Kako (d)rešiti "kosovski čvor" 1

Zlonamerni, i skloni matematičkom pojmovnom aparatu, rekli bi da u prethonoj rečenici možemo utvrditi samo jednu poznatu: teško. Merenje te težine svakako bi bio Sizifov posao.

Težinu osećamo, trpimo, a prag bola junački podižemo. Nije jasno o kojim se vremenskim horizontima radi, šta je sadržaj politike koja je usvojena i, ovaj put dobronamerni bi se pitali, kako da teret tih vremena odstranimo, ublažimo ili na neki način uspešno savladamo. Izgleda da ni sami ne možemo da odolimo nerazumnoj, ali nekako uvek primamljivoj potrebi podele na nas i druge, dobre i loše, patriote i izdajnike.

Opravdanje olako pronalazimo u obrascu političkog diskursa koji nas, ne našom voljom, svakodnevno okružuje. Ali ipak, kao zainteresovana javnost se istom učestalošću pitamo, kako isploviti iz kovitlaca bogatstva siromašnih informacija?

Kosovo i Metohija, Kosovo sa zvezdicom, sever Kosova, Kosmet, naša južna srpska pokrajina (pleonazam je nameran, prim. aut.), prištinske institucije i tako u nedogled, decenijama su „tumor“ u telu jedne male države sa kojim želimo da živimo, ali ne znamo kako da izlečimo. Lečenje je dugo, bolno i skupo, sa povremenom nadom u spas, ali i čestim očajem i osećajem nemoći koji nas letargijom udalji od konačne „pobede“.

Na um nam pada i jedan davno sačinjeni izveštaj, koji baš kao ni ovaj tekst nije razmatrao konačna rešenja i večite istine Kosova i Metohije. Nalik nama, suočio se sa oskudnim informacijama koje su posledica prepuštenosti ovog pitanja politici, propagandi i raznoraznim zainteresovanim stranama koje žele da nešto (ne) saznamo. A i da znamo, sumnjam da bismo išta mogli da uradimo. Odavno su pokušaji izgradnje „lokalnog vlasništva“ i autohtonih inicijativa otupeli zube na testu praktične primene u glavi izvanredno zamišljenih ideja.

Postali smo brend izvoznika problema i uvoznika instant rešenja, kazali bismo rečnikom ekonomiste. Čini nam se da smo, uz mnogo opravdanih razloga, postali pesimisti povodom sopstvenih sposobnosti i pregovaračkih znanja da postignemo dogovor i samostalno rešavamo otvorena pitanja. Poput Tarantjeva, živopisnog lika romana Oblomov Ivana Gončarova, ličimo na čoveka koji je „uvređen nepravdom ili mu se ne priznaje neka vrlina“, a koji, opet, ima snažan karakter koga goni sudbina kojoj se pokorava preko volje, uporno ne želeći da klone duhom.

Još od mnogo puta u javnosti tumačenog Savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde (22. jula 2010. godine) i posledične Rezolucije Generalne skupštine Ujedinjenih nacija (9. septembra 2010. godine), u rešavanje pitanja Kosova i Metohije svojevoljno smo uključili aktere koji su prihvatljivi za obe strane u sporu. Kriza nije izmeštena iz „evropskog dvorišta“ i bila je pravi zadatak za novoformirane institucije Evropske unije za vođenje spoljnih poslova. Strategija apsolutne neprihvatljivosti rešenja koja dolaze „sa strane“, bilo da ih nudi izaslanik Generalnog sekretara UN (Kai Eide ili Marti Ahtisari), ili da dolazi od Kontakt grupe (naročito u periodu krajem 2005. godine) sada je ublažena uviđanjem potrebe da se (ipak) razgovorima dođe do kompromisa.

Deluje nam prilično udaljeno 8. mart 2011. godine kada su Beograd i Priština započeli, posredstvom Evropske unije, razgovore o tehničkim pitanjima. Dnevni red i intenzitet posredovanja bivali su vremenom sve snažniji i bogatiji, rezultati u vidu „stvaranja“ rešenja pojedinih pitanja nisu izostajali, ali se celokupna slika u tih osam i po godina nije mnogo promenila. Iako su se razgovori o tehničkim pitanjima pretočili u političke, a nivo predstavljanja svih strana dostigao najvišu tačku, sveobuhvatna normalizacija odnosa Beograda i Prištine i dalje nije na vidiku običnog, ali politički zainteresovanog građanina.

Da li je Evropska unija kadra da započeti, unapred poznato težak, i posao na kome nije pogodno tle za jednog racionalnog diplomatu da gradi svoju karijeru, završi na uspešan način? Da li je moguće putem kojim se odavno krenulo doći do sporazuma sa čijom će primenom moći da žive i Srbi, i Albanci, i ostali narodi ovog podneblja. Vratimo se nekoliko decenija unazad. Prve dve godine Klintonove administracije Amerikanci se nisu preterano mešali u jugoslovensku krizu. I ponešto što su uradili, često nije proizvelo tražene ishode. Trajanje takve politike „međukoraka i izbegavanja teških odluka“, kako ih je nazivao ambasador Živorad Kovačević, bilo je kratkog daha.

Posmatrajući neuspehe raznovrsnih inicijativa za mirno okončanje sukoba u Bosni i Hercegovini, savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Klintona, Toni Lejk, žustro se založio za „novi kurs“ u američkoj spoljnoj politici prema regionu. Diplomatski napori Evrope toga doba, poput Klinkel-Žipeove inicijative i Luksemburškog plana, doživeli su neuspeh, a predvodnik u rešavanju problema postaju SAD. Ostatak istorije jugoslovenske krize odavno je svima poznat.

Današnje okolnosti su umnogome drugačije. U proleće te 1995. godine često se moglo čuti da su odnosi SAD i evropskih sila loši gotovo jednako kao onda kada je 1956. godine izbila Suecka kriza. Bosna i Hercegovina je tada, uz odnose sa Rusijom i zalaganje za proširenje NATO na Srednju Evropu, zauzimala istaknuto mesto u američkoj spoljnoj politici. Razgovori Beograda i Prištine u fokus američke spoljne politike dospevaju, rekli bismo, tek u prethodnih godinu dana.

U to nas, makar deklarativno, uverava analiza diskursa aktera relevantnih za stvaranje i sprovođenje spoljne politike SAD. U Vašingtonu se politika formuliše i oblikuje kroz stalni kompromis izmeđupPredsednika, Stejt dipartmenta, ministarstva finansija, ministarstva odbrane, obaveštajnih agencija, Kongresa itd. Ali kada se politička odluka usvoji, imaju resurse da je i sprovedu, što Evropi gotovo potpuno nedostaje.

Pažnju domaće javnosti naročito su okupirali nalazi Izveštaja Atlantskog saveta o novoj strategiji SAD prema našem regionu. Pružanje šire, istorijski utemeljene vizije dvostranih američko-srpskih odnosa podgrejalo je nade da će čak i SAD biti „mekše“ u pristupu prema razgovorima Beograda i Prištine.

Usledilo je pismo Donalda Trampa našem predsedniku o potrebi skorijeg rešavanja kosovsko-metohijskog pitanja, a ubrzo i izjave sada već bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost DŽona Boltona o prihvatljivosti svakog rešenja o kojem se strane usaglase, pa čak i razmene teritorija. Kao završni deo tog procesa posmatramo imenovanje specijalnog izaslanika SAD za Balkan, nama odavno i dobro poznato lice, Metju Palmera.

Karijerni diplomata koji je već službovao u Beogradu u dva navrata, govori srpski jezik, odlično razume političku dinamiku ovog regiona i čini se, bar prema analizi prvih reakcija, prihvatljivim za sve zaiteresovane strane. U vreme institucionalnog vakuuma Evropske unije usled procedura formiranja novog saziva Evropske komisije, izgleda nam da SAD pronalaze prostor da se i formalno uključe u razgovore Beograda i Prištine.

Premda smo imali prilike da čujemo kakofoniju glasova o Palmeru kao diplomati srednjeg ešalona Stejt dipartmenta koji ne poseduje politički autoritet za donošenje i primenu teških i važnih odluka, podsećamo da je sredinom devedesetih i Ričard Holbruk ulogu u jugoslovenskoj krizi preuzeo sa slične (prethodne) pozicije.

Ili, ukoliko nam pamćenje ne ide tako daleko, možemo se uveriti i kroz ulogu Brajana Hojt Jia u postizanju Prespanskog sporazuma.

Ponovno pokretanje razgovora Beograda i Prištine, promena formata, uključivanje novih učesnika, primena postojećih sporazuma u zastoju su pred unutrašnjom političkom dinamikom i Prištine, i Beograda, i Evropske unije. Ne bi trebalo gajiti iluzije o predvodničkoj ulozi SAD u rešavanju kosovsko-metohijskog pitanja, nalik onoj iz sredine devedesetih. Okolnosti međunarodnog okruženja sada su izmenjene. Ipak, ono što je ostalo isto jeste da bez aktivne američke uloge nije moguće postići održivo rešenje. To rešenje mora biti prilagođeno ljudima koji će sa njim živeti.

* Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.