelne vlasti. U svim slučajevima, pokret je uputio poziv za delovanje koji je došao iz prostora tokova i čiji je cilj bio da stvori momentalnu zajednicu pobunjeničke prakse u prostoru mesta. Izvor poziva je manje važan od dejstva poruke na mnogobrojne, neodređene primaoce, čije se emocije povezuju sa sadržajem i formom poruke. Moć slika je veća od bilo čega. Jutjub je verovatno jedno od najmoćnijih oruđa mobilisanja u ranim fazama pokreta. Posebno su sugestivne slike nasilne represije policije ili huligana.

Pokreti su zarazni, u čemu slede logiku internet mreža. To nije samo zbog zaraznog karaktera širenja samih poruka, posebno mobilišućih slika, već i zbog demonstrativnih efekata pokreta koji niču svugde u svetu. Zaraznost se prenosi s jedne zemlje na drugu, s jednog grada na drugi, s institucije na drugu. Gledanje i slušanje protesta na drugim mestima, čak i u udaljenim kontekstima i u drugačijim kulturama, inspiriše nas da se pokrenemo, zato što predstavlja okidač nade u mogućnost promene.

Prelazak s revolta na nadu postiže se deliberacijom u prostoru autonomije. Uistinu, to su obično, mada ne i uvek, neliderski pokreti. Ne zbog pomanjkanja onih koji bi da budu lideri, već zbog dubokog, spontanog nepoverenja većine učesnika u pokretu prema bilo kakvom obliku delegiranja moći. Ovo osnovno obeležje posmatranih pokreta direktno proizilazi iz jednog od njegovih uzročnika: odbijanja onih koji su predstavljani da budu politički predstavljeni, budući da se zbog svog iskustva s uobičajenim načinom vođenja politike osećaju izdano i izmanipulisano.

Horizontalne, multimodalne mreže, i na internetu i u gradskom prostoru, stvaraju zajedništvo. To je ključno pitanje za pokret, jer upravo kroz zajedništvo ljudi prevazilaze strah i otkrivaju nadu. Zajedništvo nije zajednica, jer zajednica podrazumeva skup zajedničkih vrednosti, koji, kada je u pitanju pokret, tek nastaje, budući da većina ljudi pristupa pokretu s vlastitim motivacijama i ciljevima, planirajući da otkrije potencijalne zajedničke dodirne tačke u praksi pokreta. Zato je zajednica cilj koji treba postići, ali je zajedništvo polazna tačka i izvor osnaživanja: Juntas podemos („Zajedno možemo“). Horizontalnost mreža podržava saradnju i solidarnost, podrivajući potrebu za formalnim vođstvom.

To su krajnje autorefleksivni pokreti. Oni neprekidno preispituju sami sebe kao pokreti i kao pojedinci, o tome ko su, šta žele, šta žele da postignu, koju vrstu demokratije i društva priželjkuju i kako da izbegnu zamke i klopke u koje su upali brojni pokreti koji su doživeli neuspeh time što su u sebi reprodukovali mehanizme sistema koji su želeli da promene, posebno kad je reč o političkom delegiranju autonomije i suvereniteta. Ova autorefleksivnost manifestuje su u procesu deliberacija u skupštinama, ali i u mnogobrojnim forumima na internetu, u bezbrojnim blogovima i grupnim diskusijama na društvenim mrežama. Jedna od ključnih tema u debati jeste pitanje nasilja, s kojim se pokreti svugde susreću u svojoj praksi. U principu, to su nenasilni pokreti, koji se obično od početka upuštaju u miroljubivu građansku neposlušnost. Međutim, oni moraju da se upuste u okupiranja javnog prostora i usvoje remetilačku taktiku da bi izvršili pritisak na političke vlasti i poslovne organizacije, s obzirom na to da ne priznaju da je pravedno učestvovanje u institucionalnim kanalima izvodljivo. Zato represija predstavlja iskustvo koje se stalno ponavlja u čitavom procesu kolektivnog delovanja, s različitim nivoima nasilja, u zavisnosti od institucionalnog konteksta i intenziteta izazova koji pokret predstavlja. Pošto je cilj svih pokreta da govore u ime društva u celini, ključno je održati njihov legitimitet tako što će se miroljubivi karakter pokreta postaviti nasuprot nasilju sistema. Zaista, u svakom primeru, slike policijskog nasilja povećale su simpatije prema pokretu među građanima i reaktivirale sam pokret.

Ti pokreti retko su programski pokreti, osim kada se usredsrede na jedan nedvosmislen problem: dole diktatorski režim. Oni imaju mnogobrojne zahteve: u najvećem broju slučajeva prihvataju sve moguće zahteve građana koji su željni da odlučuju o uslovima vlastitog života. Ali pošto su zahtevi mnogobrojni, a vrste motivacije neograničene, pokreti ne mogu da formalizuju nikakvu organizaciju niti liderstvo, jer njihov konsenzus, njihovo zajedništvo, zavise od ad hoc deliberacija i protesta, a ne od ostvarivanja programa koji je izgrađen oko određenih ciljeva: to je ujedno i njihova snaga (apel upućen svima) i njihova slabost (kako postići bilo šta kada su ciljevi koje treba postići nedefinisani). Shodno tome, oni ne mogu da se usredsrede na jedan zadatak ili projekat. S druge strane, ne mogu se lako kanalisati u političko delovanje koje je usko instrumentalnol. Zato ih političke stranke (koje uživaju opšte nepoverenje) teško mogu kooptirati, mada mogu da imaju koristi od promene svesti koju pokret izaziva u javnom mnjenju. Zato su to društveni pokreti čiji je cilj promena vrednosti društva i takođe mogu biti pokreti javnog mnjenja, sa izbornim posledicama.

Cilj je da se transformiše, ali ne i da se osvoji država. Ovi pokreti izražavaju osećanja i podstiču debate, ali ne stvaraju partije i ne podržavaju vlade, mada mogu postati meta na koju se okomljuje izborni marketing. U određenim slučajevima, oni mogu izazvati formiranje nove vrste političke stranke, bliske originalnoj inspiraciji pokreta, koja je ipak jasno odvojena od pokreta. Međutim, u svim slučajevima, ti društveni pokreti su fundamentalno veoma politički. Posebno kada predlažu i praktikuju direktnu, deliberativnu demokratiju, zasnovanu na umreženoj demokratiji. Oni projektuju novu utopiju umrežene demokratije, zasnovane na lokalnim zajednicama i interaktivnim virtuelnim zajednicama Međutim, utopije nisu samo čista fantazija. Većina modernih političkih ideologija koje su u korenu političkih sistema (liberalizam, socijalizam, komunizam) nastale su iz utopija koje postaju materijalna snaga tako što se otelovljuju u glavama ljudi, inspirišu njihove snove, rukovode njihovim delovanjima i izazivaju njihove reakcije. Ovi umreženi društveni pokreti u vlastitoj praksi predlažu novu utopiju u srcu kulture umreženog društva: utopiju autonomije subjekta nasuprot institucijama društva. Uistinu, kada društva kroz svoje postojeće institucije ne uspeju da izađu na kraj sa strukturnim krizama, promena se može dogoditi izvan sistema, transformacijom odnosa moći koja započinje u glavama ljudi i razvija se u formi mreža koje se izrađuju projektima novih aktera koji se, opet, konstituišu kao subjekti nove istorije u nastanku.