Povod za tribinu su, kako je rečeno, optužbe pojedinih političkih stranaka da su intelektualci krivi za njihov loš rezultat na izborima, tendencije svođenja intelektualaca na „političke analitičare“, ali i pojava „lažnih analitičara“. Na tu temu sociolog Srećko Mihailović istakao je da se danas u Srbiji češće od drugih pozivaju da govore oni koji sami sebe nazivaju političkim analitičarima, čija „analitičnost ostaje u ravni predviđanja, najava i obećanja i koji konstruišu virtuelnu stvarnost“.

„Time je završen proces dezintelektualizacije javnosti i započet proces njene idiotizacije. U javnosti dominira stručnost stručnjaka opšte prakse, onih koji znaju sve o svemu, a ništa ni o jednoj stvari kompletno“, objasnio je Mihailović.

Na pojam dezintelektualizacije nadovezala se direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Borka Pavićević, dodavši da u javnom govoru preovlađuju „kućni jezik i depolitizacija jezika“. „Kod nas vladaju depolitizacija, deideologizacija, gubitak javnog prostora i kritičkog mišljenja. Sve je to dovelo do toga da se politika shvata kao pretrčavanje iz stranke u stranku“, naglasila je Pavićevićeva.

Sociološkinja Vesna Pešić složila se da se analitičari često ne razumeju u politiku, kao i da u javnosti imamo „nagomilavanje besmisla“. „Zbog toga je Boris Tadić rekao da su za njegov neuspeli treći reizbor krivi intelektualci. Na to je uticalo više faktora, ali i intelektualna pozicija“, naglasila je Pešićeva.

Osvrćući se na definisanje političkog analitičara, profesor na FPN-u Zoran Stojiljković napomenuo je da analitičar „nije komentator, već da treba da bude više od toga“, nije ni ekspert i mora da radi posao više naučnika. „Kriterijum za adekvatnu političku analizu i analitičara su analiziranje konteksta, ali i argumentovani odgovori i prepoznatljiva vrednosna osnova“, smatra Stojiljković.

Stav da ne treba stavljati znak jednakosti između javnog intelektualca i političkog analitičara izneo je profesor na FPN-u Slaviša Orlović, koji ukazuje da nije dovoljno da javni intelektualac misli, već treba i da dela. „Trebalo bi da bude angažovani posmatrač, koji ima ugled, ali nema moć. Treba da bude u pravu, a ne samo hrabar. Ima veliku odgovornost za izgovorenu reč“, rekao je Orlović.

Međutim, ukoliko ne postoje analitičari i istraživački novinari, onda nema ko ni da ispituje pojave u našem društvu, smatra Milan Nikolić, direktor Centra za proučavanje alternativa. „Ipak, imamo situaciju da na prošlim izborima ni većina naučnika ni većina novinara nisu primetili ogromnu promenu, promenu u vrhu poslovne i političke elite, u kojem sada dominira poslovna“, zaključio je Nikolić.

Na jučerašnjem skupu, koji je prvi u nizu debata na ovu temu, učestvovali su i Slobodan Antonić, Miroslav Ružica, Ognjen Pribićević, Vladimir Vuletić, Zoran Avramović, Branko Pavlović, Čedomir Antić, Marinko Vučinić, Milan Milošević, Duško Radosavljević, Slobodan Reljić, Dejan Vuk Stanković, Predrag Šarčević, Neven Cvetićanin, Đorđe Vukadinović i Goran Nikolić.

Opšte dobro

Na tvrdnje da su i političari u neku ruku javni intelektualci, analitičar Jovo Bakić je objasnio da je intelektualac onaj koji se javno angažuje i to za opšte dobro i ne sme biti lično zainteresovan. „Zato političar nije intelektualac“, naveo je Bakić.