Veljko Vujačić: Zašto se Jugoslavija raspala u ratu, a SSSR u miru

Pitanje je važno jer su institucionalne sličnosti dve države bile upečatljive: autohtone revolucije, sistem etničkog federalizma (republike kao kvazi-države raznih naroda) i ideologija bratstva i jedinstva (u sovjetskom slučaju družba naroda) kao kohezivni lepak.

Tim sličnostima uprkos, Jugoslavija se raspala u ratu a SSSR mirnim sporazumom.

Pritom su elite dveju većinskih nacija reagovale potpuno suprotno: dok je srpska elita zastupala ideju o okupljanju svih Srba u jednoj državi pa i po cenu vojnog sukoba u Hrvatskoj i Bosni, elita Ruske federacije ostavila je čak 25 miliona Rusa van svojih granica.

O razlozima za tako suprotne reakcije elita dveju stožernih nacija govori Veljko Vujačić u svojoj istorijsko-sociološkoj studiji Nacionalizam, mit i država u Rusiji i Srbiji u izdanju beogradske kuće Clio (2019) u prevodu Borislava Radovića sa engleskog originala (knjiga se gotovo istovremeno pojavila i na ruskom jeziku, u izdanju Evropskog univerziteta u Sankt Peterburgu).

Vujačić je redovni profesor sociologije na Oberlin koledžu (Ohajo). Od 2015. do 2019. radio je kao prorektor i profesor Evropskog univerziteta u Sankt Peterburgu. Pored sociološke teorije bavi se političkom i komparativno-istorijskom sociologijom. Autor je i knjige Sociologija nacionalizma koju je 2013. objavio Službeni glasnik.

Dublji uzrok različitih reakcija ruskih i srpskih elita Vujačić vidi u gotovo potpuno suprotnim predstavama o istorijskoj ulozi države u životu nacije: krajem 1980-ih godina u Rusiji je prevladala percepcija da su svi narodi SSSR pa i sami Rusi žrtve staljinizma, pa da je samim tim raspad imperije preduslov nacionalnog oslobođenja. Za razliku od toga, veliki deo Srba se pozitivno identifikovao i sa srpskom i sa jugoslovenskom državom, dok su srpskim kolektivnim sećanjem dominirale predstave o žrtvama podnetim za stvaranje države i o genocidu u Drugom svetskom ratu.

* Srbi su se kao stožerna nacija često izjašnjavali kao Jugosloveni. Kako je došlo do preokreta ka etničkoj samoidentifikaciji?

– U složenim državama obično jedna nacija čini jezgro, pa bili to Rusi u SSSR, Englezi u Britaniji, ili Španci (Kastiljanci za razliku od Katalonaca i Baskijaca). Tako je bilo i kod nas bez obzira na to što su Srbi činili tek relativnu većinu u Jugoslaviji. U svim tim slučajevima se stožerna nacija identifikuje sa celom državom. Sasvim je prirodno da je kod Srba bilo izraženo jugoslovenstvo, pogotovo kad se ima u vidu da se stvaranje srpske nacije preklopilo sa stvaranjem jugoslovenske države. Šta god se danas pričalo, mnogi Srbi su bili jugoslovenski orijentisani. Mnogo toga je moralo da se desi da bi se Srbi vratili svom nacionalnom identitetu u čistijoj formi. Taj proces ni do danas nije sasvim završen, što se vidi po primetnoj jugonostalgiji.

* Kakav je vaš stav o jugoslovenstvu?

– Ako me pitate kao bivšeg građanina te države – uglavnom pozitivan i to ne samo emotivno, već iz sasvim praktičnih razloga: nacionalno pitanje je kod nas bilo toliko složeno da je Jugoslavija bila bolje rešenje od alternative – građanskog rata, borbe za granice, etničkog čišćenja, međunarodne intervencije, i političke slabosti malih država. Istorijski gledano, jugoslovenstvo nije imalo dovoljno snage da postane nacionalni identitet. Ono je moglo da opstane kao državni identitet, to jest da se politički identifikujemo sa zajedničkom državom, a da naša nacija bude srpska, crnogorska, hrvatska, itd. To znači da smo u najboljem slučaju mogli da budemo nešto poput Španije, zajednička država sa izraženom autonomijom regiona u kojoj bi se vremenom povećavao broj samoidentifikovanih Jugoslovena. Kardeljeva definicije jugoslovenstva kao socijalističkog patriotizma je ubila čak i takvo jugoslovenstvo. Kasnije se prestalo govoriti čak i o bratstvu i jedinstvu, već samo o zajedništvu jugoslovenskih naroda što je sasvim besmislena formulacija. Svi znamo da je napravljena jednopartijska konfederacija, da su Kosovo i Vojvodina praktično postali samostalne federalne jedinice, i da se već 1970-ih godina postavilo pitanje srpskog nacionalnog identiteta. U tom periodu, Srbi nisu mogli da zastupaju jugoslovenstvo (unitarizam) ili jačanje federacije (centralizam), a nisu mogli ni da stvaraju jedinstven kulturni prostor sa Srbima u Hrvatskoj i Bosni (velikosprski nacionalizam). Ostalo im je da se bave Srbijom, a posle smene tzv. srpskih liberala nisu mogli ni to. Šta je onda dozvoljeno, ako je sve ovo zabranjeno?

* Kardeljevu definiciju jugoslovenstva i pad Rankovića izdvajate kao momente koje je srpska elita mogla da protumači kao poraz srpskog nacionalizma. Kako je komunistička vlast mogla da „previdi“ taj ishod?

– Mene to pitanje najviše čudi, pre svega zbog toga što su ti ljudi lično iskusili strahote rata. Kad pogledate onu čuvenu sliku iz Titove pećine u Drvaru, na njoj su Ivan Milutinović, Milovan Đilas, Aleksandar Ranković, Edvard Kardelj, Vladimir Bakarić, Tito, znači Crnogorac, Srbin, Slovenac, Hrvat… Dakle, kako su oni koji su stvorili multietničke jedinice u jednom strašnom ratu mogli da dopuste da se sroza jugoslovenska ideja? Da li namerno ili nenamerno (verujući u svetlu budućnost), Kardelj se čak i posle Informbiroa ugledao na SSSR kao model za rešenje nacionalnog pitanja. Naime, kao što je Lenjin okrivio Ruse za velikodržavni šovinizam, tako je i Kardelj smatrao da velikosrpski nacionalizam predstavlja glavnu opasnost po nacionalne odnose. Prema Kardelju, taj nacionalizam se manifestovao još i kao birokratski centralizam – to jest prevlast države nad republikama, a tu je prevlast simbolički oličavao Ranković. Smenom Rankovića, Kardeljeva koncepcija je pobedila ali je to bila Pirova pobeda. Umesto da se pad Rankovića predstavi kao pobeda nad jednim konzervativnim modelom socijalizma, on se doživeo kao pobeda nad Srbijom ili, s druge strane, kao poraz Srbije. Kako sociolozi kažu – ako ljudi definišu situaciju kao stvarnu ona je stvarna po svojim posledicama. I posledice su se ubrzo osetile – otvorilo se se srpsko pitanje. Oni koji su masovno došli na sahranu Rankovića 1983. sigurno nisu žalili za staljinizmom, već iskazivali nacionalno nezadovoljstvo. Čudi me kako Tito i Kardelj nisu videli da će to dovesti do nacionalističke reakcije.

* Možda su mislili da takvih reakcija neće biti?

– Verovatno su mislili su da će komunizam dijalektički prevazići nacionalne probleme, ali su u suštini podrili jugoslovensku ideju. Ona je, gledano iz istorijske perspektive, za razliku od sovjetske bila nacionalna ideja. Sovjetski Savez je mogao da bude samo sovjetski, znači samo socijalistički. Jugoslavija je pak mogla da bude ovakva ili onakva – konfederativna, federativna, unitarna, monarhistička, republikanska, komunistička. Kardeljeva definicija je vezala opstanak Jugoslavije za socijalizam. Mislim da Tito nije u to verovao na isti način, jer kad pogledate njegove govore on je uvek istupao kao Jugosloven, a često i govorio da nismo završili sa etatizmom u federaciji da bismo ga uspostavljali na nivou republika i pokrajina.

* Da li Rusi kroz aneksiju Krima tek sad spoznaju etnički nacionalizam koji već odavno postoji kod Srba?

– To je dobro pitanje. U SSSR Rusi su činili oko 50 odsto stanovništva, a u Rusiji čine oko 80 odsto. Oni su sada mnogo homogenija nacija i Rusija je prirodnija nacionalna država nego SSSR. Pored toga, treba imati u vidu raširenje NATO pakta, novi nacionalizam u Ukrajini, kao i pogoršanje odnosa sa SAD kao faktore u rastu ruskog nacionalizma. Aneksija Krima (ili ujedinjenje Krima sa Rusijom – zavisno od tačke gledišta) je svakako doprinela porastu nacionalnih osećanja. Naravno da sve to ima i određenu političku svrhu, jer nacionalna solidarnost može da posluži kao zamena za građanske slobode: umesto političke ravnopravnosti elite i građana imamo nacionalno jedinstvo rukovodstva i naroda – to je gradivo koje smo mi sa mukom savladavali, a nažalost još ne potpuno. Dublja strana priče je da društvo ne može stalno da živi sa lošom slikom o sebi. Komunizam je u Rusiji bio serija strašnih tragedija, od revolucije i građanskog rata do kolektivizacije, Staljinovih čistki i Velikog otadžbinskog rata – prava priča o tim tragedijama izašla je na videlo tokom Gorbačevljeve perestrojke. Putin je osetio da se nacija ne može graditi na osnovu negativnih predstava, pa se upravo zbog toga danas slavi pobeda u Drugom svetskom ratu, a let u kosmos ili drugi uspesi sovjetske nauke i umetnosti predstavljaju uglavnom kao dostignuća ruskog naroda.

* Može li se reći da danas živimo u vremenu nacionalizma?

– Povratak nacionalizma je reakcija na razne probleme koje je otvorila ekonomski uspešna globalizacija. Svetsko siromaštvo je palo na najniži nivo u istoriji, ali po cenu ekonomske stagnacije radne snage i krize nacionalnog identiteta u razvijenim mutlikulturalnim društvima. Liberalizam tek omogućava pojedincima da realizuju svoje životne šanse u okviru zakona i u skladu sa svojim mogućnostima. Kao što se danas vidi, to često ne može da zadovolji ni zahteve za socijalno pravednijim društvom ni potrebu za nacionalnom samoidentifikacijom.