Zlatni med i otrovni žalac 1

Brojni rumunski pisci kratke forme pretenduju da stvore moderne poslovice i izreke, a ne da karikiraju, parodiraju i dovode u sumnju tradicionalne sentence i maksime.

Tako Alina Breže smatra da je “aforizam iskra koja osvetljava tamu svesti“, a Mihael Rozenberg da je “aforizam misao pod maskom usmerena na postizanje željenog cilja“.

Iako Srbi i Rumuni vekovima žive zajedno, izmešani ili jedni do drugih, pogled iz Srbije prema Rumuniji zamagljen je kod izvesnog broja naših ljudi predrasudama, stereotipima i nepoznanicama. Novinar i književni kritičar Teofil Pančić potpuno je u pravu kad primećuje da su “Rumunija i Bugarska bile i ostale nekakva sumračno-maglovita Ruritanija u imaginaciji (post)Jugoslovena“, i da bi “sve to još i moglo da se podnese da se odnosilo samo na „prost narod“; no, ni sa intelektualcima nije stajalo ništa bolje“.

Još uvek kod većine u Srbiji nije prepoznat veliki doprinos rumunskih naučnika i umetnika evropskom i svetskom pesništvu, drami, vajarstvu, antropologiji, filmu, a tako je i sa rumunskim humorom i satirom koji su gotovo nepoznati u Srbiji.

Pisac iz Temišvara Goran Mrakić uočava da Srbe i Rumune “zbližavaju sklonost ka humoru, autoironija, mentalitet i slične društveno-političke prilike“.

Kuriozitet prvog reda je saznanje da su aforizme pisale prva srpska kraljica novog doba Natalija (1859-1941) i prva rumunska kraljica Elizabeta od Vida (1843-1916). Supruga Milana Obrenovića (po majci Rumunka) smatra se i prvom ženom sa objavljenom knjigom aforizama, štampanom 1897. u Beogradu.

Kraljica Elizabeta bila je nemačkog porekla i pisala je aforizme na maternjem jeziku, koristeću pseudonim Karmen Silva (na latinskom: „pesma šume“).

NJena autopoetička misao izvanredno određuje najkraći književni žanr – „Aforizam je kao pčela – u njemu su i zlatni med i otrovni žalac“. (Mnogo kasnije Karel Čapek napisaće aforizam „Pčela: Mnogo se priča o mojoj vrednoći. Što se mene tiče, više se ponosim svojom žaokom“).

U aforizmu se uspešno ogledala i kraljica Marija od Rumunije (1875-1938), supruga kralja Ferdinanda Prvog, zapisavši i ovu misao: „U mnogo znanja nalazi se i mnogo tuge“.

„Pravda s ove strane Pirineja, nepravda je s one strane“, govorio je francuski mislilac Blez Paskal (1623-1662), koji se vrlo često izražavao aforistički. Parafrazirajući ovu znamenitu misao, možemo da kažemo „Aforizam s ove obale Dunava, nije aforizam s druge“, odnosno; veoma se razlikuje poimanje sažetih i impregniranih misli u Srbiji i Rumuniji.

Brana Crnčević smatrao je da je „aforizam bastard rođen u vezi umetnosti i politike“. Čitajući radove rumunskih autora nameće se konstatacija da je aforizam nešto drugo, odnosno čedo umetnosti i filozofije.

Rumunski aforizam je od filozofije nasledio osobinu da pita, a od umetnosti da odgovara. U Srbiji se smatra da aforizam mora da bude duhovit i kritičan. U Rumuniji se, međutim, insistira na njegovom moralnom i filozofskom aspektu. Odlika rumunskih aforističara je umeće da opšte pojmove izražavaju svojim rečima, a svoje misli u opšterazumljivoj formi.

George Budoj zato smatra da je „aforizam iskustvo svedeno na suštinu“, a Petruš Andrej poručuje da „svaki aforizam sadrži fantaziju, nesumnjivo filozofiju, pa čak i kapljice poezije“. To potvrđuje i poetski aforizam Mirčee Opree: „Moj aforizam je krilo koje leti ispred ptice“.

Rumunski autori više nego njihove srpske kolege fokusiraju se na religijska, metafizička i estetska razmišljanja. Rumunski aforizmi vrlo često su poezija filozofije, poetske minijature, metafore u jednoj rečenici, larpurlaristički radovi koji se klone profanog, banalnog i aktuelnog.

Stiče se utisak da u rumunskoj književnosti nema poezije bez aforizma, i da nema aforizma bez poezije, s tim da je poezija je više plod srca, a aforizam više rezultat uma. Poezija je nesumnjivo u osnovi u rumunske aforistike.

Brojni rumunski pisci kratke forme pretenduju da stvore moderne poslovice i izreke, a ne da karikiraju, parodiraju i dovode u sumnju tradicionalne sentence i maksime. Tako Alina Breže smatra da je “aforizam iskra koja osvetljava tamu svesti”, a Mihael Rozenberg da je “aforizam misao pod maskom usmerena na postizanje željenog cilja“.

U Antologiji rumunskog aforizma „Med i otrov“ („Savez Srba u Rumuniji“, Temišvar 2020) čitalac može da pronađe velike i jedinstvene uzleta duha, neponovljiva zapažanja i vanvremenske misli, poput ove Viorela Vintile „Nije svaka lepa žena voljena, ali svaka voljena žena je lepa“.

Postoje i oni drugi autori, lovci na paradokse, majstori da prirede neočekivano, da od neveselog povoda stvore smešnu poentu, da svoje pero pretvore u bič („Što se diktator više predstavlja kao božji instrument, to više postaje demonski.“ David Boja).

Aforističari ovog pravca neguju direktan, odvažan i lucidan stil koji najbolje otelovljuje satiričnu zaostavštinu velikih majstora kao što su Kraus, Lihtenberg ili Lec. Međutim, i kod njih poetika nadvladava politiku, jer uzvišeno ostvaruje superiornost nad prizemnim. Oni poetici služe, a politika im služi.

Zato njihovi aforizmi i jesu amalgam poetike i etike. Ideološki i politički angažman nakratko pomaže piscima da se ostvare kao bitni učesnici društvene scene, ali šteti njihovom književnom delu na duži rok, umanjujući njihov talenat, upućujući ga u pravcu koji je suprotan umetnosti: pisac ne menja svet, makar imao iskrenu nameru da to bude nabolje, on ga samo konstatuje, pokušava da ga pojmi.

Rumuni (ne računajući laureate rođene na tlu Rumunije koji su punu afirmaciju ostvarili u drugima državama: Emila Paladeua, Elija Vizela i Hertu Miler), još uvek nemaju nijednog svog Nobelovca. Ta činjenica doživljava se u Rumuniji kao velika nepravda koja se, po tvrdnjama rumunskih intelektualaca, čini jednoj staroj, plodnoj i po svemu veoma uglednoj evropskoj kulturi.

Ali, s druge strane Rumunija je podarila svetu stvaraoce najviše vrednosti i formata, kakvi su Mihaj Eminesku, Nikita Stanesku, Lučijan Blaga, Mirče Elijade, Ežen Jonesko, Tristan Cara i Emil Sioran, što ovu balkansku zemlju uvodi u red onih čiji je doprinos evropskoj i svetskoj nauci i umetnosti prvorazredan, zbog čega je Mirča Elijade i poručio: „Ako rumunski narod nestane i ostane knjiga Mihaja Emineskua, svet će znati ko su bili Rumuni“.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Jedno reagovanje na “Zlatni med i otrovni žalac”

  1. Ne znam cime je Cotric zasluzio pola strane i vise vikend izdanja o kulturi. Toliko autora ceka sansu

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.