Životopis preživelog u požaru 1

Biti fer prema Andriću, kazaće autor, bio je jedan od njegovih glavnih ciljeva, budući da je trebalo razumeti sva iskušenja sa kojima se pisac, ponajviše kao diplomata u Berlinu, suočavao.

Bio je Martens, utisak je nakon prvog čitanja, fer prema Andriću, rekonstruisavši kontekst događaja u kojima se pisac našao, ali i prema čitateljstvu, budući da se, uprkos zavodljivom stilu, koji na mahove stilski, ali i tematski, prelazi u beletristiku, ne ostavlja dilemu o tome šta je rezultat istraživanja, a šta stav ili tumačenje autora. Iščitao je brojne memoare, dokumenta iz jugoslovenskih i nemačkih arhiva, novine.

Knjiga o Andriću objavljena je najpre u Sarajevu, na našem, četvoroimenom jeziku, ima li šta normalnije; eto Andrića u svojoj postojbini, tri meseca nakon objavljivanja originala na nemačkom. Jeste normalno, al’ jeste i totalno andrićevski, nije Požar svjetova objavljen ni u Beogradu, ni u Zagrebu (očekuje se), među nama – jedan je izdavač tražio da se nešto izbaci, drugi da se nešto doda, zašto se Andrić, kao, uostalom, i dosad, ne bi svojatao, zašto ga se ne bi odricalo.

Zašto da svaki stav o njemu ne bude polemičan, konačno, nije to svrha biografije. Znao je pisac za to, a Martens nas podseća: “Najtragičnije je to što pojedini ugledni naučnici i pisci, koji govore u ime ove ili one nacije, lako podležu psihozi navijanja za svoju naciju, a svako navijanje povlači odmah navijača i na drugoj strani”.

Citira Martens Andrića i naziva bizarnom svađu oko toga da li je Andrić srpski ili hrvatski pisac. I deli sa čitaocima podao balkanski vic koji je uistinu ilustrativan: “Srbi mrze Andrića jer je umro kao Srbin, ali se rodio kao Hrvat. Hrvati mrze Andrića jer se rodio kao Hrvat, ali je umro kao Srbin. A Bošnjaci mrze Andrića jer se rodio”.

Kontekst odaberimo sami, ali je istinski nezaboravan događaj iz 1991, kada je mogući rušitelj višegradske brane Murat Šabanović razbio Andrićev spomenik poručivši “Dosta si pisao, sad malo plivaj” (delovi spomenika pronađeni su 2012).

Još jedan događaj iz poslednjeg bosanskog rata baca svetlo na upotrebnu vrednost Andrićeve literature; i ovog puta reč je o mržnji, ali nekoj tobož sofisticiranijoj, u svakom slučaju opasnoj i suštinskoj.

A možda i ključu za čitanje agresije Srbije na Bosnu i Hercegovinu. Radovan Karadžić je, kako piše Martens, podelio stranim izaslanicima i diplomatama Andrićevu priču Pismo iz 1920. (početkom 1990-ih), konstatujući (Martens) da se sve događa u vreme kad Karadžićevi ljudi pale Nacionalni biblioteku (Vijećnica, 25. avgusta 1992, prim. aut), a potom, prema presudama Haškog tribunala, pucaju iz snajpera na vatrogasce koji dolaze da je gase. Karadžićev cilj bio je da izazove konfuziju kod stranaca koji bi se zapitali ko je agresor, a ko žrtva.

Suština njegovog tumačenja je, kako piše Martens, da su u Andrićevoj literaturi svi muslimani i katolici krajnje negativni likovi, dok su pozitivni pravoslavci i pokoji franjevac.

Objašnjavajući mržnju u pripoveci krajnje podmuklo, Karadžić sugeriše nevinost vlastitog naroda i ispravnost svojih postupaka, čime je, kazaće Dževad Karahasan, a citirati Martens, “Andrićeva pripovetka na najstrašniji način zloupotrebljena”.

Ovako zla interpretacija podstaknuta je još i navodnim beleškama iz 1948. u kojima je Andrić, navodno, pripoveci hteo da da naslov Pismo iz 1992. Veruje u ovo Martens, ko bi da ga u tome prati verovatno je dobrodošao, ali sve liči na karadžićevsku laž kojoj je otkrio tek delove (bez brige, drugi iz inostranstva verovali su u još strašnije bedastoće).

Glavne, naravno, to je, budimo jasni, konstatacija paljanskog monstruma kako je mržnja uvek bila tu i kako je svejedno ko je rasplamsao rat, ne ostavljajući mogućnost da se sve reši mirnim putem.

“Šta je Ivo Andrić tu kriv? Ništa, naravno. On za instrumentalizaciju svoje književnosti isto tako ne može biti odgovoran, kao što ni Vagner nije odgovoran za to da je Hitler volio njegove opere”, zaključuje Martens, presuđujući na svoj način ratnom zločincu.

Najznačajniji delovi knjige, o čemu je na promociji govorio i autor, dokumentovana su priča o Andrićevoj diplomatskoj službi u Berlinu, u koji odlazi 1939. Vreme kada se, konstatuje Martens “Hitler okomio na Jugoslaviju”. Zapravo je hteo da od nje napravi mlađeg partnera, računajući na olovo i cink sa Kosova i bakar iz Bora, neophodne za ratnu industriju.

U takvim okolnostima, Andrić uživa izuzetan tretman (mesto iza Hitlera na vojnoj paradi), veruje u to da je jedini put za Jugoslaviju čvrsta veza sa Nemačkom koja je u zamahu. Već u junu te godine u Berlin dolazi knez Pavle sa suprugom Olgom.

Uživaju izuzetno gostoprimstvo u desetodnevnom boravku (ovo, valjda znaju samo istoričari – najglamuroznija poseta Rajhu), Hitler je, neverovatno, šarmantan i slatkorečiv, na momente to kombinuje pretnjama, ali rezultat je po njega poražavajući – nije potpisan ni jedan ugovor Jugoslavije i Nemačke. Besan je.

Martens i u Tajmsu nalazi tekst o tome da Hitler nije postigao nijedan od svojih ciljeva.

Čitalac će zaključiti, a Martens ne krije čime raspolaže, u kakvoj je situaciji bio Andrić koji je, kako stoji u zabeleškama iz nemačke dokumentacije, okružen doušnicima, hvalio nacionalistički režim, hvalio je Hitlera i Ribentropa čak i više nego druge diplomate, što kod Nemaca ostavlja pozitivan utisak. Martens kaže da Andrić glumi, a prema izveštajima jednog špijuna “pokazuje naglašeno pozitivan stav prema Rajhu” i “očigledno je uveren u konačnu pobjedu Nemačke”.

Autor deli berlinske dane i noći slavnog pisca, odnosno vidi dnevnog i noćnog Andrića. Noćni piše, u pesmi Pismo nikome, Sputan živim i teško dišem, sve me je manje. Sve sam niže, sve mračnije i sve teže.

Ključni momenat u Andrićevoj diplomatskoj karijeri, a možda i u životu, premišlja se Martens, dolazak je novinara Danila Gregorića u Berlin, u svojstvu specijalnog izaslanika. Knez Pavle je, naime, smatrao Andrića Stojadinovićevim čovekom, a Gregorić je, zahvaljujući ranije stečenim vezama i znanju jezika, vrlo brzo dospeo u centar odlučivanja. I potpuno zamenio i delegitimisao Andrića.

Jugoslavija za pristupanje Trojnom paktu insistira da, u slučaju kapitulacije Grčke, dobije Solun. Uputstvo predsednika Vlade Dragiše Cvetkovića Gregoriću glasi: “Za Solun pristupamo i otvoreno antibritanskom bloku!”. Posramljen i deprimiran, Andrić u dva navrata zahteva da bude razrešen, ali ostaje ambasador i u vreme potpisivanja Pakta.

U svakom slučaju, činjenica da je zahtevao razrešenje komunističkim vlastima zvuči fascinantno. Andrić je bio za potpisivanje Trojnog pakta, ali se posleratnim Beogradom zakotrljala priča o njegovom stavu zbog kojeg je tržio da bude smenjen. Oni koji su mogli da dokažu suprotno, tvrdi Martens, nisu bili za to motivisani.

U jednom od zaključnih poglavlja Martens iznosi nedvosmisleni stav o vrednosti Andrićeve literature: “Andrić je pjesnik evropskog ranga, a njegovo djelo je dio onoga što su August Vilhen Šlegel i Gete početkom devetnaestog vijeka obilježili pojmom svjetska književnost. Ravnopravan je s velikim nobelovcima dvadesetog vijeka, poput Tomasa Mana, Ernesta Hemingveja, Albera Kamija, Gabrijela Garsije Markesa, ili Orhana Pamuka. Ako je, pak, u sjenci imenovanih, ovo ima veze sa opštim stupnjem poznavanja, s kojim je on suočen kao pisac malog jezika ii prilično nepoznatog kulturnog okruženja (“Šta nas briga za Višegrad?)”.

Diplomata je preživeo posvećenost opasnom zanatu. Pesnik živi i posle smrti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.