Čedomir Jovanović: Srbija mora izabrati mir sa Albancima

A dotle smo stigli verujući da je moguće voditi dijalog sa Albancima uprkos tome što sami sa sobom nismo u stanju da razgovaramo. Kao albansko naivno verovanje da im je za opstanak potrebno još samo priznanje Srbije. I dilemu Zapada koji se klati između još jedne šanse koju nam pruža i konačnog obračuna sa nama posle kojeg bi sve koji u njega sumnjaju plašio živom slikom onog što je od nas na kraju ostalo. Vidim da je i Vučić to osetio na svojoj koži. Ali to što on zna mene previše ne teši, kaže u razgovoru za Danas Čedomir Jovanović, predsednik Liberalno-demokratske partije, odgovarajući na pitanje kako komentariše aktuelnu fazu u Briselskom dijalogu.

Naš sagovornik smatra da „kao i nakon pada Berlinskog zida naše društvo ne prolazi test realnosti“. „Od ovog haotičnog vremena i svih Gordijevih čvorova koji nas dave gore je i opasnije samozavaravanje koje ponovo dominira

Srbijom. Od načina na koji rešavamo međusobne odnose, preko našeg pogleda na region do mesta koje smo sami sebi dodeli u velikom svetu okrenutom na glavu“, ističe Jovanović.

*Šta očekujete od susreta Vučić-Tači zakazanom za nedelju?

– Ništa. Kao što Mesi u Rusiji na press-u posle utakmice sa Hrvatskom više ne može ništa da uradi. Nema tako velikih srpskih leđa koja bi sada mogla da nas iznesu iz pogrešne prošlosti i vrate tamo gde smo

bili pre nje. Sve odluke o Kosovu su davno donete. Potvrdio ih je život i svakog dana to ponovo čini. I Albancima i Srbima je to jasno. A mi kao da smo deca odbijamo da prihvatimo ono što nam se ne dopada. I naravno ignorišemo svoju odgovornost za nepojmljivo razaranje i nas i svih oko nas. Poseban problem su svi oni koji znaju da nam je rat genetska predispozicija pa u tome vide priliku za sebe a u nama još jednom pre glupo nego naivno topovsko meso. Zato ne mogu, neću i ne smem da ćutim. Krvava je laž stav „ili srpsko Kosovo ili ništa“. Prvo sa Kosova smo otišli pre 300 godina menjajući ga za Vojvodinu tako što smo odbili da budemo turska raja a izabrali ulogu bečkog sluge. I drugo, Albansko Kosovo u Srbiji smo izgubili onda kada smo s šubarama i kokardama, repati banuli na Gazimestan, izabravši da nam sva nacionalna stradanja i tragedije u vremenu pred nama budu pogonsko gorivo a ne putokaz kome konačno moramo okrenuti leđa. Kada smo umesto tranzicije u demokratsko društvo mi izabrali nacionalizam koji se zatim kroz sukobe sa svima, na Kosovu sa Albancima, nametnuo kao model našeg društva i vremena. Zato sam davno rekao istinu o Kosovu i Srbiji. Dok sa tim nacionalizmom ne raščistimo živećemo u zbegu a ne državi. Od ratova naših roditelja, preko nas do ratova naše dece. I zato ću je govoriti dok dišem. Ništa nas ne čeka u Briselu. Sve je ovde u Beogradu. Među nama. Na jednoj strani ratno bratstvo devedesetih, od crkve preko dela akademije, kulturne i intelektualne javnosti, krvavog biznisa, poniženih i zatucanih klinaca na tribinama i njihovih zombiranih očajnih roditelja. Od patrijarha i vladika, preko Pećke patrijaršije i Pala, Dodika, Šešelja i Dačića do svih Legija. Na drugoj strani mi, građanska Srbija na aparatu za reanimaciju, a između Vučić. Ne interesuju me druge opozicione stranke. Znam previše o svima. Zato ih i ne komentarišem. U svakom trenutku osim ovog to bi bilo ispravno. Okolnosti u kojim smo, cena koja će biti fakturisana našoj deci i činjenica da sa tim nemamo pravo da paktiramo obavezuje me da, kao što sam 1996. izašao pred Miloševića verujući da i mislim i govorim ono što se mora, izađem pred njih i kažem da je njihova odluka da isfrustrirani i opsednuti Vučićem paktiraju sa desnicom na temi Kosova, ostavljajući na brisanom prostoru evropsku Srbiju, kukavička, užasno sebična, ogavna u svakom pogledu.

*Šta bi za Srbiju značio zamrznuti konflikt s kosovskim Albancima?

– Umesto života na tankom ledu, što je epilog zamrznutog konflikta koji nam svi oni nude kroz rusku infrastrukturu u zemlji, mi se moramo boriti za dogovor sa Albancima. Kroz njega nas narod može doći do onoga što nije nikad imao. Do mira. Zato je tako teško sve oko nas i Kosova. Kroz rešenje te agonije prelama se sve. Naše sudbine, budućnost naših porodica, politika, ekonomija, kultura, egzistencija čitavog našeg naroda, ali i svih drugih koje možemo povući sa sobom u prošlost koja se stalno reciklira i stalno nas zdere ili u to neizvesno sutra u kojem makar ima nade. Zato Srbija mora izabrati mir. Tako što će se dogovoriti sa Albancima, omogućiti im da žive u skladu sa svojim potrebama, željama. Jer jedino tako mi možemo doći do života koji nikad nismo imali a bez koga više ne možemo. Zato sam na temi Kosova pružio ruku Vučiću dok mu svi drugi poturaju nogu. I to nije izdaja kako se najčešće opisuje među onima koji su moji najinferiorniji protivnici. To je u ovakvoj zemlji jeres, što je mnogo gore, jer su protiv svi, i levi i desni, i beli listići i crna ruka, i demokrate i Dveri, i Šešelj i Tadić, i JSO i Peščanik. Zato je važan taj mir koji vidim za nas. Drugačije se ne može iz ovakvog ludila.

* Šta bi trebalo da budu naredni koraci u pregovorima Beograda i Prištine?

– Između nas se već sve desilo. Sada smo deo nastojanja Zapada da nas kroz format briselskih susreta spusti na zemlju. Samo mi ne želimo da vidimo da je Kosovo otišlo svojim putem, da danas više ništa nije kao pre deset ili 20 godina. Stalno govorimo o sebi ali ne mislimo na svoju odgovornost. I za ono što je bilo i za ono što će biti. Sami smo krivi što u 2018. godini, dok nestaje ceo svet koji smo znali, pokušavamo da napravimo svoju zemlju. Niko više nema vremena za nas. Ili ćemo biti deo rešenja i izabrati Zapad ili ćemo nastaviti kao do sada sa Rusijom kojoj bi baš dobro došla balkanska Sirija u kojoj Evropa krvari. Zato je važan ulazak Crne Gore u NATO, zato je istorijski velik sporazum Zaeva i Ciprasa, zato je tako tesna naša svakodnevica, jer smo mi poslednja prekomanda za sve patriotske snage i frontove i poslednja slabost Evrope. Vučić to mora da kaže. Jasnije nego do sada. Treba da bude lider koji će nas odvesti u mir posle svih koji su nas gurnuli u ratove, posebno što je devedesetih i sam u tome učestvovao. Sa druge strane i svi mi moramo prestati da statiramo u procesu koji ce nam odrediti život. Moramo shvatiti da bez rešenja Kosova ni jedno drugo sporno pitanje neće dobiti dobar odgovor. Tek porazom nacionalizma, koji je moguć samo kroz dogovor o miru sa Albancima, mi ćemo biti u prilici da rešavamo probleme koje nam je proizvelo mutant društvo u kojem živimo.

* Smatrate li da je realno organizovanje „Rambujea dva“?

– Mene jedino interesuje šta će biti sa svima nama dan posle. Kada se svet okrene Koreji, Kurdima, Erdoganu, Donbasu, migrantima. Sada moramo praviti agendu sa svima, Podgoricom, Prištinom, Skopljem, Sarajevom. Moramo reći da nema ništa od evropske Srbije ako nam Bosna ostaje nesrećna kao danas, ako se permanentno ne unapređuju odnosi sa Skopljem, Podgoricom i Prištinom. Ako Evropa redefiniše samo sebe, moramo i mi da budemo svesni da ćemo ostati daleko iza ukoliko ne pokažemo snagu i pamet da se i dalje menjamo. Što se tiče promene formata i uvođenja Amerike i Rusije u kosovske razgovore, nemam šta da vam kažem osim utiska da bi u tom slučaju stvarno baš naivni mogli da poveruju da smo tema zaista mi. Zato još jednom kažem, na tom planu nemamo šta da tražimo, odluke su donete i ostaće takve kakve su. Nemci će i ubuduće hapsiti katalonske secesioniste i podržavati kosovsku državu. Amerikanci će štititi turski suverenitet i nikada neće dati Kurdima državu ali ni uzeti kosovskim Albancima. Moramo promeniti paradigmu, dogovoriti mir i tako sačuvati ovo što je od nas preostalo, a onda će to kroz normalan život postati naša neprocenjiva vrednost, zbog koje će nam i to naše nesrećno Kosovo biti bliže nego ikad.