Srpska opozicija nakon izbora

Najavažnija formalna razlika je u tome što u novom bloku nema pokreta Dveri, a suštinska u tome što nema zajedničkog političkog programa odnosno platforme nego će svaka stranka da sprovodi svoju politiku, a zajednički će da se bore za fer izborne uslove i demokratsku kontrolu izbornog procesa. Ukratko, opozicija nagovešava da joj ubuduće prioritet neće biti da se politički ujedini nego da se bolje organizuje.

Time se na neki način priznaje realnost, a fokus se stavlja na želju da se poštuju osnovni principi demokratije i da se zaustavi opasna erozija vladavine prava, ali za uspeh ipak treba mnogo više. Slabost novog pristupa je u tome što, sam po sebi, otvara mogućnost formiranja više kolona u ionako slabom opozicionom bloku.

Pošto očigledno neće biti zajedničke političke platforme (da je ima verovatno bi već bila objavljena), automatski se proširuje i prostor za politička previranja unutar novog bloka. To, istina, ne mora da bude loše jer su različita viđenja u demokratskim društvima dobrodošla i iz njih nastaje novi kvalitet, ali je kod nas ipak teško zamislivo.

Relevantna Istraživanja pokazuju visoku sklonost širokih slojeva stanovništva vladavini „čvrste ruke“, što vešto koriste aktuelne vlasti.

U široj javnosti se veoma lako „primaju“ priče o neophodnosti nacionalnog jedinstva, pa se i od protivnika vlasti očekuje da nastupaju jedinstveno.

Dovoljno je podsetiti da je u maju prosle godine, kada je na velika zvona najavljeno stvaranje takozvane velike i ujedinjene Demokratske stranke (DS), njena popularnost na samu najavu ujedinjenja na skupu održanom u „Kombak dvorani“ automatski skočila za pet do sedam odsto.

Srazmerno brzini rasta popularnost nakon najave ujedinjenja, ta stranke se vratila na prethodni, veoma nizak nivo, a objašnjenje je veoma prosto – niti je u narednim mesecima ujedinjenje realizovano, niti je ponuđena jasna i čvrsta politička platforma razumljiva većini birača.

Ukratko, bilo je to nekoliko meseci nade za nekadašnje pristalice DS-a iz devedestih prošlog veka, kada je stranka uspela da okupi i pokrene glasače iz srednjeg sloja i lavovski deo intelektualne elite.

Na toj nadi se cela priča (bar za sada) i završila, što samo po sebi ne znači da je „umrla“ potreba za jačanjem partije centra ili levog centra koja bi bila stožer okupljanja.

Ideje i savezi

Raznorodni SZS, „prošaran“ različitim ideološkim neslogama ili čak pritajenim netrpeljivostima nije mogao da preuzme ulogu stožera oko koga bi se okupili protivnici vladajućeg bloka.

Opozicija, a u širem smislu i oponenti vladajućeg bloka koji nisu u strankama, su se uoči prošlih izbora podelili na pristalice i protivnike bojkota izbora, a oštre rasprave (uz oštre međusobne optužbe) vode se i danas.

Ali, objektivno gledano, reč je o marginalnom pitanju jer bojkot sam po sebi nije bio nikakva politička ideja ni u vreme izbora, a pogotovo ne može biti danas.

Bojkot je, naprosto, jedan od mogućih alata za vođenje političke borbe oko koga akteri na opzicionoj sceni nisu mogli da se usaglase.

Činjenica da opozicija još nije prevazišla ni „bojkot“ dilemu ne govori previše dobro o njenim kapacitetima, ali nikome unapred ne treba ni davati ni oduzimati izglede za uspeh, pa ni novoformiranom opozicionom savezu, bez obzira na to što ga čine praktično iste političke grupacije i ljudi koji su činili (objektivno gledano neuspešan) SZS.

Istim aršinom treba meriti i najnoviji pokušaj ujedinjavanja DS-a koji se, bar za sada,  izgleda svodi na priključivanje Zajedno za Srbiju (ZZS) gadonačelnika Šapca Nebojše Zelenovića DS-u.

Taj potez može da ojača poziciju lidera DS-a Zorana Lutovca u borbi sa unutarstranačkim protivnicima, ali šire efekte po srpsku političku scenu i srpsko društvo ne može da proizvede sve dok se ne reši aktuelni sukob u DS-u.

Može se, zapravo, reći da su razlaz u DS-u i nastojanja da se formira delotvoran opozicioni blok deo istog „paketa“.

Za demokratiju u Srbiji u ovom trenutku je možda važnije da se priča o DS što pre rasplete, nego na koji način će se to dogoditi. Jer, u toj partiji po inerciji mnogi birači i dalje vide stožer okupljanja, a sve dok se i formalno ne reši unutrašnji sukob, opoziciona scena će na neki način ostati blokirana.

Čekanje

Rešavanje nekog od aktuelnih sukoba unutar opozicije bio bi tek početak nekog novog procesa. Čak i pod pretpostavkom da novi opozicioni savez počne da funkcioniše iznenađujuće dobro, a da se ujedinjenje DS-a završi uspešno i brzo, ništa bitno se neće dogoditi sve dok opozicija, odnosno oponenti vlasti, ne izađu sa prepoznatljivim političkim idejama koje se ne svode na floskule o vladavini prava, demokratiji, medijskim slobodama i slično.

Oponenti vlasti, zapravo, moraju da ponude ubedljive odgovore na nekoliko važnih političkih i ekonomskih pitanja, počev od Kosova i odnosa u regionu, pa do medijskih sloboda.

Te teme je, svakako ne slučajno, potpuno „preoteo“ vladajući blok i pokriva ih i na unutrašnjem i na međunarodnom planu.

Za birače je najvažnije kako žive, pa vlasti forsiraju bajkovite tvrdnje o ogromnim ekonomskim uspesima, ali je za opšte političke prilike i međunarodnu poziciju zemlje Kosovo ipak najvažnije.

Brisel i Vašington od vlasti očekuju da što pre reši to pitanje, a opozicija uglavnom ćuti, pa se stiče utisak da čeka da vlasti konačno popuste pa da onda padnu, bilo zato što njihov opstanak više neće biti tako važan na međunarodnom planu, bilo zato što će birači na njih gledati kao na „izdajnike“.

Ako zaista postoji takva strategija njen rezultat će biti ravan rezultatu sukoba oko bojkota izbora, dakle nula. Jer, političke organizacije koje sistematski beže od nekog važnog problema vremenom gube uticaj i identitet i na domaćem i na međunarodnom planu.

Sve dok opozicija i drugi oponenti vlasti ne budu našli načina da ojačaju poziciju na međunarodnoj sceni i ne poboljšaju komunikaciju sa potencijalnim biračima, neće biti napretka.

Pri tome treba imati u vidu da nije najvažnije da li će vladajući blok odmah biti poražen, nego da li će iz letargije biti pokrenuti proevropski i demokratski orijentisani birači koji, u nedostatku ubedljive alternative, spas traže u odlasku iz zemlje ili apstinenciji.

Izvor: Demostat