Zdravi ljudi ne umiru

S ovom istinom suočava se gotovo ceo svet, pogođen pandemijom neviđenih razmera, koja ne poznaje državne granice, geografske dužine, širine i visine, ne razlikuje selo od grada, niti pravi razliku među ljudima u pogledu rase, nacije, jezika, roda, bogatstva, obrazovanja i starosti.

Do juče nepoznat, novi koronavirus prekrio je Zemlju zadivljujućom brzinom prelazeći s čoveka na čoveka i ugrožavajući ljudske vitalne funkcije i sam život. Naučnicima poznat kao Sars-Kov-2, pojavio se krajem prošle godine u Kini, u gradu Vuhanu, na ribljoj pijaci, izazivajući tešku zaraznu bolest kovid 19.

Smatra se da je sa slepih miševa prešao na ljude posredstvom cibetke – male krznene životinje koja se prodaje na pijacama na jugu Kine.

Blizu pijace, u Vuhanu se nalazi Vuhanski institut za virologiju, vodeća svetska ustanova za prikupljanje i proučavanje koronavirusa kod slepih miševa, čije naučnike predvodi čuvena profesorka Ši Žengli, koja je prva mapirala virus Sars-KoV-2 i koju kolege zovu žena-šišmiš. U celom svetu od virusa oboleva i umire sve više ljudi, žena i dece.

Nauka još nije pronašla lek.

Pandemija kovida 19 ponovo je otvorila raspravu o značaju javnog zdravlja u svim državama sveta i o ispravnosti u svetu preovlađujućeg metoda medicine koji ljudima pristupa kao bolesnicima tako što utvrđuje njihove bolesti i leči njihove posledice, umesto da otkriva i suzbija njihove uzroke.

Po mišljenju zagovornika funkcionalne medicine, osnovni cilj lekara nije da leči ljude od bolesti, nego da čuva i unapređuje njihovo zdravlje, da brine da ne dođe do njihovog obolevanja, za šta je neophodna temeljna rekonstrukcija zdravstvenih sistema u svim državama sveta. Sa sličnim ciljem jedna žena je započela svoju lekarsku praksu početkom 20. veka – rođena Njujorčanka – Sara Džozefina Bejker.

Na hiljade sačuvanih života

Naravno, nije reč o Džozefini Bejker egzotičnoj francuskoj plesačici i fatalnoj ženi tamne puti, rođenoj u Americi (Sent Luis, Misuri), crnom biseru pariskih kabarea za koju je Hemingvej rekao da je najsenzacionalnija žena koju je ikad video.

Reč je o Sari Džozefini Bejker, prvoj ženi-doktoru medicine u oblasti javnog zdravlja, prvoj direktorki njujorškog Biroa za dečju higijenu, lekarki čije su ideje očuvale na hiljade ljudskih života.

Rođena u Njujorku 1873, S. Dž. Bejker bila je ćerka advokata Danijela M. Bejkera i Dženi H. Braun, jedne od prvih devojaka koje su pohađale ženski Vasar koledž u Njujorku.

U svojoj autobiografiji Fighting for Life / Borba za život, Bejkerova se seća svog srećnog detinjstva i svojih nadanja da će diplomirati na koledžu koji je pohađala njena majka. Planovi su se, međutim, promenili kad su iznenada umrli njeni otac i brat.

Umesto na Vasaru, diplomirala je na Ženskom medicinskom koledžu na Menhetnu, koji je vodila Emili Blekvel, sestra Elizabete Blekvel, prve žene-doktorke u Americi.

Po završetku studija, Sara je završila pripravnički staž u Bostonu, a onda započela privatnu praksu na gornjoj Zapadnoj strani Menhetna.

Izdržavajući majku i bolesnu sestru, prihvatila je službu pri gradskom Ministarstvu zdravlja, najpre kao inspektorka na terenu, a zatim kao administratorka posvećena gorućem problemu smrtnosti odojčadi.

U to vreme, sirotinjski slamovi tzv. Paklene kuhinje/ Hell’s Kitchen, smešteni pored dokova na Zapadnoj strani Menhetna, bili su među najgušće naseljenim mestima na Zemlji, u kojima su epidemije tifusa i dezinterije ubijale prosečno 4.500 ljudi nedeljno, uključujući i 1.500 beba, dok je i slepilo odojčadi bilo u porastu.

Trećina ovde rođene dece umiralo je pre svog petog rođendana. Paklena kuhinja bila je bez vodovoda i kanalizacije, zanemarena od gradskih vlasti, puna prljavštine i dima iz obližnjih fabrika.

Većinu njenih stanovnika činili su imigranti iz Evrope, ponajviše iz Irske, koji su bili prinuđeni na život u smrdljivim sobama za izdavanje u ovom kužnom naselju.

U Sarinoj autobiografiji čitamo: „Mislila sam da ponešto znam o tome koliko mogu da budu prljave sobe za izdavanje. Ali je ova bila nešto posebno. Uz pomoć jedne čađave uljane lampe, jedva sam mogla da razaberem konturu ženu koja se porađala ležeći na gomili slame u uglu. Četvoro sitne dece, preplašene da ne prave buku, bilo je sklupčano u gomilu u drugom uglu. Pod je bio prekriven ostacima hrane, isuviše starim da bi se mogli prepoznati, koji su dopunjavali neprijatan zadah prostorije. Bubašvabe i stenice vrvele su na sve strane. Jedina stvar u kojoj su se mogle oprati ruke bio je stari kalaisani lavor, zarđao i ulubljenih ivica. Ali, najružniji detalj bio je čovek, koji je takođe ležao na podu, toliko pijan da nije mogao da ustane, ali sposoban da galami. U trenutku kada sam prišla mojoj pacijentkinji, videla sam da je na njenim leđima bila velika, otvorena i gnojna rana. Rekla mi je da je pre par dana njen muž sručio na nju kazan vrele vode. Ova pritužba podigla ga je na noge. Poludeo od besa, pretio je i njoj i meni, rušeći sve oko sebe dok je teturajući išao prema nama.“

Usredsređena na „Paklenu kuhinju“

Suočenoj sa odsustvom državne kontrole dečjeg zdravlja u ovom naselju, Sari je sinula ideja: „Način da se spreči umiranje ljudi od bolesti jeste u tome da se ne dozvoli da se razbole. Zdravi ljudi ne umiru.“ Zato je počela da zalazi u svaku zgradu ovog kvarta samoubica i sa užasom, svud oko sebe, videla nebrigu prema životu. Majke, navikle na smrt svoje dece, nisu imale snage da učine bilo kakav napor da se pobrinu za novorođenu decu. Tih dana „bilo je šest puta bezbednije biti vojnik u francuskim rovovima nego beba u Sjedinjenim Državama“.

Godine 1907. Sara Džozefina Bejker imenovana je za asistenta, a nepunu godinu kasnije za upravnicu Biroa za dečju higijenu pri Ministarstvu zdravlja grada Njujorka.

Njena ovlašćenja pokrivala su ceo grad, ali se ona usredsredila na Paklenu kuhinju. Ne gubeći nadu, mislila je da se većina dečjih zlih sudbina može izbeći ako se majkama daju valjana uputstva kako da brinu o svojoj deci.

Preventivna medicina u javnom zdravlju bila je novost u Sarino vreme, pa je program koji je preduzela u leto 1908. imao probni karakter.

Razaslala je medicinske sestre po kućama da podučavaju majke o zaraznim bolestima i njihovom širenju.

Savetovala ih je da doje bebe i da ih ne hrane bakterijama zatrovanim mlekom, da ih u letnjim mesecima povijaju u lake pamučne tkanine, da ih češće kupaju, da provetravaju sobe i održavaju kućnu higijenu.

Ove male promene dovele su do značajnog pada stope smrtnosti: pri kraju leta smrtnost odojčadi je opala za 1.200 slučajeva, a do kraja 1911. za 40 posto.

Zahvaljujući programu doktorke koja je sačuvala 90.000 dece u Njujorku stopa smrtnosti se radikalno smanjila, kao i u drugim gradovima širom Amerike. Sara se uhvatila u koštac i sa dečjim slepilom koje je pri njihovom rođenju izazivala gonoreja bakterija.

Dizajnirala je sterilne ampule od voska napunjene malim dozama srebro-nitrata koji je sipan u oči novorođenčadi, zahvaljujući čemu je za dve godine dečje slepilo sa 300 beba spalo na tri bebe godišnje.

Sara Džozefina Bejker ustanovila je mrežu dečjih zdravstvenih stanica u kojima su majke mogle da nađu pasterizovano mleko i provere zdravlje svojih beba.

Naveliko je delila uputstva za prehranu odojčadi. Izborila se za porođaj pod nadzorom babica sa licencom.

Formirala je Malu materinsku zajednicu u kojoj su devojke od 12 do 16 godina obučavane da brinu o svojoj mlađoj braći i sestrama dok su njihovi roditelji na poslu.

Ove devojke imale su bolji uvid u probleme javnog zdravlja od mnogih studenata medicine. Do 1915. školu je završilo 25.000 devojaka.

Sara je bila jedna od retkih koja je shvatila da je deci potrebno emocionalno staranje.

Uprkos medicinskoj brizi, u bolnici za napuštenu decu na Rendal ostrvu gotovo polovina odojčadi je umirala. Sara je odlučila da bebe iz ove bolnice poveri na čuvanje majkama sa donje Istočne strane Menhetna.

Zahvaljujući emocionalnoj i higijenskoj zaštiti, stopa smrtnosti ove dece bila je prepolovljena.

Prema rečima Helen Epštejn, „Bejker je bila prva koja je naučno dokazala da je deci potrebna ljubav.“ Nema naučno valjane zaštite za emocionalno zapostavljenu decu. Sarini metodi pokazali su rezultate: do 1923, kad se posvetila drugim poslovima, Njujork je imao nižu stopu smrtnosti odojčadi u odnosu na druge velike gradove u Americi i Evropi, a 35 američkih država preuzelo je njen program brige o deci.

Protiv „božje volje“

Šeperd-Tojnerovom zakonu o materinstvu i brizi o deci, u kojem su našle mesta mnoge Sarine ideje, usprotivili su se lekari iz Američkog lekarskog društva.

„Mi ne prihvatamo ovaj zakon jer se čuvanjem životâ svih tih žena i dece na račun države gubi svaki razlog da mladi ljudi studiraju medicinu“, rekao je pred kongresom predsednik ovog društva.

„Možda vas nisam dobro razumeo. Vi sigurno nemate na umu želju da žene i deca umiru više nego što je nužno ili da žive u stalnoj opasnosti od bolesti da bi za vas doktore ostalo nešto da radite“, rekao je senator Šepard nagnuvši se prema njemu.

„Zašto da ne“, rekao je doktor, dodavši „to je božja volja, zar ne?“ Manje bolesnih majki i dece značilo je manje posla za lekare.

Sarin program rušio je nasleđenu lekarsku praksu i predrasude.

Međutim, Sara se nije bojala kritike: „To je bio prvi kompliment koji sam dobila od osnivanja Biroa za dečju higijenu“, objasnila je. Kritika njenih metoda značila je da su oni delotvorni.

Pored stručne kritike Sara Džozefina Bejker trpela je i otvoreni seksizam. Kad je počela da drži predavanja na Medicinskoj školi Njujorškog univerziteta, dočekivana je i ispraćana dugim aplauzima.

Napuštala je slušaonicu „uplašena i umorna od izlaganja pred nadobudnim, neprijateljski raspoloženim slušaocima“. Ove aplauze opisala je ne kao spontani izraz poštovanja, nego kao „prezrivo bučno udaranje kojim besna gomila bejzbol navijačâ ispraća sa terena nepopularne igrače“.

Sara je učestvovala i u neprijatnoj aferi tifusarke Melon, prvog poznatog asimptomaskog prenosioca tifusa u svetu. Irska migrantkinja Meri Melon radila je kao kuvarica u bogatim njujorškim porodicama.

Posle nekoliko smrtnih slučajeva osumnjičena je da prenosi tifus iako nije bila bolesna. Pošto je odbila da joj uzmu uzorke krvi i urina, to je učinjeno nasilno.

U uzorcima je nađena salmonella typhi i Meri je stavljena u karantin u kojem je provela tri godine.

Pošto je prekršila obećanje da više neće raditi kao kuvarica, određen joj je doživotni karantin. Meri nije prala ruke i nije verovala da kao zdrava osoba može da širi infekciju.

„Merina tragedija bila je u tome što nam nije verovala“, rekla je Sara.

Sara je bila plodan pisac. Napisala je više od 250 članaka u časopisima i novinama i pet knjiga o dečjem zdravlju i higijeni: Healthy Babies / Zdrave bebe – 1920, Healthy Mothers / Zdrave majke – 1920, Healthy Children / Zdrava deca – 1920, The Growing Child / Podizanje deteta – 1923. i Child Hygiene / Dečja higijena – 1925. Umrla je 1945. u 72. godini života.