Varnice i fascinacije 1Foto: Wikipedia.org

Na pozornici u Domu sindikata, pred prepunom salom, dvojica šahista, eksšampioni sveta igraju meč veka.

Obojica Lenjingrađani. Hodaju po bini poput kockara pokeraša, na dugoj plovidbi beskrajnom vodom šahovskog okeana. Boris Spaski plav i tanak, atletičar u skoku u vis. Viktor Korčnoj disident, po svom ličnom priznanju nepopravljivi levičar. Simpatije su na kantaru u istoj razmeri.

Viktor Korčnoj grupi navijača, beogradskih salonskih potpisivača peticija kaže: „Dosta mi je branitelja mog sopstvenog života. Vama to dođe kao neka samilost. Ja sam prosto napustio jedno dvorište u kojem više nisam mogao da dišem.“

Iz večeri u večer Koča Popović posmatra njihov meč. Izabrao je mesto na slabije osvetljenoj strani. Sam je. I poput bodeža svetli. On je danas u svesti mladih ljudi najinspirativniji partizanski lik. Izabrao je opasnost kao neku vrstu spasenja. Uvek spreman da izgubi. Samo čovek koji je spreman da izgubi ima izlaz.

Ispred ulaza u Dom sindikata mnogo je sveta. Dolazi do svađa i tuča. Advokat iz Prokuplja Galja Milanović u raspravi zviznuo je šamar nekom navijaču koji je Korčnoja nazvao „prljavim Ješovanom“. Ovaj je pao kao pokošen, i začas su dotrčali milicioneri i odvezli maricom advokata. Koča je zapitao čoveka pored sebe: „Zašto su se potukli ova dvojica?“

Upitani čovek prepoznavši Koču počeo je naširoko: „Druže Kočo, oni su se potukli, zapravo advokat je opalio šamar kad je onaj nešto rekao o Jevrejima“. Ne saslušavši ga Koča se udaljio. I zaustavi se tu pored nas trojice: velemajstora Najdorfa, fudbalera Dragoslava Šekularca i mene. Šekularac je zamuckivao na španskom a ja na francuskom. Koča je na španskom upitao velemajstora: „Šta hoće ova dvojica?“ Velemajstor je rekao da ga je obradovao susret sa jednim od najboljih svetskih fudbalera.

Koča se okrenuo prema nama. Šekularac je rekao da je on taj fudbaler, a da sam ja pesnik, njegov drug. Koča se nasmejao: „Kombinacija da umreš!“ Sećam se da je bio u crnoj majici dolče vita, kratko ošišan sa brčićima, i učinilo mi se, kao u onoj Nazorovoj pesmi od dve strofe sa naslovom „Koča“ iz čitanki za prvi razred osnovne škole odmah posle rata. Pamtim i dan-danas stih: „Malen, hitar za sto Titov sjeda.“

Malo je ličnosti u XX veku kao što je Koča Popović! Njega će porediti sa Andre Malroom, piscem, komandantom Otpora i ministrom u vladi De Gola. S tim što je Koča komandant Prve proleterske divizije išao ispred, vodeći svoje proletere iz bitke u bitku.

Koča je pesnik. Pripada krugu beogradskih nadrealista u kom su Marko Ristić, Oskar Davičo, Dušan Matić, Aleksandar Vučo, Milan Dedinac… Svi visoko obrazovani i levo orijentisani. Pesnici koji su radikalno raskinuli sa umornim i preživelim bogdanopopovićevskim idealima pesništva. Oni su pisali pesme sa dobrim krajem i poderanim patriotskim rečnikom.

Njihov humor nije podilazio lošem ukusu. Jasno su rekli koju tradiciju ne prihvataju i zašto ne prihvataju. Postoji tradicija u ovom narodu čije su vrednosti slobodarske, bundžijske, ustaničke i kao takvu je uvažavaju.

Nadrealisti su osvežili jezik, oslobodili sintaksu kalupa i pravila, preokrenuli naglavačke leksiku. Nekoliko susreta sa Kočom u početku moglo bi se podvesti pod radoznalošću da razgovaram o pesništvu. Od prvog susreta stekao sam utisak da on dobro zna da mu se ništa više lepo neće desiti i zato sam pazio da ne postavljam pitanja koja bi ličila na to da želim izvući neku tajnu ili skrivenu istinu.

Kažem da je pesnik Bora Radović izgovorio stihove sa kalamburskim poigravanjem reči, za koje kaže da su njegovi. Ja ih, evo, po sećanju kazujem: „Jedan crni mačak/zašao za odžačak/Jedan beli mačak/popeo se na oblačak“ i tako dalje…

Koča kao da me nije čuo i nastavio je da prelistava „Student“ i pita me da li je pravo ime pesnika Miljenko Žuborski. Kažem da je pravo, a on: „Zanimljivo!“ Da li misli na poetično ime duhovitog pesnika, ili na svoje metabolske dosetke, ili i na jedno i drugo? Šetamo ulicom koja se uliva u Topčidersku okretnicu. Nailazi grupa dečjih negovateljica kojima sam predavao u Srednjoj medicinskoj školi. Devojke se zaustavljaju i pozdravljaju sa mnom. Ja kažem: „Ovo je drug Koča Popović!“ One mu pružaju ruku: „Drago nam je“, kažu i pokleknu.

Koča ume šeretski da se nasmeje, kaže: „Drago je i nama.“ I one se smeju. Koča ne stari ružno. A, da, ono, poređenje sa Malroom: Malroa su volele žene, Malro nije umeo sa njima. Koču su volele, ali on je umeo sa njima.

Proleće je u Košutnjaku izbrisalo granice: Mesec april čini nadu i kad je nema. Ogromni pluralitet vlati trave povija se pod toplim vetrom sa bezbroj malih tajni koje skrivaju same sebe.

„Da li je ovako izgledao vrt, nedaleko od Atine, gde je Platon raspravljao o filozofskim pitanjima sa svojim učenicima? Ta škola ljubitelja mudrosti nazvana je Akademija, to ime ostalo je do naših dana i označava instituciju koja i jeste proizašla iz jednog dela Platonovog učenja da umetnost mora proizvoditi ostvarenja koja će služiti državi“, kažem. Koča me pažljivo sluša.

On je čvrst čovek, kao da je onako autentičan u osećajnosti sav isklesan u trodimenzionoj strukturi od inteligencije, morala, hrabrosti. Njegova duhovitost proizilazi iz ljudskog prava da bude kritičan prema svemu postojećem. I prema sebi pre svega.

On rasipa varnice i fascinacije, ne hoda kao na jajima već javno govori o sprezi partijske vrhuške na vlasti sa osionim nosiocima narastajućeg nacionalizma u Akademiji u kojoj su, kako kaže, „pisci koji prepisuju druge; lekari koji ne leče, jer ne znaju medicinu a znaju nešto drugo; istoričari koji mitomanskim pohabanim pričama veličaju prošlost i vide je kao osvežavajući vetar u budućnosti; naučnici od kojih su mnogi uhvaćeni u krađi i prekrađi tuđih dela.“

Za njega je tradicioljublje nekrofilija kao što je i sama Akademija „jedan depo gde su bačeni starci – kaže pa nastavlja – Članovi Akademije nemaju onu tako potrebnu automnost mišljenja jer su plaćeni, dat im je novac, i druge ne male beneficije, da štite i brane postojeći režim, otuda su okrenuti prema konformizmu i svojoj besmrtnosti u aleji velikana sa besplatnom sahranom i bronzanim vencem“.

Koča kaže da prati ceremonijal za prijem u Francusku Akademiju uz veliku pompu ko će popuniti mesto umrlog akademika, i da se ko zna po koji put pominje Molijer kome nije nedostajala Akademija, ali je Akademiji nedostajao Molijer.

I dodaje da su najveći umovi francuske kulture 20. veka Breton, Kami, Sartr imali kompletan prezir prema Akademiji koja nema ništa sa Platonovom školom iz atinskog vrta a ima sve sa hipokrizijom sveta u kom živimo.

„U tom mnoštvu naših nacoških nadmenih akademija SANU, SAZU, MANU, CANU, VANU, KANU, ANU BiH, JAZU sa predznakom jugoslovenska, i ona je ni manje ni više nacoška je kao sve ostale… Mnogi su u sprezi sa policijom od ranije, i nastavljaju da cinakre a i sami su cinkareni. Akademija ima statutarno odredbu da iz članstva akademik ne može biti brisan, ili tako nešto još blesavije.“

Mojih susreta sa Kočom nije bilo mnogo. Ali ostali su u sećanju kao započete rečenice koje sam želeo da nastavim. U njegovom životu mnogo je gorčine koliko i u sreći otrova.

„Sloboda je osećanje koje ne želiš da izgubiš, što izgubiš u njoj naći ćeš u patnji“, rekao je. Pisao je stihove bukvalno do zadnjeg dana na srpskom ili francuskom. Sa francuskog nije prevodio na srpski, ni obrnuto. Prevodili su drugi bez njegove pomoći, saveta ili bilo kakve intervencije.

Pesnikinja Mira Vukmirović prevela je nekoliko pesama iz mladosti i skoro u očajanju je rekla da je nemoguće prevesti sa francuskog Kočina poigravanja rečima, i da je njegova svaka pesma poput šume prepuna najoprečnijim asocijacijama. Tvrdila je da je Koča na istoj ravni sa Bretonom, a bolji pesnik od Aragona!

Početkom devedesetih prošlog veka odlazio sam na Dedinje u posetu porodici Stamenković. Koča i Dragi Stamenković igrali su tenis satima a da nisu progovorili ni reč. Dragi Stamenković bio je od onih ljudi koji se nisu upuštali u laži o drugima ni o sebi. Takav je bio i Koča. Znao je da je opkoljen sa svih strana nadmenim i uobraženim nacionalistima.

Držao ih je na rastojanju koje mu je omogućilo da sagleda svu bedu tog nadirućeg ludila. Njega nisu mogli ni da potkupe ni da ucene, pokušali su jedno i drugo. Podmetanja su učestala, Koča ih je doživljavao kao ujede komaraca svejedno odakle dolazili. Ostao je dosledan u uverenju da je nacionalizam maligni tumor jednog naroda. Sa volterovskim inteligencijom i ironijom Koča se uzdigao iznad demagoškog kiča političara i konformističke površnosti intelektualaca.

Posetio sam Koču dok je ležao na VMA. General hirurg, načelnik te ustanove Mića Đuknić rekao mi je da će me odvesti kod Koče. Na pitanje kako je on, dr Đuknić kaže da je pre neki dan odbrusio jednom generalu. „Generale, jesi li i ti nacoš!“ Koča mi se obradovao. Starost to je stajanje pred ponorom. Koča je nagnut nad ponorom. „Da li Vam nešto treba?“ rekao sam. „Na putu sam bez ranca, uskoro ću stići tamo gde najmanje želim da budem“, rekao je. (Odlomak iz knjige u pripremi)

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

2 reagovanja na “Varnice i fascinacije”

  1. Ne poznajem tako blisko druga, po partiskoj liniji, Koču Popovića. Dok po Duhu Koča je Sam Bog, jer Boga nema van čoveka. Ko do sada nije primetio duhovnu razliku između Tita i Koče, neka pogleda film sa putovnja po svetu sa brodom “Galeb”, kada je prvi pratilac Tita bio Koča. A po mom ubeđenju Josip Broz je bio pratilac Koče Popovića. Nije za čuđenje. Dok se Koča družio u Parizu u najvišem Duhovnom kruga, pa preko Građanskog rata u Španiji započeo Revoluciju na Balkanu, Josip Broz se iskobeljao iz političkog podzemlja Istočne Evrope.
    Znači, odlomak koji prilažem iz moje knjige “Jevanđelje po istini” je iz prvog dela nasliovljenog “Duhovno stanje vremena”, sačinjeno je po sili intuicije kaja koristi preko 90%o memorije našeg uma, a nasleđen mi od oca anafalbate. Otac je završio taj osnovni kurs opismenjavanja ubrzo posle Kočine Revolucije (1941-19445) samo zato da bi mogao da dobije zvanje VKR (Visoko kvalifikovani rudar), a da nikada nikakvom prilikom do svoje smrti nije izgovoro ime Tito.
    Evo tog odlomka:”…Josip Broz Tito je dobro proučio Bibliju. Tako je sebi obezbedio ulogu Mojsija iz Starog zaveta. Samo se čuvao da ga ne ubije neki pripadnik njegovog naroda, kao što je Mojsija ubio Jevrejin. Oboženim ljudima je obezbedio da dožive sudbinu Svetog Jovana i Isusa Hrista. Navešću obožene primere izvođača socijalističke revolucije tokom Drugog svetskog rata u Jugoslaviji. Ima ih mnogo, no spomenuću samo stradalu braću Ribar i preživelog legendarnog komandanta tokom revolucije, a u miru čuvenog ministra inostranih poslova SFRJ – Koču Popovića i dr Blagoja Neškovića. Da komunisti sa odbacivanjem Crkve nisu negirali preteče komunista Jovana Krstitelja i Isusa Hrista, onda bi bila slavljena božanstvena ljubav između Lole i Slobode, kakva je bila ljubav između Isusa i Marije. Braća Ribar su bila iz dobrostojeće porodice, dok je Koča studirao i jedno vreme živeo u Parizu. Ideje revolucije kompromitovali su i izdali ljudi niže svesti, a takva je većina iz siromašnih porodica. Baš kao i hrišćanstvo. Izdali su ga oni koji su bili željni bogatstva i moći, a to su mogli da im pruže samo vladari, odnosno država. Poznata je Lenjinova rugalica o „nazoviboljševicima“: „Od njih stotinu, devedeset su nitkovi, devetorica su kreteni, a boljševik je samo jedan…”
    “…Najubedljiviji i najtragičniji primer koji je bio sušta suprotnost i po poreklu, a time i po karakteru, u odnosu na obožene revolucionare je Josip Broz Tito. Imajući visok mentalni kapacitet, mogao je da razlikuje prave informacije i vrednosti, a da ih upotrebi prema želji svoga Ega (Đavola). Služio se nasleđenim instinktom za preživljavanje u najtežim okolnostima a nasleđena lukavost i brutalnost omogućile su mu da se nemilosrdno obračunava ne samo sa političkim protivnicima, već i sa protivnicima apsolutne vlasti. Lukavošću i licemerstvom uspešno se ulagivao demosu. Koča Popović je bio jedan od konkurenata, kako ga je Tito doživljavao, a koji je uspeo da preživi smrtno opasan zadatak, dobijen tokom rata, zahvaljujući svojoj inteligenciji, karakteru i uvežbanosti svoga tela. On je mogao da preživi sa svojom tek formiranom Prvom proleterskom brigadom zarobljen u polarnoj zimi na planini Igman, kada su mnogi partizani stradali.
    Tito je lukavo je izabrao mlađane Aleksandra Rankovića i Slobodana Penezića da ga čuvaju i da odrađuju prljave poslove, sve dok nisu sazreli, a tada ih je sklonio – jedan je izbačen iz politike, a drugi poginuo u saobraćajnom udesu.
    Milovan Đilas kao vrlo talentovan i ambiciozan, ponekad naivan, kada je shvatio karakter, cilj i način postupanja Josipa Broza, usprotivio mu se. Nije likvidiran, već je zatvoren, zato što su na vreme čuli za njega intelektualci na Zapadu, pa su vršili pritisak na svoje državnike da upozore Tita. Tako je produhovljeni Milovan Đilas sačuvao glavu od Josipa Broza, čoveka đavolske svesti.
    No, ubrzo se pojavio još jedan Srbin, Marko Nikezić, sa krvnom i duhovnom vezom iz Francuske. Njegova majka je bila Francuskinja. U isto vreme, kraj šezdesetih i početak sedamdesetih, vreme „bogojavljanja“, u svim republikama i pokrajinama izabrani su najbolji, tj. oboženi kadrovi, pa su se uspešno dogovarali i sarađivali, a da za to ne pitaju vrhovnog poglavara tadašnje SFRJ Josipa Broza Tita…”
    “…Neki ljudi, duhom mali i najgoreg karaktera, obezbeđivali su Titu sigurnost njegovog najvišeg položaja. Ne bih da spominjem nijedno ime, jer su isti obezbedili krajem osamdesetih i devedesetih godina da odlučuju najgori ljudi, neki i psihijatrijski sumnjivi, ne samo sociopsihološki problematični, i stvore uslove za ubijanje i razaranje sopstvene države. Eno ih neki su živi i palacaju svojim zmijskim jezicima za šta su dobro nagrađeni, jer su na platnom spisku u najvišim državnim institucijama.
    Još uvek se krije pravi krivac za raspad SFRJ. No, neki dobro obrazovan i mudar istoričar uskoro će da zapiše: Josip Broz Tito, oslanjajući se na Dobre LJude, stvoriti na svoje ime veličanstvono delo – SFRJ sa najvišim političkim ugledom u svetu. A da zbog svog demonskog karaktera (Boga i Demona nema van čoveka), a oslajanjući se na ljudska ništavilla isto Delo da završi u krvi i ognju. Demon ili Sotona rade tako što poruče: “Posle Mene Možete i u Pakao!”.Lukavi Tito bi dodao: ”Ako ste

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.