Vamik D. Volkan: Bez žalovanja nema istinskog oprosta

Jedan od najuvaženijih svetskih psihijatara danas, u ovoj knjizi koju je Clio upravo objavio na srpskom (prevod Indira Fundu), bavi se traumatičnim iskustvima pridošlica u novoj sredini, ali i lokalnog stanovništva u susretu sa Drugim.

Doseljeničke muke nisu mimoišle i Volkana; poreklom sa Kipra, u SAD je stigao kao diplomirani lekar, a bavljenje tom temom rezultiralo je knjigom koja višegodišnju izbegličku krizu posmatra kao problem koji definitivno menja globalnu sliku sveta. Takva slika uslovljava nove međuljudske odnose i zahteva duboko razumevanje patnje koja modifikuje naše identitete.

Vamik D. Volkan, koji je od 19. oktobra gost izdavačke kuće Clio u Beogradu, upravo nas na to upozorava i u ovom ekskluzivnom intervjuu.

* Masovna migracija je nacionalnu državu pretvorila u iluziju, ali uskogrudi ljudi i dalje zaziru od Drugog?

– Kao prvo, neke pripadnike društva ne nazivam uskogrudim, ili glupavim. Fokus mog istraživanja je na psihološkim motivacijama za određene društvene odgovore. Tokom mojih predavanja u Beogradu opisaću šta je identitet velike grupe tipa „Mi smo konzervativni Srbi, mi smo Katalonci, mi smo sunitski muslimani, mi smo Poljaci, mi smo komunisti“. Kad u različitim zemljama domaćinima posmatrate pridošlice i lokalno stanovništvo, uz reakcije koje su prateći deo mnogobrojnih trauma, medicinskih problema, pravnih, političkih, finansijskih i drugih praktičnih tema, brige za sigurnost, uvek raste pojačano ulaganje u identitet velike grupe, bilo da je reč o izbeglicama ili ljudima iz zemalja domaćina.

Oni koji su sposobni da svoje individualne identitete sačuvaju od uticaja osećanja velike grupe, voljni su da prihvate veliki broj novopridošlica. Oni koji ih doživljavaju kao teško nespokojstvo, pa prema tome pogubno po psihološke granice svojih velikih grupa, postaju anksiozni i veliku populaciju izbeglica odbrambeno vide kao opasnost. Ti ljudi koriste zajedničke predrasude u svrhu održavanja i zaštite identiteta velike grupe što im, zauzvrat, pomaže da zadrže i zaštite svoje individualne identitete.

* Kada nastaju predrasude?

– Pripadanje identitetu velike grupe deo je ljudske egzistencije. U normalnim vremenima to nam pomaže da se ne osećamo usamljeno, osnažuje naše samopoštovanje i ponos, i igra veliku ulogu u oblikovanju našeg individualnog identiteta. Ono je takođe povezano sa predrasudom. Svako ljudsko biće u detinjstvu razvija normalne početne predrasude. Naučna istraživanja tokom poslednjih decenija objašnjavaju na primerima da čak i vrlo mala deca osećaju i doživljavaju podelu na nas i njih.

U zemljama domaćinima fokus intervencije morao bi biti usmeren na razvijanje strategija koje će smanjiti anksioznost domaćeg stanovništva, i na iznalaženje načina da se izbegnu maligni rituali protiv doseljenika. U naporima da se izađe na kraj sa polarizacijom u zemlji domaćinu, pažnja ne sme da bude na širenju normalnih predrasuda; težište mora biti na prevenciji političkih/ društvenih/ istorijskih faktora koji raspiruju osećanja identiteta velike grupe, čime takve predrasude ne dobijaju neprijateljske ili maligne oblike.

* Je li otpor prema pridošlicama zasnovan na strahu od terorizma?

– Globalizacija i neverovatni razvoj u komunikaciji i putovanjima, pored svojih pozitivnih aspekata doneli su konfrontacije i konflikte među stanovništvom koje se razlikuje kulturološki, religiozno, istorijski i geografski. Postojanje ogromnog broja izbeglica na mnogim mestima u svetu povećalo je i zakomplikovalo te konfrontacije i konflikte. Od terorističkog napada u Parizu 13. novembra 2015, svakodnevno su prenošene vesti o sadašnjoj izbegličkoj krizi u Evropi, i njenoj vezi sa terorizmom. Posle tog napada neki su ljudi u Francuskoj po zidovima džamija ispisivali grafite ili ih prljali svinjskom krvlju, a na ulicama je bilo sporadičnih napada na one koji liče na Arape. Terorizam je povezan sa doseljenicima, i samim tim sa izbeglicama.

* Koje je vaše najbolnije iskustvo kao imigranta?

– Tokom poslednje dve i po godine mog života u Ankari, prvo kao prilično siromašni student medicine a zatim kao tek diplomirani lekar, delio sam sobičak sa kiparskim Turčinom koji se zvao Erol. U Ankaru je kao i ja na medicinu došao sa Kipra i na istom fakultetu bio dve godine iza mene. Kako sam imao samo sestre a nijednog brata, smatrao sam ga svojim bratom. U vreme kad smo bili cimeri počeo je etnički sukob između kiparskih Turaka i kiparskih Grka. U SAD sam stigao početkom 1957, par meseci po diplomiranju. Šest meseci kasnije primio sam pismo od oca. U koverti je bio isečak iz novina sa Erolovom slikom. U tekstu je opisano kako je iz Ankare otišao na Kipar u posetu bolešljivoj majci. Dok je u apoteci kupovao lek za nju, kiparski Grk terorista u njega je pucao sedam puta. Ta osoba je Erola, sjajnog mladog čoveka pred kojim je bila obećavajuća budućnost, ubila da bi zastrašila etničku grupu kojoj je pripadao. Na vest o Erolovoj smrti potpuno sam obamro. Nisam plakao. Bio sam u Čikagu, u sredini gde nisam imao nikog bliskog, pa tako ni sa kim nisam podelio vest o Erolovom ubistvu. Moj <I>skriven<I> proces žalovanja je, verujem, u velikoj meri ostao baš to – skriven.

Kasnije, kao akademik, proučavao sam žalovanje i psihologiju etničkih sukoba. A mnogo kasnije, shvatio sam da mi je moje kompleksno žalovanje bilo nesvesna motivacija za moja istraživanja.

* Kako se „nositi“ sa nostalgijom?

– Novopridošlice nostalgija vezuje za njihovu izgubljenu zemlju. Pisao sam 1999. o nostalgiji Palestinaca koji žive u Tunisu, proterani sa svog rodnog tla. Profesionalci koji se bave mentalnim zdravljem mogu da odrede terapeutske načine i pomognu pojedincima da svoju nostalgiju oslobode toksičnih tvari. Bezotrovna nostalgija može da doseljeniku pruži nadu u mentalno zdravlje, i u budućnost. Nostalgija je Jaseru Arafatu i drugim Palestincima u Tunisu pružala nadu u budućnost Palestine.

* Pitanje „Ko smo mi u ovom trenutku?“ danas je postalo ključno u svetu?

– U istoriji velikih grupa vidimo da se to pitanje pojavljuje kao posledica istorijskih događaja kao što su rat, revolucija, ponižavajući ekonomski položaj, dolazak na vlast destruktivnog vođe ili gubitak harizmatičnog lidera koji je zagovarao pozitivne promene. Neverovatni napreci kao što su oni u komunikaciji, signal- i foto-inteligencija, informaciona tehnologija i finansijska tržišta koja se razvijaju izvan granica učinili su da ljudi sa identitetima različitih velikih grupa uspostavljaju međusobne veze u višem stepenu, i mnogo brže nego do sada. Takvi su razvici pored svojih pozitivnih aspekata stvorili i konfrontacije. Zato je globalna rasprostranjenost tog pitanja ono po čemu se današnji svet razlikuje. Trenutna izbeglička kriza, ekstremni verski fundamentalizam i teroristički napadi naterali su nas da uđemo u „Ko smo mi u ovom trenutku?“ civilizaciju.

* Može li vaša profesija da doprinese rešenju problema izbeglica?

– Mi ne možemo da osmislimo recept za univerzalno posredovanje u odnosu prema izbeglicama.

* Ali kako da se jedno društvo oslobodi straha od novog iskustva?

– Kad znatni broj pojedinaca u etnički, nacionalno, verski ili ideološki velikim grupama podstiču očekivanja, isprovocirana ili anksioznošću iz straha od Drugog ili prolaskom kroz teški psihološki proces kao što je kompleksno žalovanje posle kolektivne traume zbog Drugog, ili pak suočavanjem sa masom izbeglica, tada raste okretanje ka/ili podrška određenim političkim ideologijama. Takve psihološke ideologije su u službi povraćaja različitih gubitaka, od zajedničkog ugleda do osvojenih zemalja i zaštite identiteta velike grupe. Neke ideologije su kratkog daha. Druge koje ja zovem ovlašćenim ideologijama mogu da traju vekovima.

* Treba li se odreći sopstvenog identiteta u korist novog?

– Odricanje od identiteta stare velike grupe nije dobar način adaptacije u novoj zemlji. Razvijanje bikulturalnosti bez unutarnjeg konflikta je najbolji način prilagođavanja.

* Bili ste kao mirotvorac u mnogo zemalja, pa i Jugoslaviji. Jeste li sreli lokalne lidere? Slobodana Miloševića?

– Etnički sukobi, ratovi i situacije nalik ratu postoje od početka ljudske istorije. I nastaviće da postoje. Ali i mirotvorstvo postoji vekovima. Ono što ja pokušavam jeste da razvijem psihologiju velike grupe na njenim sopstvenim posebnim kvalitetima, i ispitam da li znanje o tome kako velike grupe uzajamno deluju može pomoći da se mirovni procesi usavrše. Nisam se sreo sa lokalnim liderima u Jugoslaviji. Nisam se sreo sa Slobodanom Miloševićem.

* Da li je moguće zaboraviti sve što smo jedni drugima učinili u prošlosti, bez procesa žalovanja?

– Bez žalovanja ne može biti istinskog oprosta.