Veselin Marković: Misteriozni putevi književnog stvaranja 1Foto: Stanislav Milojkovic

Iako još od detinjstva volim da gledam filmove, postoji jedna odlika zbog koje mi je književnost uvek bila bliskija. Čak i da sam pročitao mnogo više knjiga i pogledao mnogo više filmova, uključujući ekranizacije, to iskustvo se ne bi promenilo, jer ono proističe iz prirode tih umetnosti…

Ne, iako sam pisac, ne smatram da je književnost vrednija umetnost od filma, niti da bilo kakve rang-liste umetnosti imaju smisla; uostalom tako bih uvredio onog mladića koji je stotine sati proveo u „Muzeju Kinotek“e i na Festu…

Ovim rečima pisac Veselin Marković opisuje svoju strast i svoju vokaciju – književnost, ali i posebnu vrstu zanesenosti filmom. I ne, zaista nije potrebno da se opredeljuje, a još manje da vrednuje, kako i kaže, koja je umetnost veća; ono što jeste najvažnije u odnosu literature i filma jeste shvatanje da i jedna i druga imaju, pored osrednjih ili loših, vrhunske autore čija dela, koliko god da je vremena od njihovog nastanka prošlo, i dalje predstavljaju autentično i univerzalno ostvarenje.

Izuzetno je zadovoljstvo kad se ove dve umetnosti nađu na istom putu: kad je prema romanu, drami ili priči snimljen film, o čemu govori najnovija knjiga Veselina Markovića, romansijera, pripovedača, putopisca i esejiste, jednog od naših najboljih pisaca srednje generacije, nagrađivanog i prevođenog na niz stranih jezika. Knjigu pod naslovom „Šarlotino dvorište“ upravo ovih dana objavio je beogradski „Arhipelag“, izdavačka kuća čiji je Marković ekskluzivni pisac i u kojoj su izašli njegovi romani „Mi različiti“ i „Izranjanje“, putopis o Norveškoj „Svetlost na vodi“ i knjiga pripovedaka „Prošlost nikad ne prođe“.

Najnovije Markovićevo delo, „Šarlotino dvorište“, jeste zbirka eseja o knjigama i filmovima koju je autor, po sopstvenom priznanju, pisao decenijama i koja je rekapitulacija njegovog puta kroz svet književnosti i svet filma. Ali ne samo to – ono je pohvala knjizi i pohvala filmu, dopunjeno autobiografskim crticama koje su specifičan pečat jednog po svemu svestranog pisca, što tim dvema umetnostima daju neuobičajeni, suptilni šarm.

„Šarlotino dvorište“, koje se po tome može nazvati i umetničkom autobiografijom, u svemu je vanserijska knjiga koja čitaocu nudi lični izbor dela prema kojima su snimljeni filmovi (po nekima i više filmova). Kao, na primer, „Solaris“ Stanislava Lema, „Lolita“ Vladimira Nabokova, „Iskupljenje“ Ijana Mekjuena, „Mačka na usijanom limenom krovu“ Tenesija Vilijamsa… Prema njima (ima ih još u „Šarlotinom dvorištu“) snimljeni su filmovi, neki sjajni, neki su podbacili, a neki, istini za volju, su u ponečemu i bolji od knjige.

Dar srpskoj književnosti

Ono što knjigu „Šarlotino dvorište“ Veselina Markovića čini jedinstvenom nije samo odavno piščev potvrđeni, i u našoj savremenoj književnosti retko istančani dar, već i ogromno znanje, pa se, pored toga što je kako izdavač sugeriše reč o nedvosmislenoj pohvali čitanju knjiga i uživanju u filmovima, u njoj, na ogromno i tako retko zadovoljstvo čitalaca otvara mnogo širi pogled na ova dva sveta umetnosti.

Marković diskretno ali promišljeno i razložno, na konkretnim primerima uspona i padova i u jednom i drugom svetu, iznosi nedoumice i proširuje teorijske granice, znalački ih podupirući pravim argumentima. Ovakva su dela retka u našoj književnosti i, da parafraziramo izdavača, nedvosmisleno su pohvala samom piscu. Srpskoj književnosti su svojevrsni su dar.

* Kako ste došli na ideju da napišete „Šarlotino dvorište“?

– Književnost, muzika i film su uvek bile moje tri omiljene umetnosti. Odavno o njima pišem eseje ili crtice ili vodim beleške. Kad je reč o knjigama i filmovima, nisam to radio samo iz ljubavi. Analizirajući postupke koje su koristili pisci i režiseri, mnogo sam naučio o pisanju, o naraciji i kompoziciji, o razvoju likova i dinamici, bilo da su primeri pozitivni, bilo da su negativni. Srećom, ti zapisi su ostali neobjavljeni, pa sam pre šest ili sedam godina mogao da pomislim: „Krenuću od nekih zapisa, daću im zajedničku nit, proširiću ih i produbiti, pa tako napisati zbirku eseja o knjigama i filmovima, gde bih u svakom poglavlju govorio o jednom književnom delu i o svim filmovima koji su po njemu snimljeni“.

* Kažete da je reč o rekapitulaciji vašeg puta kroz svet književnosti i kroz svet filma. Koji je put bio zahtevniji?

– „Šarlotino dvorište“ ne govori o knjigama i filmovima, već o knjigama, filmovima i meni. Krenuvši od trenutka kada su me roditelji upisali u biblioteku, govorim o svom umetničkom putu, o tome kako sam pojedina dela otkrivao i doživljavao, kako ih povezivao s drugim delima i kako sam učio iz njih. Koji je put bio zahtevniji? Put kroz književnost, ali ne zato što je film jednostavna umetnost, već zato što knjige stvaram, za razliku od filmova.

* Da li ste se držali „reda“: prvo pročitati knjigu, pa onda odgledate film? Ili je bivalo i obrnuto?

– Uvek sam želeo da prvo pročitam knjigu, makar tako došao u opasnost da film skinu s bioskopskog repertoara. Do obrnutog redosleda je dolazilo samo kad nisam znao da je filmu prethodila knjiga.

* Čime ste se rukovodili u oceni filma? Da li je vernost knjizi uslov da film bude uspešan?

– Vernost prema čemu? To je najvažnije pitanje. Prema temi, idejama, priči, redosledu scena, izgledu likova i prostora, dijalozima, vremenskom periodu… Za mene je presudno da film bude veran idejama knjige, slici sveta koja se pomalja ispred nas dok čitamo, a onda nije neophodno da poštuje sve ostale elemente knjige. Recimo, pišući scenario za „Ženu francuskog poručnika“, Harold Pinter je veoma promenio roman: preneo ga je u sadašnjicu, mnoge motive je izbacio, a izmislio je jedan tok radnje. Skoro polovina filma ne postoji u Faulsovom romanu. Ipak, idući zaobilaznim putem, Pinter je ostao veran idejama iz knjige. Nasuprot, dešava se da neki filmovi doslovno prate dijaloge, kao i izgled likova i enterijera, ali ipak propuste suštinu knjige koju pokušavaju da ekranizuju.

Hijerarhija žanrova je književni snobizam

* U čitalačku avanturu krenuli ste sa fantastikom; povodom Lemovog romana „Solaris“ upravo govorite o tzv, hijerarhiji žanrova. Čemu vas je naučio žanr fantastike? Možda više od svega neprestanom pitanju: „Ko smo mi; šta znamo o sebi, drugim ljudima i o kosmosu; da li prošlost ikada prođe?“

– Termin „hijerarhija žanrova“ postoji već vekovima i to je lepši izraz za književni snobizam, po kojem neka dela vrede više od drugih zato što pripadaju određenom rodu ili vrsti. Nekada su teoretičari tvrdili da su epska dela vrednija od lirskih, i da su tragedije bolje od komedija već samim tim što su tragedije, a danas se prećutno provlači ocena da, recimo, naučnofantastični ili kriminalistički romani moraju biti manje vredni od istorijskih ili psiholoških. Ja radije mislim o pojedinačnim delima. U naučnoj fantastici zaista ima mnogo loših knjiga, ali ima ih i u cenjenijim žanrovima, samo što se pisci sakriju iza, na primer, društveno-političkih ili nacionalnih tema, pa kritičari i žiriji hvale delo zbog tih tema, a ne žele ili ne umeju da primete da je delo loše, što nikakva tema ne može da promeni.

Kao mladić, naučnu fantastiku sam često čitao, a povremeno je čitam i danas. Uživam da pratim kako najbolje knjige tog žanra, poput Solarisa, krenu od maštovite situacije i pojedinačnih sudbina, pa stignu do dilema koje ste naveli u pitanju.

* Koliku slobodu ima režiser u odnosu na književni predložak? Neka granica mora da postoji… kažete?

– To je delikatna ravnoteža. Filmska ekipa niti mora, niti može da se bezrezervno drži knjige, ne samo zato što je reč o drugačijim izražajnim sredstvima već i zato što ti ljudi imaju svoj umetnički senzibilitet, ali, s druge strane, smatram da ne smeju da previše odlutaju od knjige i iznevere piščeve zamisli. Oni ne snimaju film po originalnim idejama. Bez Lema ne bi postojao nikakav „Solaris“, a bez Nabokova nikakva „Lolita“. To filmsku ekipu obavezuje (bar bi trebalo da je obavezuje) da poštuje sliku sveta koju su ti pisci stvarali. Nije lako naći sredinu; zato su se Lem i Tarkovski svađali tokom snimanja „Solarisa“.

* Imate li primer da je neki film bio bolji od knjige?

– Da. Recimo, „Žena francuskog poručnika“ i prva ekranizacija Hemingvejeve priče „Ubice“ (o ovim delima pišem u „Šarlotinom dvorištu“), zatim „Blade Runner“, „Being There“ (kod nas preveden kao „Dobrodošli, mister Čens“), „2001: Odiseja u svemiru“… Postoji i mnogo slučajeva da je knjiga bolja od filma. Smatram zato da ne treba uopštavati i izvlačiti krupne vrednosne sudove o odnosima između književnosti i filma, već ići od slučaja do slučaja i razmišljati na koji su način značenja jedne umetnosti prevedena na jezik druge.

* Koje biste režisere izdvojili kao najdoslednije, i najuspešnije u prenošenju knjige na filmsku traku?

– Istakao bih Džona Hjustona. Mnogi njegovi filmovi zasnivaju se na knjigama. Na primer: „Malteški soko“, „Mobi Dik“, „Noć iguane“, „Pod vulkanom“, „Mrtvi“… On nije bio od onih režisera kojima književno delo služi samo kao polazna osnova da bi razvijali svoje ideje, već je želeo da predstavi delo onako kako ga je pisac zamislio. U jednom intervjuu je rekao: „Zbog očaranosti koju original budi u meni poželeo sam da ga pretvorim u film“. Pomenuću i Folkera Šlendorfa, koji je, takođe, ekranizovao mnoge pisce: Muzila, Hajnriha Bela, Grasa, Friša i druge. On je prvi snimio film po Prustu, tačnije po „Jednoj Svanovoj ljubavi“.

* Navodite Nabokova: „Knjigu ne možete da pročitate. Možete samo da je iznova čitate“. Važi li to i za film? Imate li takvo iskustvo – dva različita čitanja jedne knjige, i gledanja jednog filma?

– Ako mi se neka knjiga veoma dopadne, vratim se na početak i pročitam je ponovo. Drugo čitanje odlične knjige može da bude uzbudljivije od prvog. Znajući celinu, možete da obratite pažnju na detalje, na strukturu, na postupke koje je pisac koristio stvarajući taj svet, a koji su vam u prvom čitanju možda dugo bili skriveni. Isto važi za film. Ako me film oduševi, eto mene sutra u istom bioskopu. Neke knjige sam čitao, a neke filmove gledao, po četiri-pet puta.

Primetićete da govorim „bioskop“. Kad god mogu (a mogu to sve ređe, nažalost), gledam filmove na velikom platnu. Ne mogu da shvatim kako ljudi mogu da ih gledaju na „iPadu“ ili, ne daj bože, mobilnom. Sećam se jedne divne reklame, mislim da je to bio neki davni Fest. Preko celog platna zamrznut je raskošan kadar iz „Poslednjeg kineskog cara“. Stotine detalja. Onda se pojave dvojica radnika s merdevinama i kofama, pa počnu da boje platno u crno. Oboje sve osim malog pravougaonika i tada se pojavi natpis: Idite u bioskop.

Ni pobednika, ni poraženih

* Može li se, sme li se, „u istu ravan staviti umetnost i život“?

– Zavisi kako ljudi shvataju reči „u istu ravan“. Pogreše ako ih shvate bukvalno, pa pomisle: „Ako se to stvarno dogodilo i ako je meni bilo zanimljivo, onda treba da napišem knjigu o tome“. Tako smo dobili mnogo knjiga koje su ponekad napisane loše, ponekad dobro, ali zajednička osobina im je to da ništa ne govore. Dobra književnost ne funkcioniše tako. Najbolja dela transponuju građu i podignu individualne priče na univerzalni nivo, i tako progovorite o opšteljudskom iskustvu; najbolje je ako to učine između redova. Ja radije zamišljam paralelne ravni. Kroz simbolične forme umetnost govori o ovom svetu, ali ima autonomiju i svoja pravila. Književnost nije odraz svakodnevice.

* Šta se dešava s tom univerzalnošću kad knjiga bude pretočena u film?

– Ekranizacije su odličan test za univerzalnost knjige. „Opasne veze“, sjajan roman Šoderloa de Lakloa, prenet je na veliko platno čak osam puta. Samo se dva filma dešavaju tamo gde je Laklo zamislio (u Francuskoj XVIII veka), dok su ostali smešteni u: Koreju XVIII veka, Brazil početkom XX veka, savremenu Francusku (dva puta), Šangaj početkom XX veka i savremenu Ameriku. Tako se u bezbolnim promenama vekova, kultura i kontinenata slikovito vide opšta značenja romana.

* Koliko je reditelju lakše ako se odluči za film prema drami, a ne romanu?

– Režiserima je na prvi pogled lakše, jer su drame sličnije filmu nego romani i pripovetke. Kao u filmu, u pozorištu postoje glumci, režija, scena, kostimi, rekviziti, svetlosni i zvučni efekti. Međutim, sve ove sličnosti pre mogu da budu problem nego prednost. Filmovima koji za osnovu imaju dramski komad preti opasnost da izgledaju kao snimljena pozorišna predstava. Dobri režiseri izbegnu tu opasnost zahvaljujući montaži, recimo, ili radu kamere.

* Za koju knjigu, od svih koje ste pročitali, mislite da je „nemoguća misija“ preneti je na film? Izuzimam Prusta?

– Slažem se za Prusta. Neki režiseri su odmah odbili predlog da snime film po Traganju (Fransoa Trifo, Luj Mal), a neki su počeli pa odustali (Viskonti, Džozef Louzi). Do bioskopa su stigli samo projekti skromnijih ambicija. Snimljena su tri filma prema pojedinim tomovima Traganja (uz dodatak nekih likova i epizoda iz drugih tomova): Jedna Svanova ljubav, Nađeno vreme i Zatočenica. Od ova tri filma, jedino je Nađeno vreme Raula Ruisa pokušalo da govori i o čitavom romanu.

Mislim da je nemoguća misija i ekranizovati „Lolitu“ onako kako ju je Nabokov zamislio. A zamislio je da postoje dva lika glavne junakinje: jedan njen lik postoji samo u svesti glavnog junaka, poremećenog Hamberta Hamberta, dok drugi lik Nabokov stvara između redova Hambertove naracije i obaveštava čitaoce kako Dolores, alias Lolita, zaista izgleda i šta oseća. Kasnije se ta dva lika stapaju u jedan. Ovu dvojnost nije moguće sačuvati u filmu, jer su gledaoci od prvog trenutka svesni kako Dolores izgleda, bilo da je to Sju Lajon kod Kjubrika, bilo Dominik Svejn kod Lajna.

Nijedan film snimljen po romanu „Kvaka 22“ ne bih pogledao ponovo. Bio sam razočaran, ali ne i začuđen. Helerov roman stavlja scenaristu i režisera pred velike probleme.

* Da li biste voleli da prema nekom od vaših romana, nekoj priči, ili nekom putopisu bude snimljen film? Koliko biste slobode dali reditelju, a gde biste postavili granicu te slobode?

– Očekivao bih isto ono što očekujem i za tuđe knjige: prvenstveno vernost prema idejnoj dimenziji knjige. Da li bi režiser i scenarista poštovali moju želju, to je već drugo pitanje. Verovatno bih neku blisku osobu zamolio da pogleda film pre mene, pa da mi kaže šta misli.

* Kad ste stavili tačku na knjigu „Šarlotino dvorište“, šta ste pomislili: ko je „pobedio“, film ili knjiga?

– Nema ovde ni pobednika, ni poraženih. Kad sam stavio tačku, pomislio sam ovo: „Kako su misteriozni putevi književnog stvaranja! Od onih kratkih, nepovezanih zapisa na marginama, od kojih su neki trideset pet godina stari, stigao sam do ove knjige, koju tada nisam mogao ni da slutim.“

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.