Naprednjak u Briselu radi isto što i naprednjak u Beogradu 1Foto: Bojan Cvejić

„U poslednjih godinu dana bili smo pozvani da govorimo ili da nastupimo na festivalima u Pragu, Briselu, Beču, Ulmu i prošle nedelje u Helsinkiju, ali ne i u Somboru, Kragujevcu ili Vršcu“, rekao je pisac i muzičar Marko Šelić Marčelo u intervjuu prilikom gostovanja na štandu Danasa poslednjeg dana Medija marketa Beogradskog sajma knjiga.

Nije tajna da su vrata srpskih festivala i ustanova kulture Marčelu zatvorena zbog njegovih stavova prema sadašnjoj vlasti, odnosno zbog toga što javno iznosi svoje mišljenje, a pritisak je polako počeo i da se iz otadžbine seli ka inostranstvu.

– Radi se o sujeti jednog čoveka koja se preslikala na sve njemu bliske ljude. Oni to rade i iz paničnog straha da će snositi posledice ako ne postupe po njegovoj volji. Na kraju imamo situaciju da se uvođenjem naše zemlje u EU bave ljudi koji krše „Odu radosti“ čim zinu. U Briselu smo bili na festivalu „Balkan trafik“ gde se predstavlja kultura, folklor i stvaralaštvo s čitavog Balkana, ne samo s „eks Ju“ prostora. Imali smo priliku da se družimo s kolegama iz regiona, kao i s Belgijancima domaćinima, da nastupimo svi zajedno… ali učestvovao sam i na tribini čija je tema bila dokle smo stigli i kuda idemo. Dobili smo dojavu da se neko iz srpske ambasade buni što smo baš mi tu, kao što ni moćnicima s Kosova nije bilo pravo što je tu baš Bim Bima, koji je takođe veoma kritičan prema vlasti – a našima nije bilo pravo što Kosovo uopšte ima svog predstavnika. Dakle, naprednjak u Briselu i naprednjak u Beogradu rade istu stvar – objasnio je Marčelo.

Prošle nedelje Marčelo je svoje numere izvodio na Univerzitetu u Helsinkiju, gde je, kako kaže, nažalost shvatio da te u tuđini ponekad više cene nego u domovini.

– U Helsinkiju smo bili gosti Univerzitetske konferencije. Imali smo sat vremena: dvadesetak minuta razgovora sa mnom, četrdeset minuta svirke. Dosta smo govorili o tome šta znači biti slobodan ovde i sad. Jedna od definicija umetnosti je i sloboda, a to nije lako u zemlji gde nisi slobodan. Doznao sam da naši predavači na univerzitetu koriste neke od tekstova naših pesama ili odlomke iz romana u svojim predavanjima, što mi nije samo laskavo, već i neverovatno. Mi ovde živimo u svojoj depresiji i ne verujemo da ima ikakvog smisla truditi se i raditi. A onda odeš negde tamo i shvatiš da ljudi zapravo prate šta radiš i smatraju to vrednim, dok si ovde izdajnik i strani plaćenik – dodao je Marčelo.

Na pitanje kako gleda na kolege iz sveta umetnosti koji su odlučili da ćute kako bi imali dovoljno posla, Marčelo je odgovorio:

– Da, postoje oni koji se bore i većina koja ćuti. Ali veoma je važna i treća kategorija: kolaboranti, kojih je bilo i devedesetih. LJudi koji saučestvuju u opštem sunovratu i odlično zarađuju od toga, dok druge nazivaju izdajnicima. I to kod našeg naroda prolazi. Recimo, sve što ima ikakav prizvuk levih ideja odmah bude oklevetano kao plaćeništvo, iako je očigledno da je desničarenje ovde najisplativija stvar. Samo reci nešto desno i tu je odmah pet miliona pregleda na internetu, tu je odmah opšta društvena podrška. Na kraju se, zato, sve zapravo svodi na nivo lične savesti. Kada na kraju dana legneš u krevet, da li se osećaš kao dostojanstveno ljudsko biće ili kao Lazar Ristovski.

Marčelo je upozorio i da smo kao društvo postali ravnodušni na sve vidove nasilja, od verbalnog do fizičkog, te da se više i ne obraća pažnja na etikete koje se pojedincima besprizorno lepe svaki dan.

– A izdajnici zapravo postoje, pravi pravcati. Kada eksploatišeš svoju zemlju i svoj narod zarad lične koristi, i to najotvorenije i na najbezobrazniji način, izdajnik si. Izdajnik si kada dobiješ državni posao na koji i ne ideš, a neko drugi nema posao. Voleo bih da se jednog dana u našem društvu povede reč o takvim izdajama, da se napravi rubrika „Znam šta ste radili prošlog leta“. Ovo nije ništa „a la Nogo“, nisam ni za kakve bandere niti linčovanja, ali jesam za sud. Nije kao da nemamo dokumentovano sve to. Kada bismo hteli da se istinski unormalimo, morali bismo da budemo zahvalni ovom dobu, jer nam je ono podarilo spisak onih koji su se sami ispisali iz kluba dostojanstvenih ljudskih bića, kršeći pride ne samo taj kodeks nego i zakon. Bilo bi izuzetno poželjno da jednoga dana za to snose zakonske posledice – zaključio je Marčelo.

Sajam knjiga kao Sajam javnih ličnosti

Marčelo je ocenio da na Sajmu knjiga poslednjih godina sve manje ima mesta za pravu književnost.

– Razmišljam da ovo treba preimenovati u Sajam javnih ličnosti i društvenih pojava, uz ono nešto književnosti. Otud i književnosti i meni ostaje da se srdačno zahvalimo za to malo prostora, uz obećanje da ćemo biti tihi i da nećemo smetati – naveo je Marčelo.

Ne prete ti fizički, ali ti ugroze egzistenciju

– Jedan novinar u inostranstvu pitao me je nedavno da li sam ikad dobio fizičku pretnju. Kazao sam da nisam, da oni to ne rade tako, već te prosto isključe iz javnosti i učine da te nigde nema. A osim toga, zavisi kako definišemo fizičku pretnju. Nije se desilo da mi neko kaže: „Ako uradiš to i to, polomiću ti kolena.“ Ali, ljudima svakodnevno prete da će ostati bez posla. Bez posla nema para, bez para nema hrane, bez hrane se skapa od gladi. Dakle, jesu li takve stvari ipak vrsta fizičke pretnje? – zapitao se Marčelo.