Vladimir Kostić: I dalje se bojim rata 1Foto: Miroslav Dragojević

U razgovoru za Danas, govori o istorijskoj odgovornosti, geostrateškim pitanjima, karakteru i načinu vladanja trenutnih vlastodržaca, kao i o problemima plagijata koje potresaju akademsku zajednicu.

* Kada ste nedavno govorili o Kosovu, kao zauvek izgubljenoj teritoriji, što je izazvalo ogromnu reakciju javnosti, kako u pozitivnom tako i u negativnom smislu, govorili ste i o Republici Srpskoj, što je ostalo potpuno neopaženo. Tada ste rekli da vas mnogo više interesuje sudbina Republike Srpske i pronalaska rešenja za „naš opstanak“. U kom smislu ste naznačili tu brigu za opstanak?

– Uoči izbora na Kosovu i Metohiji, kada se bahatim rečnikom bašibozuka nišani Niš, uz upadljivo ćutanje političkih struktura Evrope, bilo koji nijansirani razgovor u kontinuitetu izjave date pre dve godine gubi smisao i postaje kontraproduktivan. Svaku odgovornu osobu naravno, u ovom trenutku posebno brine sudbina preostalih Srba na KiM, kao i budućnost naše kulturne i umetničke baštine. Mi smo kao SANU pred prošlogodišnje odlučivanje u UNESCO pisali na preko 50 adresa nacionalnih akademija ili njihovih asocijacija u pokušaju da objasnimo tekući proces nasilne promene kulturnog konteksta. Za mene je najupečatljivija bila serija kurtoaznih odgovora iz kojih je odisala potpuna ravnodušnost i nezainteresovanost, koja mi je teže padala od istina samo par nevaspitanih, birokratsko tupih i agresivnih odgovora (u stilu „fait accompli“). Posebna je priča da smo na izvesno razumevanje nailazili i tamo gde mu se nismo nadali.

Zašto ovo pričam? Ovo iskustvo me je vodilo zaključku da smo, umesto čekanja, dužni da budemo učesnici u sopstvenoj budućnosti, da sagledamo zgarišta sopstvenih poraza, ali i neprepoznate pobede, da razumemo vreme, okolnosti i okruženje, promene u makropolitičkim odnosima koje se odigravaju pred našim očima, naučimo da se sklonimo sa staze istorije koje nas je na kraju 20. veka dovela do teške i dramatične geopolitičke usamljenosti, a koja je rezultirala u bestijalnoj destrukciji i ljudi i zemlje, da ozbiljno radimo na povezivanju i razumevanju unutar regiona, uz, sada već patetičan, ali ne i manje istinit slogan da se Srbija brani mirom. Konačno, da umesto apsolutnih kategorija prijatelja i neprijatelja, zaveta i vinjačkog patriotizma, odgovorno čitamo realnost i razmišljamo o prevazilaženju zamki realnosti, pokušamo da razvijemo već dugo neupotrebljavanu veštinu prepoznavanja sopstvenih interesa i, zašto da ne, vitalni egoizam koji će nas sprečavati da budemo bilo čiji zatočnici na ovim prostorima.

* Vidite li RS kao deo BiH u smislu funkcionalne države, ili mislite da bi ona trebalo da se osamostali, za šta se zalaže aktuelno rukovodstvo tog bosansko-hercegovačkog entiteta?

– Pitanje koje ste mi postavili zahteva mnogo više obaveštenosti i mnogo veće vladanje činjenicama nego što ja kao politički laik imam. Utisak mi je da ni ljudi iz političkog establišmenta Republike Srpske ne misle u potpunosti isto. Na tragu Vašeg pitanja voleo bih da znam šta se podrazumeva pod pojmom „funkcionalne države“ u državi u kojoj su ravnoteža i ravnopravnost tri naroda i dva entiteta uslov svih uslova? Nisam siguran u kojoj meri se ispod „funkcionalnosti“ ne krije zamka majorizacije – niko u Bosni i Hercegovini, i tu ne mislim samo na Srbe, nema više prava na naivnost u građenju budućnosti koja će nadam se, biti zajednička, a bojim se, ni na previše vere u pomoć sa strane. Koliko znam i Dejton je definisao, svakako sa razlogom, limitirani broj zajedničkih funkcija. Čini mi se da osamostaljivanje Republike Srpske, posebno u ovom političkom trenutku, nije realno i da nosi gotovo istovetne rizike koji su, pogrešno čitani i u izostanku „prijatelja“, rezultirali u nestanku srpskog stanovništva sa vekovnih prostora. Strpljivo i uporno građenje demokratskih institucija Republike Srpske, korišćenje zajedničkog kulturnog, akademskog i naučnog prostora, obogaćivanje ekonomskih veza sa Republikom Srbijom, koji bi bio iskreno otvoren i za sugrađane drugih etničkih grupa, čini mi se da predstavlja najbolju odbranu srpskog prisustva na prostorima preko Drine.

* Sa stanovišta EU i SAD, mnogo se govori o tome da Rusija pokušava da destabilizuje ceo region. Imali smo skorašnje događaje u Crnoj Gori – pokušaj državnog udara – za šta se sumnjiči Rusija da je imala udela, potom događanja u Makedoniji, za šta se opet Rusija određuje kao jedan od ključnih faktora. Takođe, secesionističke težnje u RS imaju podršku zvanične Moskve. Kako tumačite takvu situaciju i kakav ishod na osnovu aktualnog predviđate?

– Rusija je velika sila koja razmišlja i deluje kao velika sila, sa svim nezgrapnostima na koje smo mi mali narodi posebno osetljivi. Moja porodično usađena rezerva prema sili, moći i vlasti, onemogućava me da se u kolektivnim svrstavanjima opredelim (tačnije, odlučio sam se za Srbiju, žao mi je!). Međutim, možda naivno, za mene je Rusija Evropa i nisam siguran kako se zamišlja Evropa bez Rusije? Svakako ne na način onih za koje Krimski rat još nije završen. Tvrdnje koje nas preplavljuju, a koje ste sistematizovano izneli u Vašem pitanju, kao da podrazumevaju da bi bez ruskog uticaja region kome pripadamo bio idilična oaza pod nadzorom nekih drugih brižnih velikih sila koje nam sa mnogo razumevanja pažljivo puštaju muziku za igru. Meni se, oprostite mi na dašku cinizma, čini da je ovde bilo nekih ratova i nekih krvoprolića i kad Rusija nije bila tako uočljivo prisutna. Kakav ishod očekujem: nemam talenat predviđanja, ali se i dalje bojim rata!

* Govorili ste o neminovnosti i potrebi ulaska Srbije u EU, određujući to kao nešto što nije prijatno, ali jeste nužno. Zbog čega takav proces, prema Vašem shvatanju, jeste neprijatan? Šta je to „neprijatno“ u evropskim integracijama?

– Radi se o pregruboj parafrazi stihova Branka Miljkovića „povraćajući, i ja ću u Raj ući…“, što se, kako stvari stoje i uzimajući u obzir moje godine, ipak neće dogoditi. Evropa je naš civilizacijski krug, naše kulturno-istorijsko ishodište i stanište, i kao država i kao pojedinci odrastali smo u senci njenih vrednosti. U kritičnim vremenima naši značajni zemljaci donosili su u Srbiju velike evropske ideje na kojima se potom gradila država i njeni zakoni, ustrojstvo građanskog društva i fragilne demokratske tekovine, univerzitet, umetničke pravce… U Evropu smo slali našu mladost na školovanje da bi po povratku gradili bolju Srbiju. Konačno, branili te iste vrednosti u svetskim ratovima.

Moj afektivni kontrapunkt ubeđenju o neminovnosti evropskog puta proistekao je iz stalnih frustracija i staračke mrzovolje prema političkom establišmentu EU, cinizmu i dvojnim standardima političkih manekena EU, naddržavne strukture u čiju neophodnost, mada ne u današnjem obliku, takođe verujem. Dovoljno star, ja sam već prva razvrstavanja na „EU“ i „non-EU countries“ na graničnim prelazima i aerodromskim šalterima doživljavao kao početak, a ne nagoveštaj segregacije, gotovo stilizovani rasizam, ciničnu odbranu od „varvara“, koja se neočekivano slikovito iskazuje tokom izbegličke krize (da se prisetimo stihova Konstatina Kavafija: „Pa sad, šta ćemo bez barbara. Oni su ipak bili neko rešenje.“). Objašnjavajući svoju rezignaciju, moram da napomenem da spadam u one koji bombardovanje ove zemlje vide kao neobjašnjiv zločin. Degutantne stereotipije o našoj sredini, delom proistekle iz potrebe da se zločin racionalizuje, i dan-danas me rastužuju nespremnog da prihvatim nekakvu našu genetsku predodređenost za civilizacijsku inferiornost (na primer, ovih dana sam čitao roman „Kamij“ Pjera Lemetra, dobitnika Gonkurove nagrade, i bio užasnut ležernim antisemitoidnim predrasudama prema narodu kome pripadam). I da se razumemo, istu odvratnost gajim prema predrasudama i zločinima koji su činjeni u ime mog naroda. Slušajući skorašnje reči Angele Merkel koje nagoveštavaju nove političke realnosti ili zloslutne ideje o Evropama različitih brzina, nisam siguran da iz njih naslućujem budućnost Srbije, pa i ovog dela Evrope. Bojim se da na fonu ideje o „perifernim entitetima“ ne budemo i tragična moneta budućih geopolitičkih potkusurivanja. Da skratim, da bih uz kognitivni zaključak o neophodnosti evropskog puta povratio donekle potrošeno oduševljenje, bilo bi mi potrebno više konzistentnosti i više izvesnosti od banalnih stereotipija „Vi znate šta treba da uradite!“ Misli se valjda na „domaće zadatke“.

Naravno, naveo sam isključivo lične frustracije i bilo bi pogrešno zaključiti da rešenje vidim u napuštanju evropskog puta, jer bi se tako Srbija našla u kobnoj izolaciji ili samoizolaciji, kako Vam drago. Takav scenario bio bi naš veliki poraz ili ključni trijumf onih koji, ako uopšte postoje, sa strane pripomažu našem inače prilično autohtonom posrtanju i provincijalizmu!

* Kako biste ocenili svojstva i načine na koje društvom upravlja aktuelna vlast?

– Vaše pitanje je, ubeđen sam nehotimično, pitanje koje će bez obzira na vrstu odgovora, tačnije šta god da kažem, generisati nezadovoljstvo i napade jednog dela čitalaca (ako nekoga uopšte zanima moj intervju!). Vi verovatno znate da sam ja, na kraju krajeva, nekakav predsednik SANU i možda bi najbliže određenje koje od mene tražite moglo da se nađe u predlogu programa Izvršnog odbora SANU u kome smo zapisali: „odnos državne vlasti i SANU zasnovan na razumevanju razlika u suštini njihovog delovanja, međusobnom poštovanju i kulturi iskrenog (čak i kada nije prijatan) i kontinuiranog dijaloga i pomoći (kada je to potrebno), treba da sadrži i senku distance koju nalaže intelektualna skepsa i političko nesvrstavanje u službi interesa sredine koja je Akademiju iznedrila; konačno, drugačija, udvorička ili a priori negativistička SANU ne bi opravdala naučne i umetničke osnove svoga postojanja“. Tokom dve godine vođenja Akademije ovaj improvizovani bon-ton zaista nije narušen ni sa jedne strane.

Međutim, u ovih pola veka koliko otprilike postojim kao zoon politikon, ne posebno pronicljivo uočio sam tri konstante našeg političkog života.

* Koje su to?

– Prvo, sem u par konfuznih perioda, vlast je uporno personalizovana i oličavana u figurama vođa („zna Baja šta radi!“) koje smo kao svoju kompulzivnu neurozu decenijama ponavljali, uz prateće rituale podaništva. Ovim što ću reći naravno ne oslobađam nikoga, a posebno ne lidere, istorijske procene i odgovornosti koja je neminovna, ali je prilično oportuno (i ne baš sasvim pošteno) da se na kraju kakvih istorijskih ciklusa krivica ograniči samo na one kojima smo dopustili ili izabrali da nas vode. Ponavljano, svoju energiju oportunistički poklanjamo ideji političkog mesijanstva ili „Deus ex machina“ (hajde da se površno prisetimo „spasilaca“ koje smo izvikivali samo u nedavnoj istoriji). U pojedinim diskusijama sam sa čuđenjem pratio paradoksalne zaključke da nam je za takve plodove građanske emancipacije potreban prosvećeni vođa. A svaka lična aglomeracija vlasti, čak i da se kakvim slučajem susretnemo sa „nevoljnim“ vođom, po pravilu uzrokuje imobilizaciju institucija i bekstvo od odgovornosti, nepreduzimanje i mentalnu lenjost, utapanje u beskrajne političke intrige onih koji kličući vođi pripremaju svoju apostazu. Vreme je da uz međusobno poštovanje političkih neistomišljenika, strpljivo gradimo institucije, demokratske mehanizme, tolerantnost, javnost i odgovorno društvo u sociološkom smislu te reči, ali i da rehabilitujemo vrednosne sisteme, jer „traganje za vrednostima je, u stvari, na prvom mestu, traganje za normalnim životom“.

Drugo prokletstvo je partokratska isključivost, mržnja i surovost. Rečenica kojom se „priznaje samo sud svoje partije“ još uvek je opšte mesto naše svekolike političke propedevtike i još uvek se izgovara prkosno. U pripremama za obeležavanje godišnjice velikog Jovana Cvijića 2016. godine, naišao sam na sjajan esej Mire Radojević koja potanko opisuje kako Cvijić, rođen u Loznici 1865. godine, piše o žestini političkih i dinastičkih borbi iz vremena detinjstva: „Varoš je bila podeljena u dva-tri tabora. Bilo je tuče i ubistava. Moj otac se mešao u te borbe, i jedanput su najmljeni ljudi napali našu kuću i velikim drinskim oblucima polupali prozore, ne pogodivši nikoga. U toku tih političkih borbi, moj otac je dopadao dva puta zatvora, jedanput zbog rasprostiranja neke antidinastičke brošure, drugi put zbog obične politike. Jedva je moja majka uspela da on postane manje strasno obuzet dinastičkim i političkim svađama.“ Cvijić je stoga svojim studentima savetovao da razvijaju „odbojnost prema političkim sitnicama i infamijama“.

Treće je nekritično precenjivanje sopstvenih mogućnosti i dometa, iz koga pak isuviše lako padamo u apatiju, samosažaljenje i „samoporicanje“, uz sklonost da povremeno svu svoju energiju jednog istorijskog evropskog naroda usredsredimo na međusobne iracionalne mržnje i satiranja. Možda bi „Čujte Srbi“ Arčibalda Rajsa ipak trebalo uvrstiti u srednjoškolsku lektiru. Ja lično duboko verujem da ako nismo bolji od drugih kolektiviteta i sredina, definitivno nismo ni od koga gori!

* Postoji li u Srbiji sloboda govora? Kako biste ocenili stepen slobode u medijima?

– Načelno, sloboda govora u Srbiji postoji, dok je sloboda medija, iako i ona uslovno postoji, mnogo složenije pitanje koje zahteva duži odgovor. Poznavaoci ovih problema upravo su u medijima, analizirajući vlasničke odnose, te time uzrokovanu blizinu ili udaljenost od određenih političkih opcija i same vlasti, relativizirali u koordinatama današnjeg vremena princip nezavisnosti i slobode govora, sa kojim problem imaju i mnogo stabilnije zemlje duge demokratske tradicije. Naime, najvidljiviji mediji su ili državni ili privatni. Kao što iz ličnog iskustva znamo, malo koja vlast je odolela da makar u nekoj meri ne stavi medije nad kojima ima određenu kontrolu u službu svoju trenutnih interesa (autoritarniji sistemi koriste manje suptilne metode). Fenomen autocenzure bi, sa druge strane, zahtevao više ovakvih intervjua. Kada su u pitanju privatni mediji, nažalost sve više uviđamo da su i oni prečesto u službi male grupe ljudi koji su u posedu značajnog kapitala i da uglavnom prenose „istine“ koje im odgovaraju. Pojedinac ima mogućnost da drugačiju interpretaciju istine potraži preko društvenih mreža, opskurnih ili marginalizovanih medija, ili u razgovoru sa poznanicima, ali za to je potreban trud koji svaki pojedinac ili nije spreman ili nema vremena da uloži. I time se ne samo kod nas nego u čitavom demokratskom svetu održava jedan neprirodan status kvo. Ja međutim, bez detaljnijeg uvida u te odnose, i dalje staromodno verujem da je libertas philosophandi (osnovno pravo pojedinca da misli i svoje misli izražava javno), termin koji je Tomazo Kampanela upotrebio 1622. godine u odbrani Galileja, preduslov slobode u jednom društvu.

Prateći i čitajući medije i različita glasila u poslednjoj deceniji uočio sam dve stvari. Prvo, izvesnu isključivost i opredeljenost, koja pospešuje neprihvatljive podele na „mi i oni“, bez obzira na njihov politički predložak. Posebna je, naravno, odgovornost vlasti da izbegava ovakve podele i ovakav nedostatak „slobodnog tržišta ideja“ u „većim“ medijima. Iskreno verujem da bi upravo „pozicija“, koja god da je, imala najveće koristi od promene stanja kakvo je trenutno. Srećan sam međutim, što još postoje novinarski glasovi koje čitam sa velikim interesovanjem, jer mi približavaju jednu vrstu pameti i analitike koju nažalost ne posedujem, a koja mi pomaže da stvari bolje razumem.

Drugo je tabloidizacija medija zasnovana na nepitanom „narodu koji to voli“. Tabloidno ubrzanje u zemlji kojoj jako dugo nedostaju raspleti, dovodi nas do svakodnevnih grotesknih tvrdnji, besprizivnih osuda, sa nesumnjivim krivičnim implikacijama ili crtanjem meta na leđima pojedinaca. Te senzacije traju par dana, pa polako tonu u kolektivnu amneziju. Tako se neopaženo uspostavio prostor obračuna i denuncijacija, koji se izliva na sve sfere života, postaje rutina svakodnevnice, a za koji naivno verujemo da je nešto slično javnom mnenju ili „javnosti“ u najširem smislu. U tom referentnom sistemu beščašća pojmovi istine i laži, značenja izrečenog, pristojnosti i nepristojnosti (o pravu na različito mišljenje da ne govorim) postaju suvišni. U strahu da ne budu ubačeni u taj prostor mnogi umni i kompetentni ljudi upadljivo izbegavaju svaki oblik javne delatnosti. Nažalost, slične stavove iznosio sam u proteklih 15 godina, možda u međuvremenu nesvesno i sam tabloidiziran.

* Rekli ste da SANU ne treba da nosi hipoteku Memoranduma i da trpi posledice zbog tog dokumenta. Imajući u vidu značaj koji taj dokument ima u istorijskom smislu, a reklo bi se i danas, da li postoji mogućnost da SANU usaglasi stav koji bi predstavljao jasan otklon od njegove sadržine i da se na taj način realizuje ta potreba o kojoj govorite?

– Deli nas tačno 31 godina od slučaja Memorandum ili „Memoranduma SANU“, iako ga ova kuća nikada i ni na jednom svom telu nije prihvatila kao zvanični dokument. Bojim se da i Vaše pitanje ukazuje na nemogućnost racionalne diskusije o ovom pitanju – naime, u Vašem pitanju je unapred ugrađen vrednosni stav i ne ostavljate mnogo prostora proveri njegove nosivosti u susretu sa kontraargumentima. Da pojednostavimo, šta se predlaže: da generacije akademika došle u SANU dobrano nakon pojave i „otuđenja“ teksta Memoranduma, van konteksta i vremena u kome se dogodio, zauzmu „kritički stav“ prema njemu, za koga inače SANU od njegove pojave tvrdi da nikada nije ozvaničen, ni prihvaćen. Nalazim da je to pomalo ponižavajuće i na tragu inače još uvek prisutnog fatalizma: i danas, ko god je izabran u SANU automatski postaje i pisac ukradenog Memoranduma, čak i ako ga nije ni pročitao. Iako u samoj SANU postoji stav da bi detaljno elaboriranje sadržaja Memoranduma implicitno podrazumevalo retrogradno prihvatanje kolektivnog autorstva koje se nikada nije dogodilo, verujem da današnja Akademija ne beži ni od ponovnog, zajedničkog čitanja i tumačenja teksta među neistomišljenicima, naravno bez predrasuda i unapred zadatog „istorijskog smisla“ („otklon“ je moguć, ali ne kao nametnuta obaveza političke korektnosti).

U takvom međuprostoru nije čudno što se iz raznih krugova u regionu pojavljuju teze o tzv. Memorandumu 2 SANU (mit rađa mit – niko ga nije video, ali svi znaju da je strašan) – svi znamo da tako nešto ne postoji, ali zar je to uopšte važno? Inferiorno bi bilo da bilo koga ubeđujemo da je SANU iskreno posvećena osvajanju prostora demokratije i slobode, ljudskih i građanskih prava, da ljudski život smatramo svetinjom i gadimo se svih zločina, da ne gajimo predrasude ni prema kome, radujemo se uspesima naših suseda i sl., ali i da zadržavamo pravo da po cenu rizika koji takav stav nosi, mislimo svojim glavama. Ponekad, ali samo ponekad, iznenadim se kada vidim da je Akademija zasnovana na ovakvim premisama paradoksalno posebno teško prihvatljiva u gipsanim modelima političkih mržnji i nacionalističkih isključivosti oko nas ali, nažalost, i među nama samima.

* Navršile su se tri godine od kada je otvorena afera plagiranih doktorskih disertacija nekoliko političara. Kako ocenjujete što do danas ti slučajevi nisu rasvetljeni? Kakav utisak na Vas ostavlja što se ni Vaš matični univerzitet sa tim nije izborio?

– Na te slučajeve gledam sa neodobravanjem i negodovanjem, naravno. Nerešeni, oni samo multiplikuju štetu, srozavaju ugled ustanova, uključujući i onu u kojoj sam proveo najveći deo svog radnog veka, ali i ugled šire akademske zajednice, čije sve poruke nakon toga dramatično gube na verodostojnosti i uticaju. Iako verujem da je daleko najveći deo mojih kolega sa univerziteta nesumnjivo lično pošten u svom akademskom delovanju, ovakve afere ukoliko se brzo i potpuno ne razreše nose nezaustavljivu poplavu generalizacija („svi ste isti“). Pomenuli ste ključnu reč: rasvetljavanje. U samoj SANU smo insistirali da se definišu institucije i procedure (uključujući i vremenske raspone) koje bi delovale u zaštiti etičkih dimenzija akademskog prostora: i u utvrđivanju akademskog nepoštenja i u zaštiti neadekvatno optuženih, sa potrebnim sankcijama. Tek tada je moguće ono što bombastično nazivamo „nultom-tolerancijom“ za neprihvatljive postupke u akademskom prostoru. Bez toga, u močvari našeg oportunizma samo povremeno blesne pokoja afera, a i ona obično bez raspleta, što i kod dobronamernih stvara utisak međusobnog pokrivanja i prikrivanja. Delotvornost nekih skorijih i važnih poteza akademske zajednice tek ćemo imati prilike da procenjujemo, ali se bojim da će nam biti potrebno vreme dok ne povratimo poverenje sugrađana i posebno, naših studenata.

* Rekli ste da je SANU prvi progovorio o problemu plagijata, na tribini koja je tim povodom organizovana. Da li je SANU mogao više?

– Podsetiću Vas da ste me u pripremama za ovaj razgovor pitali zašto se SANU povodom ovih problema ne oglašava, a ja sa Vam zapravo skrenuo pažnju da se sistemski i načelno, ne izbegavajući ni imenovanje afera i pojedinaca, SANU prva ili među prvima na takav način oglasila na svojoj otvorenoj tribini Odbora za visoko obrazovanje, čini mi se početkom 2016. godine. Još pre toga, grupa kojom je rukovodio potpredsednik SANU akademik Zoran Popović, inicirala je i uspela da se u tekst zakona ugradi institucija etičke kontrole i predlog sankcija. U ovom trenutku, ohrabreni odzivom i kvalitetom istupanja i ideja na tribinama posvećenim problemima univerziteta (naglašavam da se radi o otvorenim tribinama na kojima ne učestvuju samo članovi SANU, već i brojne zainteresovane i zabrinute osobe iz univerzitetskih krugova, a naravno da su i novinari dobrodošli), želimo da pokrenemo redovne tematske tribine (3-4 puta godišnje) pod radnim nazivom Razgovori o univerzitetu – siguran sam da etičke dimenzije akademskog života neće biti retka teme ovih susreta. Bilo je i drugih istupanja, ali… Da li je SANU mogla više? Verovatno! Da li smo svi uključeni u visokoškolsko obrazovanje ili, konačno, svi zajedno mogli više? To je već sigurno!

* Promene Statuta treba da omoguće jačanje odeljenja društveno-humanističkih nauka i umetnosti. Pomenuli ste da u Odeljenju istorijskih nauka nema nijednog arheologa, da u SANU ima samo 16 umetnika… Kako je došlo do tolike nesrazmere sa drugim odeljenjima?

– Statutarne promene nisu pokrenute problemom jednog odeljenja, mada je primer Odeljenja društvenih nauka najdrastičniji. Nakon izbora 2015. godine konstatovano je da je došlo do izrazite nesrazmere između pojedinih oblasti nauke i umetnosti u SANU: sa gledišta odeljenja, a u SANU ih ima osam, u pojedinim od njih došlo je do nesrazmernog rasta, dok u drugim nesrazmernog pada broja članova. Inače, i po Zakonu o SANU mi smo dužni da se staramo i održavamo ravnotežu među oblastima koje Akademija pokriva. Zvanično u SANU deluje 98 redovnih i 36 dopisnih članova, ali devet od njih je, iz različitih razloga, u statusu neaktivnih, što trenutno čini broj od 125 dejstvenih članova. U odeljenjima koja se bave prirodnim naukama i matematikom radi 87 akademika (65 odsto svih članova). Nažalost, mali je broj umetnika (14 odsto svih članova) i akademika iz oblasti društveno-humanističkih nauka (samo 21 odsto). Kako je došlo do toga da klatno ode suviše u jednu stranu? Mnogo je razloga, ali ću se usuditi da kažem da je „krivica“ dominantno naša i da se nadam da će SANU ima pameti i energije da povrati željeni sklad.

* Očekujete li otpore i kritike zbog uvođenja ograničenja broja članova na 25 po odeljenju, pre svega, među kolegama sa prirodnih, tehničkih i medicinskih nauka? Već su se čula mišljenja da je SANU trebalo da ispoštuje sliku stanja u društvu i da ne da pravi neku vrstu „uravnilovke“. Možete li da procenite u kom roku bi opstanak odeljenja društveno-humanističkih nauka i umetnosti bio doveden u pitanje da Statut nije promenjen?

– U odbrani izvesnih monopola, nekorektno je plasiran utisak da rukovodstvo SANU nameće rešenja svojim kolegama. Međutim, rešenja koja inače niko ne vidi kao idealna i koja su kratkoročna, sa namerom da se klatno vrati ka ravnotežnom položaju, plod su jednogodišnje otvorene diskusije. Ograničenje broja članova po odeljenjima predlog je šest od osam odeljenja, a ne pojedinaca. Konačno, rezultati glasanja Skupštine govore o svesti među akademicima da je potrebno preduzeti nešto sada da se za pet, šest godina ne bismo pitali gde su nam pojedina odeljenja. Ti gotovo plebiscitarni rezultati su me još jednom uverili da kada god sam bio pesimista u pogledu izjašnjavanja u SANU, neka inherentna mudrost i prepoznavanje trenutka u ovoj kući jasno su mi pokazivali da nisam bio u pravu. Koncept „uravnilovke“ koji ste pomenuli ili „sliku stanja u društvu“ ne mogu drugačije da vidim do kao nedopustivu pretencioznost onih koji to navode. Da li neko zaista misli da Srbija nema umetnike, pravnike, ekonomiste, istoričare, istoričare umetnosti i književnosti, lingviste, sociologe, arheologe, da ne nabrajam dalje, o kojima vredi razmišljati? U ranim godinama svog dugog puta SANU je prvenstveno bila posvećena negovanju jezika i pisma, identitetskim naukama i granama koje su bile nužne da razumemo svoju istoriju (da li je uvek poznajemo i razumemo?), okruženje i okolnosti vremena, da pospeši razvoj nauke i kulture, da omogući naše povezivanje sa svetom. Naravno da su prioriteti danas obogaćeni, ali ne i bitno izmenjeni. Teško da bi bez tih „favorizovanih“ oblasti SANU bila u stanju da vrši funkcije koje se od nje očekuju.

* Kakva je budućnost SANU i kakve promene su pred njom?

– Obzirom da živimo u vremenima koja nisu naklonjena prorocima, i sam bih voleo da znam odgovor na Vaše pitanje, mada smo, uveravam Vas, pošli u susret mogućim promenama. Naime, u SANU je decembra 2016. godine održan međunarodni simpozijum posvećen ulozi nacionalnih akademija Evrope u XXI veku. Posebno je istaknut značaj evropskog projekta SAPEA, u koji smo kao članica ALLEA (All European Academies) uključeni, a koji predviđa povezivanje evropskih akademija u savetodavnu mrežu za potporu u kreiranju strategija nacionalnih i evropske politike razvoja (koncept „političke odluke kroz nauku“). U tom smislu izvesni koraci su već učinjeni i u našim okvirima.

SANU je u velikoj meri određena definicijom „najviša naučna i umetnička ustanova u Srbiji“, odrednicom koja je ishodište velike odgovornosti članova SANU, ali i stigma koja se lako ilustruje mrzovoljom koja ovu instituciju često okružuje. Slično drugim nacionalnim akademijama, i SANU je institucija svojevrsnog tradicionalizma i gotovo poželjne konzervativnosti, u kojima je svaka nametljiva brzina promena pogrešna. Međutim, samo tradicije koje su spremne da se samosvesno menjaju u osluškivanju vremena i potreba sredine iz kojih su potekle, imaju šansu dugovečnosti. Nakon 2016. godine, tokom koje smo postavili pitanje uloge, organizacije, formi rada i mogućih promena, i dobili izvestan broj konstruktivnih i zanimljivih predloga, u septembru ili oktobru ove godine počinjemo završnu (to ne znači automatski i kratku) fazu diskusije o SANU u XXI veku, čiji će rezultati omogućiti da naša kuća pođe sama u susret budućim izazovima i, nadamo se, bude još uspešnija.

Planovi

* Koje su najznačajnije aktivnosti koje slede i da li se planiraju neki kapitalni program/projekti?

– Selekcija koju ću napraviti koštaće me pravedne kritike izostavljenih. Na primer, tokom 2016. godine svakih 1,5 dana održavan je po neki skup u SANU, a intenzitet nije bitno smanjen i ove godine. Pod kapitalnim projektom izdvojio bih završavanje prve faze formiranja Audio-vizuelnog arhiva SANU sa centrom za digitalizaciju kulturne, umetničke, naučne i istorijske baštine. Pored brojnih, ponavljam javnih aktivnosti naših odbora, čeka nas desetak izložbi u našim galerijama, od kojih posebno izdvajam izložbu pod naslovom Istorijsko blago na Kosovu i Metohiji u poslednjem trimestru ove godine, preko 70 koncerata, obeležavanje 125 godina od rođenja Ive Andrića, manifestacije u okviru obeležavanja godine koju smo posvetili liku i delu akademika Stojana Novakovića, redovne aktivnosti u okviru programa Razgovori o muzici, problemima mentalnog zdravlja u Srbiji, „Masterklas“, drugog ciklusa predavanja 2017. godine (ovog puta o nanotehnologijama), kao i niz simpozijuma poput onog o problemima energetike u Srbiji, zaštiti privatnosti, problemima zapošljavanja, međunarodnog Dunavskog simpozijuma i sastanka o klimatskim promenama, srpsko-grčkim odnosima itd. I ove godine izdavačka delatnost će stati iza pedesetak naslova knjiga i monografija. Nisam pomenuo preko 100 naučnih i umetničkih projekata koje vode naši akademici unutar SANU ili u okvirima instituta SANU. Konačno, krajem godine zvanično se oglašava početak izbornog ciklusa za nove članove SANU, koji je za samu kuću najznačajniji!

Potrebne su nove ideje

* Konkurs za nauku još nije raspisan. Koliku štetu to nanosi naučnoj zajednici i da li i dalje smatrate da je bilo bolje da Verbićev konkurs nije oboren?

– Naučna zajednica se trenutno nalazi u neprijatno dugom provizorijumu i nužno je da se iz njega iskorači (o čemu mi se čini da postoji saglasnost velikog broja istraživača i resornog ministarstva). Verujem da je projektni ciklus još uvek najbolji način da se vratimo osnovnim kategorijama kompetitivnosti i kontinuirane kritičke procene naučnih rezultata, na osnovu kojih bi se omogućila i vertikalna prohodnost istraživača. Ovako je sve okamenjeno! Naravno, razumem i insistiranje na racionalnom institucionalnom finansiranju, mogućim merama pozitivne diskriminacije pojedinih oblasti, optimalnijem procenjivanju naučnih rezultata posebno u unekoliko veštačkoj dihotomiji društveno-humanističkih i matematičko-tehničko-prirodnih nauka. Uz sve nedostatke, jedan od mogućih izlaza je amalgam institucionalnog i projektnog finansiranja (sa novinom relativno niže prolaznosti od do sada uobičajene), koji bi bio oročen na ne više od tri godine, uz svest da time čuvamo korpus i raznovrsnost srpske nauke, ali i da u tom periodu moramo doneti čvršću strategiju, pravila finansiranja, prihvatljivo i kompetitivno procenjivanje naučnih rezultata i itd., itd. Nisam siguran koliko i da li uopšte još imamo vremena za gubljenje. Ponavljam, potrebne su nove, čak potpuno nove ideje!