Život i snovi kao san

Prvi se odnosi na rečničko objašnjenje lekseme mora upotrebljene kao naslov romana, a koje istovremeno oslikava atmosferu i ambijent pripovednog sveta u ovom romanu: „a. neprijatan osećaj pritiska i gušenja koji se javlja obično noću pri ležanju, u polusnu i sl; b. teško duševno stanje; potištenost, utučenost; v. pritisak, tegoba“. Drugi uvodni citat, iz drame Život je san Pedra Kalderona de la Barke, više nas upućuje na način na koji bi trebalo sagledavati sadržinsku i značenjsku stranu Jugovićevog dela u kom su stvarnost i fikcija međusobno nerazlučivo isprepletane i zapravo stavljene u istu ravan: „Šta je život? Mahnitanje. / Šta je život? Puste sanje, / prazna sena što nas ovi. / O, malen je dar nam dan, / jer sav život – to je san, / a san su i sami snovi“.

Piščev izbor navedenih citata zaista je svrsishodan, jer ovaj roman zbog njegove polivalentnosti ni žanrovski, ni sadržinski, ni značenjski nije lako odrediti.

Ispovest pripovedača, čije već samo određenje Niko i Ništa implicira duboko pesimistički orijentisano sagledavanje apsurdnosti ljudske egzistencije, podeljena je u dva dela. Prvi, Posledice udesa, započinje kao subjektivistički intonirana ispovest otuđenog naratora i junaka koji kroz obnovu veze sa svojom ljubavlju iz gimnazijskih dana pokušava da povrati bespovratno izgubljenog sebe, svoju integralnu mladalačku ličnost koja je na svet i sopstvenu ulogu u njemu gledala sa verom i snagom, doduše arogantno i surovo nadmeno. Junak se lomi između tanane vere i izvesnije nemogućnosti jedne takve obnove sopstvene ličnosti i rastrzanog života i svesti, tako da nakon ostvarenog sjedinjavanja sa voljenom osobom postupa prilično iracionalno, terajući je praktično od sebe, kao da se sam plaši ostvarenja svojih želja i izmeštanja iz ljušture otuđenosti u koju se svojevoljno zatvorio.

Do tog trenutka lirski intonirana intimna ispovest pretvara se gotovo u detektivski roman nestankom junakove voljene Sofije (trebalo bi tražiti možda simboliku i u imenu junakinje?) i njegovom grozničavom i bezuspešnom potragom za njom. Kroz susrete sa različitim likovima: prijateljem Kleverom i njegovom partnerkom Debelom Bertom, Sofijinom mužem Gedorom, njenom majkom Milom, junak-narator prolazi kroz somnabulni svet, ponirući u sebe i oko sebe, beskompromisno i brutalno iskren prema svemu: „Sazdan sam od muke, prepušten sebi i svojoj volji“. Iracionalnost koju ispoljava u svojim postupcima, ali i samo ustrojstvo situacija u kojima se nalazi, pružaju osećaj odmaka od stvarnosti tako da se sve pretvara u „pseudotriler, javašluk u nervima, nespokoj u duši“.

Ovakva postavka rasvetljava se samo naizgled u drugom delu romana Ponovno traganje za istinom, istom maršrutom, pa tek onda dalje, gde saznajemo kako je čitava prethodna radnja zapravo komatozni san junaka tokom njegovog višemesečnog boravka u bolnici nakon saobraćajne nesreće, hronika preživljenog u nesvesti. On se budi u invertovanom svetu u kome sa užasom i nevericom konstatuje da su junaci iz prvog dela knjige mrtvi, a da nastavlja da živi među onima za koje je verovao da su pokojni. Međutim, ni taj svet ne predstavlja realistički ustrojenu i oslikanu stvarnost, a iracionalnost i sopstvenog delovanja i dešavanja oko njega kao da se nastavlja sa još većom snagom, potvrđujući kako je život san i da su san i sami snovi. Jedino je kao konstanta u junakovom svetu ostala Sofija za kojom on nastavlja svoju grozničavu potragu i nakon buđenja. I dalje opstaje, čak i izraženije nego ranije, otuđen od sveta, ljudi, pa i sebe samog, gubeći veru da se bilo šta može promeniti u bezuslovnom telesnom i duhovnom osipanju sopstvenog bića, ali ne prestajući sa tragičnim traganjem i tumaranjem: „Sam sam, a ne mogu sam. S ljudima sam, a prezirem čovečanstvo“.

Jezički konzistentan, stilski ujednačen, upečatljiv, strukturalno celovit, istovremeno i hermetičan i podsticajno intrigantan, višeslojan i višeznačan, sa puno otvorenih mesta koja omogućavaju različita sagledavanja i tumačenja, Jugovićev roman nesumnjivo predstavlja uspešnu novinu na našoj proznoj sceni, na koju će, verujem, i publika i kritika dobro reagovati.