Zlatna karika Emanuila Jankovića

Oni su se potom vraćali u svoj grad, da bi mu dali perspektivu, podstakli obrazovanje i kreativnost, probudili nacionalnu i građansku svest i stvarali kulturnu sinergiju.

U kulturnoj istoriji Novog Sada naročito apartno mesto zauzimali su knjižari, štampari i izdavači. Novosadska knjižarska tradicija traje skoro tri stoleća. Pod uticajem prosvetiteljstva, tržište knjiga u Novom Sadu počinje da se razvija već početkom osamnaestog veka. Isprva su se najviše prodavale crkvene knjige što su ih donosili putnici iz Moskve, Kijeva, Beča i Pešte, da bi potom trgovačke dućane u kojima su se prodavale knjige otvorili Abraham Lebl, Zaharije Orfelin, Damjan Stefanović Kaulicije, te Teodor Dimitrijević i Đorđe Rakić.

Početak modernog knjižarstva u Novom Sadu vezuje se za ime Emanuila Jankovića, koji je 1790. godine, u zgradi „Belog lava“, na uglu današnje Zmaj Jovine i Dunavske ulice otvorio prvu knjižaru za obrazovane čitaoce, gde su se prodavale knjige na nemačkom i francuskom jeziku, notne sveske, atlasi, bakrorezi i pribor za pisanje.

U knjižari su se nudila dela velikih pisaca i filozofa Dekarta, Erazma Roterdamskog, Voltera, Rusoa, Servantesa, u originalu ili prevodu na nemački ili francuski jezik. Iste godine Janković je otvorio i štampariju kako bi objavljivao knjige na nemačkom, mađarskom, latinskom, rumunskom i slovenskim jezicima. Takvu viziju mogao je imati samo čovek širokog obrazovanja i velike kulture.

Emanuil Janković studirao je medicinu u Haleu, poznavao je više jezika, bio je pisac i prevodilac. Jankovićeva knjižara bila je zlatna karika koja je povezivala Novi Sad s evropskim centrima kulture i prosvetiteljstva tog vremena. Iznenadna smrt okončala je njegovu viziju, ambicije i planove u 33. godini života. Umro je 23. septembra 1791. u Subotici. Knjižaru i štampariju nastavio je da vodi njegov bliski rođak Jovan Janković.

Kada sam osnovala izdavačku kuću Akademska knjiga, jedan od uzora bio mi je i Emanuil Janković. O njemu sam najviše saznala iz radova profesora Borivoja Marinkovića.

Divila sam se njegovom verovanju da se knjigama može menjati svet, da pravo na obrazovanje, kulturu i jezik pripada svim narodima, kako velikim tako i malim. Često sam u Antikvarnici Matice srpske od Petra Jonovića slušala legende o knjižari „Janković“, koje su novosadski knjižari ispredali više od dva veka.

Pre mesec dana, kad sam se vraćala iz redakcije Akademske knjige Dunavskom ulicom, primetila sam da je na izlogu kuće „Belog lava“, u kojem su donedavno bili izloženi brendirani odevni predmeti, zalepljen plakat na kojem velikim slovima piše: „Izdaje se, tel…“ Istog trena me obuzela neobična radost i uzbuđenje. Pomislila sam: ovo je fantastično, kuća Emanuila Jankovića napokon je slobodna.

Akademska knjiga može otvoriti knjižaru u istom prostoru u kojem je taj evropejac i Novosađanin pre 230 godina držao prvu modernu knjižaru. Nosiće njegovo ime. Kultura sećanja nas obavezuje, mislila sam, i sećanje na tako važnog sugrađanina trajaće dugo. Svi koji budu dolazili u knjižaru saznaće za njega. Odmah sam okrenula telefonski broj sa plakata. Gospodinu koji se javio kazala sam:

– Želim da iznajmim poslovni prostor na uglu Zmaj Jovine i Dunavske koji izdajete, volela bih znati cenu zakupnine.

Grublji muški glas je upitao:

– Šta nameravate prodavati?

Kazala sam:

– Knjige, u tom prostoru bih otvorila knjižaru, verovatno znate da je u vašoj kući nekada bila čuvena knjižara Emanuila Jankovića, bilo bi lepo sačuvati tradiciju.

– Ne znam da je u toj kući bila knjižara, ali znam da od prodaje robe nećete moći plaćati zakupninu.

Kada je izgovorio reč „roba“, znala sam s kim imam posla i povišenim tonom sam upitala:

– Kako znate da neću moći plaćati zakupninu? Koliko novca tražite i koje je površine prostor koji izdajete?

– Tražim 3.500 evra, a površina prostora je 55 metara kvadratnih.

Zavrtelo mi se u glavi, samo jednom rečju zahvalila sam gospodinu i smesta prekinula vezu. Osetila sam razočaranje i s mučninom u stomaku krenula prema Ribljoj pijaci. Jasno mi je bilo, tranzicionog tajkuna zanima samo novac. Zaključila sam da u u toj kući nikad više neće biti knjižara. Neće je otvoriti Akademska knjiga, ali ni ma koji drugi izdavač.

Hoće li se Evropska prestonica kulture u godinama koje dolaze setiti svojih evropejaca Emanuila Jankovića, Mileve Marić i Aleksandra Tišme, i šta će u tom pogledu učiniti?