Znanje i iskustvo – šta to beše?

Slobodan Pavlović Čuju se mišljenja da ova naša novokomponovana vlada predstavlja i potvrdu da je Srbija počela da hvata korak sa svetom. Poznato je, u Americi svako može da bude predsednik. I oni su na to vrlo ponosni – pa čak i kad potvrdu te svoje demokratske tekovine imaju u sadašnjem predsedniku Džordžu Bušu. Ali, to je njihov problem (mada, vrlo često, ne samo njihov) i mi sad nećemo o tome.
Ne: reč je ovde o uzrocima i vrlo izvesnim posledicama naše nove stvarnosti kojom se od utorka pokazalo da u državi Srbiji svako može da bude ministar inostranih poslova. Premijer Koštunica je u skupštinskom ekspozeu s pravom uvrstio Kosovo, povezivanje sa Evropskom unijom i saradnju sa Hagom među prioritete svoje nove vlade. Problem se, međutim, pojavio posle toga – kad je za glavnog izvođača diplomatskih radova na našim međunarodnim frontovima imenovan ministar profila kakav se ne sreće u razvijenoj Evropi niti, uopšte, u nekom drugom ozbiljnijem svetu.
Ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić – koji u julu puni 32 godine – diplomirao je teorijsku fiziku u Kembridžu, magistrirao na Harvardu, bavio se organizovanjem srpskih studenata u inostranstvu (mada se ta organizacija baš nešto ne primećuje među mladim Srbljima na Zapadu), a zatim se vratio u zemlju, manuo se fizike i našao sebe na mestu savetnika Borisa Tadića za međunarodnu politiku. I tu ostao ovih godina, dok je njegov mentor išao od ministra telekomunikacija do ministra odbrane, da bi stigao do pozicije predsednika Srbije.
Kao savetnik-pripravnik za politiku kojoj se posvetio i, očigledno, čovek od Tadićevog poverenja, Jeremić je bio angažovan u raznoraznim misijama, ponajviše u Vašingtonu i Njujorku. U međuvremenu je bio postavljen za predsednika Odbora za međunarodne odnose Demokratske stranke (DS), što mu je sve zajedno, kako se sad vidi, otvorilo vratnice kabineta u Ministarstvu inostranih poslova Srbije. Kad se, u završoj fazi preganjanja oko mesta u budućoj vlasti, DS izborila i za resor spoljnih poslova, u opticaju su se nalazila i imena nekih, po znanju i iskustvu, veoma kvalifikovanih kandidata za novog šefa diplomatije. Od pojedinih istaknutih ambasadora iz najužeg kruga Đinđićevih saboraca iz perioda borbe protiv Miloševića, preko autoriteta iz redova domaćih nevladinih organizacija i međunarodnih instituta, do nekolicine vrsnih profesionalaca iz MIP – proverenih i potvrđenih, kod kuće i u svetu, na nezahvalnim poslovima međunarodne odbrane i gradnje imidža tranzicione Srbije. Na mnogim drugim stranama, razume se, to su kvalifikacije koje bi se prevashodno uzimale u obzir prilikom izbora šefa diplomatije. Pogotovu u situaciji kao što je ova naša – kad nam se budućnost programira u raznim svetskim prestonicama.