Nekada su srpski zaljubljenici u „bubamaru“ svoju ljubav poklanjali Jugoslaviji ili Beogradskom sportskom klubu (BSK), da bi od 1945. godine izbor najčešće bio sveden na Crvenu zvezdu ili Partizan, koji su iz pepela Drugog svetskog rata nastali upravo na zgarištima pomenutih predratnih klubova.

Njihove armije navijača danas su daleko najbrojnije i to ne samo na teritoriji Srbije već i u okruženju, što uopšte ne čudi sociologa sporta Dragana Kokovića.

– Objektivno gledano, kod nas postoje samo dva velika kluba koja su imala zapažene rezultate i na međunarodnoj sceni, pa je potpuno očekivano da se najveći broj ljubitelja sporta odlučuje da navija za Partizan ili Crvenu zvezdu. Iako imena klubova nose pečat nekog prošlog vremena, njihovi čelni ljudi su ih sačuvali upravo zbog navijača jer su se oni već identifikovali sa tim nazivima – istakao je Koković.

Veliki je broj razloga koji utiču na to da se pojedinac, često još kao dete, „prikloni“ klubu uz čiju belu prugu na sportskoj opremi stoji crvena ili crna. Sociolog Srećko Mihailović svrstava sve njih u tri kategorije.

– Prilikom donošenja odluke za koji klub će navijati, dete se često služi principom „kako oni oko mene, tako i ja“, pa metodom povlađivanja bira poput svojih vršnjaka. Jako je važan i uspeh kluba u trenutku kada se dete „regrutuje“ kao simpatizer ili navijač. Ipak, osnovni razlog se nalazi u porodici gde dečja motivacija može biti dvosmerna. Dete se najčešće odlučuje da navija za isti klub kao i otac, ali može za svoj da izabere i rivalski tim ne bi li se istaklo u direktnom odnosu sa ocem i pokaže da je ono u pravu – rekao je Mihailović i potvrdio da svaki šesti navijač naša dva najtrofejnija sportska kolektiva ima veoma jak lični odnos prema klubu.

Mirko Avramović iz Užica je redovni posetilac Partizanovih utakmica. On kaže da se za crno-belu boju odlučio u inat rođacima.

– Moji najbliži su svi zvezdaši, a matori je počeo da prati sport zbog mene. Kada su komšije igrale finale sa Olimpikom i postale prvak Evrope 1991. godine, ja sam bio klinac koji je ispred kuće šutirao loptu. Jednostavno, nije to bilo za mene – jasan je Avramović.

Navijačko šarenilo

Centar za slobodne izbore i demokratiju (CeSID) je krajem prošle godine sproveo istraživanje koje je pokazalo da su zvezdaši brojniji na teritoriji Srbije (32% – 23%), ali i da su navijači Partizana vatreniji i privrženiji klubu (16% – 13%). Istraživanje je obuhvatilo oko 5.000 ispitanika iz raznih krajeva naše zemlje.

Savetnik u CeSID Đorđe Vuković smatra da je osnovni razlog što Crvena zvezda ima više pristalica od večitog rivala taj što je ona pre skoro dve decenije postala prvak Evrope i sveta.

– Ljudi u Srbiji pamte taj dan veoma dobro, jer se posle njega ništa tako značajno nije desilo na klupskoj međunarodnoj sceni. Zvezdina današnja navijačka sila se rodila baš te večeri, uspeh joj je doneo armiju novih klinaca, koji su sada zreli ljudi. Interesantno je da za neki drugi srpski klub navija samo 9% ispitanika, a najveća odstupanja od proseka bila su u Novom Sadu i Vojvodini u celini – kazao je Vuković.

Istraživanje je pokazalo da, u odnosu na prosečne vrednosti, crveno-belih navijača ima najviše u centralnoj Srbiji (41%), a pristalica tima iz Humske ulice – u Beogradu (skoro 25%).

– Mlađi ljudi su više zainteresovani za sport, ali je zanimljivo da broj navijača raste sa nivoom obrazovanja. Nemoguće je generalizovati navijače jednog kluba po bilo kom kriterijumu – dodao je on.

Svako ima neki svoj razlog zašto se opredelio za određeni tim, sa čime se slaže i Mihailović.

– Jednostavno nije moguće sve navijače Crvene zvezde ili Partizana označiti kao pripadnike određenih klasa i slojeva u društvu, profesija ili obrazovnog nivoa. To su stare priče koje nemaju nikakvu dublju zasnovanost na činjenicama. Oni su heterogena kategorija – ne ostavlja nedoumicu Mihailović.

Klubovi navijača Zvezde i Partizana

Britanski dnevni list „Dejli mejl“ je nedavno smestio utakmice između beogradskih večitih rivala na četvrto mesto najvećih fudbalskih duela u svetu. Posebnu draž komšijskom okršaju na Topčiderskom brdu daju upravo navijači, koji dolaze u Beograd na utakmice svog tima iz celog regiona.

Nikica Gagulić je osnivač kluba navijača Crvene zvezde u hrvatskom mestu Bobota.

– S obzirom na to da sam veliki navijač tima sa Marakane, 25. avgusta 2005. godine osnovao sam sa još sedmoricom drugara klub navijača „Delije Bobota“. Ubrzo smo oformili Upravni odbor od 13 članova, a za mesec dana smo već imali oko 50 registrovanih navijača. Danas naš klub broji do 200 simpatizera crveno-bele boje, koji nisu samo iz Bobote već i iz okolnih mesta: Bijelog Brda, Trpinje, Vukovara, Vere, Darde, Borova Sela. Takođe, naši članovi su i ljudi koji su poreklom sa ovih prostora, a žive u Švajcarskoj i Kanadi – istakao je Gagulić.

On je potvrdio da u Hrvatskoj postoji još samo jedan klub navijača srpskih timova.

– Navijači Partizana su se organizovali u Vukovaru i mi sa njima imamo krajnje korektan odnos. Nekada idemo zajedno na derbi, na istočnu tribinu, pošto dolazimo sa porodicama. „Delije“ iz Bobote su redovne na svim Zvezdinim evropskim utakmicama, a karte rezervišemo preko ljudi iz kluba – jasan je predsednik Upravnog odbora kluba navijača iz mesta Bobota, koje ima oko 1.800 stanovnika.

Veliki broj simpatizera naši najpoznatiji klubovi imaju i u okolnim državama, nekadašnjim republikama velike Jugoslavije.

– Partizan i Crvena zvezda imaju dosta pristalica u Republici Srpskoj, Crnoj Gori, Hrvatskoj, pa i Bosni i Hercegovini. Nije to ništa čudno jer su mnogo godina narodi u ovim državama živeli „pod istim krovom“ i radovali se uspesima beogradskih timova. Za Zvezdu navija veći deo građana Knina, dosta je svojih navijača imala i u Sarajevu za vreme bivše Jugoslavije. Postoje organizovane grupe navijača Partizana u Nikšiću, Brčkom, Vukovaru – napomenuo je Koković.

Tribina – to smo mi

Ljubav prema voljenom klubu može da se iskaže na najrazličitije načine. Navijači kluba iz Ljutice Bogdana su puno vičniji italijanskom stilu navijanja i organizovanju koreografija što dokazuju bukvalno na svakoj utakmici. Oni koji mečeve, pak, gledaju sa južne tribine ugledali su se na engleski stil navijanja, pa su im baloni, kartoni i trake strana pojava. Njihova glavna karakteristika uvek je bila velika odanost klubu uz snažno pevanje melodičnih pesama, uglavnom sa ostrvskih stadiona.

– Privrženost klubu je poseban osećaj, on „uđe“ u tebe dok si još klinac. Nekome se to zalepi za čitav život, nekoga „drma“ dok ne napuni 22-23 godine, pa posle toga „digne ruke“. Ja sam prvu utakmicu Partizana gledao u Lučanima, recimo 1997. godine. Sa drugarom iz škole pobegao sam sa časa, pa smo stopirali na magistrali. Matori je, međutim, u međuvremenu saznao za našu akciju i pokupio nas kolima. Umesto da nas „časti“ batinama, odvezao nas je do stadiona – istakao je jedan od navijača Partizana iz Čajetine, koji je insistirao na anonimnosti.

Takvim stavom „grobari“ su nebrojeno puta pomogli crno-belima da nadvise sebe i eliminišu na papiru jače rivale. Poslednjih godina mnogo više razloga za radost imali su u hramu košarke, hali Pionir, gde su znali da proslave izvanredne partije svojih ljubimaca.

Sa druge strane, fudbalski klub Crvena zvezda je u ovoj sezoni već u jednom dostigao uspeh iz šampionske godine sa početka devedesetih godina prošlog veka. Više od 10.000 sezonskih karata prodato je za ulazak na Marakanu, što je poslednji put zabeleženo u vremenu najvećih uspeha kluba. Valjda je to dobar putokaz koji su „delije“ postavile i koji će, nadamo se, slediti i u budućnosti.

U Vojvodini najmanje „delija“ i „grobara“

Istraživanje koje je sproveo CeSID pokazalo je da naša dva najveća kluba u Vojvodini, a posebno Novom Sadu, imaju manje navijača od prosečne vrednosti za celu Srbiju. To nikako ne treba da čudi jer sever Srbije ima dosta superligaša (Vojvodina, Hajduk, Banat, Spartak Zlatibor voda). Organizovaniji i brojniji od ostalih su navijači crveno-belih iz „srpske Atine“.

Tata na severu, sin na jugu

Da izuzetak potvrđuje pravilo pokazao je i slučaj u porodici sociologa sporta Dragana Kokovića.

– Za koga će neko navijati često zavisi od porodične socijalizacije, od toga koliko su roditelji fleksibilni. Ja, recimo, navijam za Crvenu zvezdu, dok je moj sin navijač Partizana, pa mu često u šali kažem da je izabrao pogrešan klub, koji nikada neće stići Zvezdu – našalio se Koković.