Nema ničeg spornog, ni za vernike ni za one koji za sebe misle, smatraju da nisu vernici ili da tek malčice veruju, u tome da „Hristos vaskrse“, starinski otpozdrav „Vaistinu vaskrse“ i kucanje obojenim jajima nose sobom radost i dobro raspoloženje.
Neki u tome vide podsećanje na vreme kad su bili deca i nevino dočekivali praznik koji je preko bojenih jaja bio u mnogim kućama prisutan i u vreme onih drugih, komunističkih praznika, koje se sad trudimo da zaboravimo. Mnogi u tome vide tradiciju koja treba da se održava prosto zbog toga što je tradicija, a manje je onih koji i praznik Vaskrs i običaje vezane za praznik doživljavaju kao radosno, dečije otvoreno podsećanje na konačnu božansku budućnost obećanu onima koji idu za i sa Isusom Hristom tragom Njegovog Vaskrsenja.
Malo je ljudi danas koji u samom pojmu „Vaskrsenje“ nalaze njegov pravi sadržaj: pobedu života nad smrću. Lep praznik Vaskrs, ali šta to znači „Život je pobedio smrt“? Pa svejedno će svako od nas umreti. Vaskrs i priča o opštem vaskrsenju svih nas je samo lepa uteha. Zbog nje poneko može postati bolji nego što bi inače bio, i neko ko bi bez nje bio gori može obuzdati svoje loše činjenje, ali ipak sve je to samo lepa priča.
I čemu uopšte tolika priča o smrti? Zar to bavljenje smrću koje se često uočava kod hrišćana nije zapravo morbidna opsednutost koja ih sprečava da žive život „punim plućima“?
Ljudi uglavnom nisu svesni, niti žele da budu svesni toga da žive pod vladavinom smrti.
Zaborav smrti do izvesne mere može biti zdrav. Morbidna opsesija smrću a bez razrešenja zaista može biti uzrok sumornosti, gubitničke psihologije, ali i mnogih psihičkih problema. Međutim, zaborav smrti koji stoji u temelju naše savremene civilizacije zapravo često vodi traćenju života i suzbijanju straha koji, ipak, na kraju, pri približavanju smrti – neminovno izbije na površinu.
To što ljudi žive pod vladavinom smrti utiče na smanjeno prisustvo u našoj savremenoj kulturi visokih vrednosti, koje inače nastaju upravo u sukobu sa smrću, u nepristajanju na njenu vladavinu.
Kad se Isus Hristos pojavio u Izabranom narodu, neki su ga doživljavali kao učitelja, neki kao proroka, neki kao iscelitelja. I On je sve to i bio.
Čak i onima koji su ga prihvatili punim srcem bilo je teško da u njemu prepoznaju pre svega, Sina Božijeg, Bogočoveka. Takav neko nikad nije postojao i tako nešto nije bilo ni zamislivo.
Osim lekovitih mudrosti, osim čudesnih isceljenja, Hristos je i vaskrsavao. Makar su zabeležena vaskrsenje Jairove kćeri i sina Nainske udovice. U oba slučaja radilo se o tek preminulima, tako da, iako su to bila nezamisliva čuda kojima su neposredni svedoci bili tek malobrojni, nekako su i ona za narod potpala pod isceliteljske moći Isusa iz Nazareta. Da li su bili baš mrtvi, ili polumrtvi, ili što bismo danas pomislili – možda u kliničkoj smrti iz koje ipak ima povratka, pa je Hristos izvršio samo uspelu reanimaciju…
A onda Hristos, pred nesrećnom rodbinom i celim jednim selom, Vitanijom, vaskrsava svog prijatelja Lazara koji je bio u grobu četiri dana! Lazarevo telo je već počelo da pokazuje znake raspadanja!
Zakon koji niko nikada nije dovodio u pitanje – da je smrt konačni vladar ovog sveta – dramatično je srušen naočigled mnogih svedoka. Glas o nezamislivoj pobedi života munjevito se proširio međ narodom.
Kada je Hristos uoči najvećeg jevrejskog praznika, Pashe, pošao iz Vitanije u Jerusalim, glas o Njegovom dolasku išao je ispred njega. Oduševljeni narod ga je dočekao kao pobednika smrti! Cara nad carevima.
Narod u Jerusalimu dočekao je Hrista kao sam Život.
Život je ušao u grad da zavlada onima koji Ga prihvate.
I mi, nedelju dana uoči Vaskrsa, na prolećni praznik Cveti – Ulazak Gospoda Isusa Hrista u Jerusalim, pokretni praznik koji ipak uvek pada u vreme buđenja prirode, dočekujemo sam Život. Oduševljeno kličemo i pevamo Životu.
Objavljujemo svoju odanost Životu, spremnost da On, a ne smrt vlada našim postojanjem na zemlji.
Cveti su veliki praznik prihvatanja Života. A vidljivo buđenje prirode nam pomaže da to doživimo, osim što pokušavamo da razumemo.
Prihvatamo mi život, naravno, ali život je borba. Ne običan ružni rat, borba u kojoj život strada, a smrt trijumfije čak i dramatičnije nego u mirnoj kolotečini porobljenog sveta. Život je borba koja traži naš trud i podvig i bespogovorno predavanje samo jednom vladaru, samom Životu, izvoru života – Bogu.
Život je sa Hristom ušao u grad koji je kao i svaki grad bio pod vlašću smrti. Koji kao i svaki grad vrtoglavicom pokušavao da zaboravi na ružnog gospodara i da ga zakloni šarenilom.
A ljudi kao ljudi. I Jevreji pre dve hiljade godina i hrišćani svih naroda danas. Poverovali su u Život, ali koliko mogu da istraju u odluci da će verno da služe Životu i koliko uporno mogu da svedoče Ljubav od koje je Život sačinjen?
Na žalost – obično samo dok im Neprijatelj ljudi ne prišapne da su lepe priče nedostižne i nerealne i da svakodnevnu ili povremenu muku mogu ipak najbolje prevladati zaboravom, a ne bespotrebnim dodatnim odricanjima, verom u zahtevnog Bogočoveka Hrista i trudom u postizanju trajne veze Života – Ljubavi.
A tu su uvek i oni zaslepljeni svemoćnom smrću a žedni vlasti, da pokušaju da nas spreče da ovako slabi i povodljivi ostanemo pod vladavinom Života kog je tako teško kontrolisati i nad kojim nema vlasti iznad Njega samog, Života, Boga. Života koji obesmišljava sve ono čime su nasilni podanici smrti sebe uspostavili ispod samog Neba.
Koliko dugo ćemo istrajati u svojoj odluci da budemo podanici Života, koliko uporno ćemo svedočiti Život-Ljubav?…
Strasna Sedmica koja prethodi Vaskrsu suočava nas sa nama samima. Nije ona tek zbir crkvenih putokaza. Forma koje se valja ispuniti. Ona je postavljena na naš put da bismo prošavši kroz nju osetili koliko u nama još uvek ima izdaje Života- Ljubavi, koliko smo skloni da se zatvaramao u sopstvene samozadovoljne ljušture koje nas čuvaju od povreda, umesto da se kao živa rana zajedno sa Hristom izložimo napadu smrti i zla i zajedno sa njim prođemo kroz smrt pre naše smrti i – dočekamo Vaskrsenje.
Nekome ko ne prođe kroz izdaju učinjenu na Veliki Sredu (a motiv izdaje ne moraju biti samo novac i najniže pobude, već i neke dobre namere autonomno-samozaljubljeno postavljene i gordo branjene), kroz događaje na Veliki Četvrtak koji su postavili uloge za svakog od nas, kroz raspeće i učestvovanje sa Bogočovekovom u Njegovoj žrtvi ljubavi na Veliki Petak – teško da će biti otvoreno razumevanje zaslepljujuće svetlosti Hristovog vaskrsenja.
Trijumf Života nad smrću, uprkos našoj slabosti, i ponuda otvorenog puta za sve koji će sa Hristom da dele tu pobedu u ljubavi – ponuda čoveku da zagrlivši svim svojim silama Boga postane s Njim Bog – odredila je celokupnu istoriju Evropske civilizacije, zatim i dominantne takozvane Zapadne civilizacije do današnjeg dana.
Udaljavanje od vere u Hristovo vaskrsenje i vere u Hristovo obećanje opšteg vaskrsenja, udaljavanje od korena hrišćanske civilizacije – donosi nam iskrivljenje usmerenja, zloupotrebu i temeljna zastranjenja u međuljudskim odnosima kojima smo danas svedoci. Eksploatacija čoveka od strane čoveka, uniženje same osnove ljudskosti – nalaze opravdanje u porušenim obrisima Nebeskog Jerusalima, jer bez jasnog cilja kome zajedno težimo sve postaje dopušteno.
Čak i oni koji su pomagali rušenju slike Nebeskog grada osećaju sada težinu pustoši kojoj su služili misleći da prave večno Čovekovo carstvo.
Ponovo kao i naši paganski preci, biramo da se klanjamo smrti a ne životu. Sada naoružani tehnološkim postignućima i naučnim znanjem, poznavanjem „objektivnog sveta“. Da se ne bismo okamenili u strahu pred strahovladom smrti, postavili smo ispred nje strah od bolesti i obožavanje tela. Ulogu magije prepustili smo loše shvaćenoj nauci.
A Bog ne menja svoju poruku upućenu svim onima koji žele da je čuju. Svima do kraja istorije. „Budi Bog Božjom voljom“! Žrtvuj svoj egoizam na krstu zajedno sa Sinom Božijim, Bogočovekom Hristom, da bi zajedno sa Njim stigao do svetlosti koja zasenjuje i briše svaku senku koju svojim životom ostavljaš za sobom – do Svetlog Vaskrsenja. Do poništenja propadljivosti i vremena, do božanskog večnog i živog „sada“, i „svugde“, iznad svakog vremena i prostora. Do Života iznad smrti.
Kad god kažeš „Hristos vaskrse!“, potvrdio si svoju veru da je kroz vaskrslog Hrista Bog uspostavio večnu vezu sa čovekom, da nije čoveka ostavio kao religioznog smrtnog roba nego mu je otvorio prolaz usvojenjem u punoću smisla, u večnu Ljubav. U zajednicu ljubavi Boga – Oca i Sina i Svetoga Duha. Potpuni Život. Potvrdio si da je za one koji to žele Život pobednik nad smrću. Da kroz Vaskrslog Hrista niko od tvojih koji su umrli nije za tebe izgubljen.
A ako se nađe neko da ti odgovori „Vaistinu vaskrse!“, „Zaista vaskrse!“, znači da nisi sam, da nisi sama, i da ćeš u Očevom domu sresti sve one koji vole i sve one koje ti voliš.
Zbog svega toga, veruj ili ne veruj – HRISTOS VASKRSE!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
