Foto: EPA / Stephanie Lecocq

Na Balkan se gleda stereotipno i takva politika Zapada je i realna i iritirajuća.

„Na Balkanu priče o izmišljenim događajima i klišei često idu ruku pod ruku“, piše Ivo Majnsen, novinar švajcarskog Noje cirher cajtunga: „Bilo da je dugogodišnji vladar Crne Gore neposredno pred izbore izmakao navodnom pokušaju da ga ubije ruska tajna služba ili je nacionalistička rulja prodrla u makedonski parlament, u zapadnoj javnosti uvek nastaje isti utisak: region je žarište konflikata puno nacionalizma, zavera i nekontrolisanih emocija.“

„Tako se gleda i na tamošnju politiku. Područje bivše Jugoslavije važi kao labilno i izloženo nezdravim uticajima. Tako je pre nekoliko nedelja general Kertis Skaparoti, glavnokomandujući američkih jedinica u Evropi, rekao da je Balkan ‘bure baruta’ gde sile kao što je Rusija ponovo seju nemir, baš među Srbima. Do sličnog zaključka je došao i Brisel, gde je jedan diplomata EU nedavno opisao region kao geopolitičku šahovsku tablu.“

„Ta perspektiva je realna i istovremeno iritirajuća. Realna zato što shvata da nasleđe rata – nerešeni susedski odnosi, etničke napetosti, bezbednosni deficiti i nedostatak poverenja – i dalje deluje i da je potreban odgovor na porast političkih trzavica. Iritirajuća jer su zemlje regiona bar po ulasku u ovaj milenijum postale stalan deo Evrope: Slovenija i Hrvatska kao članice Evropske unije, a kandidati za pristup: Srbija, Crna Gora, Makedonija, Albanija, Kosovo i Bosna i Hercegovina – sa milionima doseljenika, pop-kulturom, porodičnim vezama, političkim partnerstvom  i turizmom. Ptičja perspektiva birokratije često previđa živu mrežu koju su ti odnosi stvorili.“

„Izvođenje pametne politike iz te nepregledne situacije – nije jednostavno. No, Evropska komisija je to ipak pokušala, nakon što je jenjao elan iz 2003, kada je prvi put pomenuta evropska perspektiva za Zapadni Balkan.“

Autor ukratko prenosi da je reč o novoj strategiji EU koju je predstavio šef Evropske komisije Žan-Klod Junker i opisuje kako EU pokušava da balansira između krize sopstvenog kredibiliteta na Balkanu i zamora kada je reč o proširenju zajednice; pominje uticaj Turske i „rusku propagandu“ i to kao „sive zone“ – te napominje da se „te sive zone smanjuju u jeku transparentnog postupka pristupa EU“.

„Tako je politikolog Dimitar Bečev u svojoj knjizi Rival Power konstatovao da je ruski ekonomsko-politički uticaj bitno smanjen otkako je Brisel sproveo transparentnu regulaciju energetskog tržišta. Izgledi za članstvo u EU su i motivacija Srbiji da se potrudi oko konstruktivnog pristupa kosovskom problemu.“

„Evropska perspektiva tako predstavlja glavni razlog zbog kojeg povratak požara iz devedesetih godina u bivšoj Jugoslaviji izgleda nezamislivo; EU i SAD su garanti da će pokušaji destabilizacije biti prigušeni.“

„No geostrateški i demokratsko-politički ciljevi nisu uvek u međusobnom skladu. Evropske vrednosti koje se sada propagiraju često protivreče zapadnoj realnoj politici na zapadnom Balkanu. Berlin, Vašington i Beč su često zarad kratkoročnih ciljeva stabilnosti žrtvovali demokratske ideale. Tako je tadašnji austrijski ministar spoljnih poslova Sebastijan Kurc 2016. potpomogao nacionalističko-autoritarnu vladu Makedonije da bi bila zatvorena Balkanska ruta. Na Kosovu Zapad i danas potpomaže mafijašku koaliciju bivših gospodara rata. A i oligarhijski režim Mila Đukanovića nije bio prepreka da Crna Gora prošle godine bude primljena u NATO.“

„Posebno je kontradiktorna situacija sa pretendentom na članstvo u EU koji mnogo obećava – Srbijom. Tamo jednom partijskom državom vlada Aleksandar Vučić, političar sa autoritarnim crtama koji stalno utvrđuje i širi svoju moć. A njegova vlada istovremeno pouzdano sprovodi privredne reforme i radi na pomirenju u regionu – to su dve oblasti u politici koje bi bilo teško sprovesti u demokratskijem sistemu.“

„Dilema između demokratije i stabilnosti znači da se EU upušta u rizik da prijemom balkanskih zemalja istovremeno izveze stabilnost i uveze nestabilnost. Jer, koliko god jasno povezivanje sa Evropom delovalo pozitivno, tesni kontakti Srbije sa Rusijom ili Bosne i Kosova sa Turskom – neće nestati“, zaključuje Ivo Majnsen u tekstu za Noje cirher cajtung.