Zašto su tako dopadljive priče o izdajnicima Balkana

Nije malo onog što se desilo od sredine oktobra, kada si mi pisao poslednji put. Poslednje se desio 18. marta. U Rusiji. Vladimir Putin ponovo je izabran za predsednika svoje zemlje. Jedna takva vest se očekivala. Putinova pobeda na izborima bila je sigurnija nego da će ponedeljak biti posle nedelje. Ko je mogao tome da prkosi? Putin u Moskvi je mnogo jači, neosporniji, nego što je Edi Rama u Tirani i Aleksandar Vučić u Beogradu. Ovde, u mojim krajevima, za ljude kao što je Putin misli se na jedan veoma običan način. O njima se kaže, u znaku poštovanja, da „ne šljive nikoga ni pola posto“. Na kraju krajeva Putin je takav kakav bi Albanci hteli da bude i njihov politički ili državni vođa: čovek koji pravila igre vidi kao opcionalna, koji zna da upotrebi silu i lukavost, koji zna da se ponaša dobro u oblasti realne politike, koji zna da stane u odbranu prijatelja, koji je u stanju da izazove protivnike i generalno da se nametne čitavom svetu.

Ipak, vest o njegovom izboru da po četvrti put bude na čelu ruske države nije propraćena nekim velikim odjekom u Tirani. Naprotiv, propraćena je nekom indiferentnošću. I to ne samo zbog toga što se nešto tako očekivalo, nego više zbog toga što ruski uticaj u Albaniji – to sam imao priliku da istaknem i u jednom od prethodnih pisama – može se reći nula. Evo, ja rekoh ovo, i pitam se: da nije preterano ovo „može se reći“? I sami Rusi su se pomirili sa takvom situacijom. Ne može da se desi da ruski zvaničnici posete Albaniju. Ni albanske zvaničnike ne možete da vidite u Moskvi. O državnim posetama na visokom nivou ne može biti ni reči. Postoji nastojanje za neku privrednu razmenu, ali činjenica je da ruski biznisi još nisu mogli da prodru u Albaniju. Sami ruski diplomati su na niskom profilu u Tirani.

Ruski ambasador u Tirani pojavljuje se u javnosti samo da opovrgne neki stav ili izveštaj ovdašnjih medija, ili da izrazi neslaganje s nekom antiruskom psihozom koja se pojavi u javnoj debati. Kao što se desilo i ovih dana, kada se pojavio da osudi zalaganje jednog dela medija koji su hteli da demoniziraju Rusiju, da je prikažu kao neprijatelja Albanaca i izazivača destabilizacije jugozapadnog Balkana, s ciljem da spreči da se integriše u EU. U stvari, štampa u Tirani dala je odjeka jednom američkom časopisu (Mother Jones), kao i novinama New York Times i Washngton Post-u, iz kojih se moglo zaključiti da se Rusi zalažu da budu aktivni i u Albaniji. Kao dokaz za to prikazano je uključivanje dva ruska biznismena, s prebivalištem u Škotskoj, preko kojih je LJuljzim Baša, vođa Demokratske Partije, pokušao da lobira u Vašingonu. Ruski biznismeni, prema ovim novinama, bili su usko povezani s jednom savetnikom Donalda Trampa, koji se nalazi pod istragom u SAD, kome su platili u ime Demokratske partije Albanije. Iznos je pozamašan, u stvari, više od 600 hiljada dolara.

Znam, dragi Zorane, za šta je trebalo da posluži ovako veliki iznos novca? Poslužio je samo da se LJuljzim Baša sretne sa dvojicom republikanskih kongresmena u Kapitol Hilu, i da pozira sa osmehom do ušiju na jednoj fotografiji s predsednikom Donaldom Trampom. Da li plaćaju vaši političari da se slikaju sa Trampom? Ovi naši sada to stalno praktikuju. Istina je da su albanski glasači navikli da ne primaju takve marifetluke političkog PR-a s emocijama, ali političari nastavljaju da slepo veruju takvom triku. Jedna fotografija sa američkim predsednikom liči na talisman, koji im donosi sreću i radost. Pre tri godine, u albanskoj štampi se pojavila fotografija Edi Rame sa Barakom Obamom, za koju se ispostavilo da je jedan albanski biznismen u SAD platio na desetine hiljada dolara.

U celoj toj priči nije izazvalo utisak što je potrošeno uzalud 650 hiljada dolara za uzaludnu operaciju i propalo lobiranje, i da taj novac ne figurira u legalnim transakcijama Demokratske partije i da je njihov izvor ostao i dalje nepoznat. Naprotiv, intrigiralo je uključivanje dva ruska biznismena. Pa su LJuljzima Bašu počeli da osuđuju da je proruski orijentisan. Važni političari većine, dirigovani od Edi Rame, ali i deo medija povezanih s njim, dovode u vezu novu vest sa starim događajima da učine pouzdanom verziju rusko-albanske konspiracije na štetu Albanije. Obrazloženja koja daju su veoma prosta: „Sećate li se denunciranje po Evropi od strane LJuljzima Baše prošle godine o kanabizovanju zemlje? A onaj protestni šator koji je podigao na bulevaru, iz kojeg je poslao ultimatum: Ili Rama treba da podnese ostavku kao premijer, ili mi nećemo da izađemo na izbore? Evo videlo se koja je bila istina. Sve to je bilo ruska agenda da se destabilizuje zemlja. LJuljzim Baša je ruska lutka u Albaniji.“

I ovaj narativ je prihvatilo javno mnjenje. Jer, nama Albancima se mnogo sviđaju priče o izdajnicima (i vi ne zaostajete u tom pravcu; vaša ruralna tradicija, ali i politički govor današnjice, pun je srpskih otpadnika). Međutim, ja se ne čudim što je tako. Istorija nas je načinila paranoičnim. S druge strane, ako nastavljamo da budemo u fiksnim idejama da nam susedi ne žele dobro, i da ono dobro što nam želi sused je naše zlo, nemamo zašto da ne mislimo da sa svim lošem što činimo sebi, mi činimo uslugu našim pakosnim susedima. I ovu „antipatriotsku misiju“ vidimo više kao cilj, nego kao posledicu postupaka koji nam se ne sviđaju. Uzgred, ima još Albanaca, naročito na Kosovu, da ovu moju korespondenciju s tobom vide kao sraman posao. I jeste, između ostalog, ta kategorija ljudi među Srbima i Albancima, koja nam ne dopušta da rešimo neki nerešivi problem između nas, i koja me primorava da mislim da će put u pravcu normalizacije odnosa između Srba i Albanaca biti dug, veoma dug. Ali ovo, u isto vreme, jača mi uverenje da je ova naša korespondencija jedan čestit posao, ne mari što plodovi ne moraju biti veliki i ne moraju da sazrevaju odmah.

U vezi sa stigmatizacijom izdajnika, pada mi na pamet jedan svež događaj. Sa Rusima kao protagonistima, isto tako. To je jedna paralela koja ima edukativnu vrednost, rekao bih ja. Mislim na ono što se događa ovih dana u Velikoj Britaniji, pošto je nađeno dvoje otrovanih Rusa, jedan dvostruki špijun ruskog porekla i njegova ćerka. Kao što se zna, britanski agenti za špijunažu i bezbednost su izrazili sumnju (zbog upotrebljenog nervnog gasa koji izgleda da je ruske marke) da je to delo Kremlja, i na toj osnovi britanska kancelarka Tereza Mej nije se dvoumila da li da osudi Rusiju i Putina pred čitavim svetom. U Ujedinjenoj Kraljevini su stvoreni jedan patriotski front i ratna klima. Znaš šta je mi je u tome privuklo pažnju, dragi Zorane? U diskusiji koja se vodila u Parlamentu, prvi iz opozicije, Jeremi Corbun (DŽeremi Korbin), imao je smelosti da prkosi ovom patriotskom duhu koji je posejala vlada u strukturama tajnih službi i u svim masmedijima. On je dao na znanje kancelarki Mej na slavnoj sednici „Prime Minister’s Question Time“ da nema jasnih dokaza o ruskom mešanju, da Rusi treba da budu deo istrage, da njima treba da se ispuni zahtev i da im se daje uzorak upotrebljenog gasa, i da čitavom tom poslu treba prići obazrivo. Ne znam ko je u pravu. Ali znam da bi jednog takvog lidera kao što je Corbun linčovali u Albaniji. Najmanja stvar koja bi mogla da mu se desi je da bi ga obasuli i bombardovali optužbama za nacionalnu izdaju. Dok se u Velikoj Britaniji nije desilo ništa tako. Naravno da je bilo Britanaca koji su ga proglasili izdajnikom na socijalnim mrežama, ali ni jedan političar i politički komentator nije se bavio time. I oni koji se nisu složili s vođstvom opozicije, nijednog trenutka mu nisu uzimali za zlo. Trudili su se da kažu zašto Corbun nije u pravu, ali nikome nije padalo napamet da ga nazove izdajnikom. Zato što nije izdajnik. Onako kako nije ni LJuljzim Baša. Niti Aleksandar Vučić, za koga se, u stvari, brinem. Zalomilo mu se da upravlja Srbijom u vreme kada treba da se donosu velike odluke, među najvećima u istoriji Srbije. I jedna stvar je sigurna: kako god bude odlučio, biće mnogo nezadovoljnih Srba s odlukom koju će doneti. I da će da ga proglase izdajnikom. Nema šta tu da se radi! Živimo na Balkanu.

Ali biće vremena da razgovaramo o tome.

Post Scriptum: U međuvremenu, ja sam pokrenuo jedan televizijski program pod naslovom: „Provokacija“. Ovaj naslov na srpskom jeziku je proizvod i naše javne komunikacije. Po svemu sudeći, ne bi mi palo na pamet da izaberem za naslov jednog mog programa na TV neku srpsku reč da se mi nismo upoznali i da nismo imali međusobnu korespondenciju. Negativne reakcije prema naslovu na srpskom jeziku su bile mnogo manje nego što sam mislio, ali bilo kako bilo, neki su se osećali isprovocirano. Neko je čak odbio ovih dana da mi dođe na program. „S tim naslovom koji si dao programu, neću da dođem; žao mi je“, rekao mi je. Iznenadio sam se. Nisam očekivao. On je poznat kao javni intelektualac u Albaniji, ali ja ne znam da li zaslužuje to ime čovek koji patriotizam vidi povezan sa nacionalističkom maloumnošću. I to su smutnje koje se vrlo često stvaraju u ovim našim krajevima: smutnja se prihvata kao patriotizam, a suprotno tome, onaj koji je oštrouman kao otpadnik.

Prevela Nailje Malja-Imami

Ovaj tekst deo je programa razmene priloga između listova Danas iz Beograda i Mapo iz Tirane, sa ciljem unapređivanja komunikacije i boljeg međusobnog razumevanje zajednica u Albaniji i Srbiji. Projekat podržavaju Ambasada Republike Albanije u Srbiji i Misije OEBS-a u Srbiji. Stavovi, mišljenja, zaključci, pretpostavke i druge informacije autora (prepisku vode Mustafa Nano i Zoran Panović) izražene u ovom članku, ne predstavljaju nužno i mišljenje ili stav Ministarstva inostranih poslova Republike Albanije ili Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).