Zabrane

Božidar Mandić Moj kredo je: ni od kog ništa ne učim, nikog ništa ne učim. Samoniklo sam otkrivao suštinu života, i zbog toga sam često prolazio loše. Put je bio pravilan, ali su me rupe sprečavale da pravolinijski putujem. Iz ekstrema u ekstrem putovao sam cik-cak. Nisam koristio ezopovski jezik, nisam vređao vlast i ljude od moći, a, opet, mnogo puta sam bio nepoželjan. Još više me je bolelo kad bih saznao da su i neke druge umetnike zabranjivali. Zato sam uvek, emotivno i racionalno, stajao na strani prognanih.
Bol je jačao, ali i narušavao.
Susretao sam mnoge ljude od zabranjenosti i u njima prepoznavao dostojanstvo i izdržljivost, makar se to odražavalo na njihov umetnički status ili zdravlje. Jednom mi je Boro Drašković rekao – beleži sve zabrane koje ti se dešavaju, jednog dana biće to dragocen dokument o vremenu u kojem živimo. Oni koji su na vlasti uvek tvrde da zabrana nema, već očuvanja poretka. A zabrane su najčešće brutalne ili, pak, dovedene do vrhunske suptilnosti i cinizma. Još se pitam: da li će ikad iko učiniti korak izvinjenja Bori Draškoviću za zabranjenu predstavu u JDP-u pre četiri decenije? Da li su „tikve“ koje misle i danas opasne. Ili je vreme delovanja slobodnije? Siguran sam da nije! Slučaj sa Duškom Radovićem navodi nas na pitanje: da li je strašnije ubiti čoveka ili emisiju!
Ako se režim koji je sada na vlasti ne izvini ili ne rehabilituje prethodne proganjane aktere i dela, isti je kao i prethodni. Znam mnoge stvaraoce koji još do dana današnjeg nisu rehabilitovani ni pravno ni civilizacijski, a to se desilo davnih sedamdesetih (Lazar Stojanović, Miroslav Mandić). I sam sam mnogo puta bivao stavljen na prohibitornu listu ili ličnu cenzuru nečije sujete… i nikom ne zameram… sem što želim da kažem da cenzori uvek rade. Sada i ne postoje službene zabrane, ali postoji opstrukcija i nedozvoljenost. To što selo nije ni stiglo do cenzure znak je da je sprečeno još u samom razvoju i nastajanju.
Sistem je jači od pojedinca, ali pojedinac je važniji. Oruđe koje ruši prirodu i oružje koje preti mladim buntovnicima, kad-tad će zarđati, a reč pobune će ostati… Najstrašnije mi je kad u umetničkim prostorima primetim da isto eliminiše isto, kao da žele da primene homeopatske metode. Ili, kad proganjani već sutradan proganja. Kad žrtva postane egzekutor. Ili, sada nova pojava zabranjivanja, kada ljudi od položaja u kulturi ne primećuju stvaraoca. Pozorišna trupa koja ne igra je kažnjena. Selektoru jednog festivala kažem, kad bi nas pustili da igramo, možda bismo mi i odigrali dobru predstavu.