Rundek: Radnička klasa je u raju, ali ga nije tako zamišljala

– Prvi dan je „the best of“, ono što većina publike smatra najvećim hitovima, što od Haustora, što iz moje solo karijere. Drugi dan je takođe „best of“, ali su to pesme koje su u stvari meni najveći hitovi i u kojima najviše uživam, a nisu mnogo svirane na koncertima. Treće veče čekićem sviram bas gitaru u improviziranoj eksperimentalnoj muzici u grupe Cul de Sac, četvrto je promocija albuma „Mura Mura“ na kojem pjeva Andreja, a na petoj sa Cargo Triom sviramo pesme sa naših albuma. Tek kada sam uleteo u ovu avanturu sa pet skroz različitih koncerata shvatio sam koliko to posla zahteva i koliko je komplikovana priprema i organizacija dolaska toliko ljudi… ali ovo je nešto jedinstveno što stvarno želim da uradim. Nadam se da će Beogradska publika uživati – priča Darko Rundek za Danas.

* Da li vas opterećuje to što mnogi još uvek vaše ime prvenstveno vezuju za numere Haustora, iako vaša solo karijera traje znatno duže od „života“ čuvenog benda?

– Nekada je bilo opterećenje, ali sada više nije. To je možda bilo opterećenje dok se Rundek Cargo orkestar nije nametnuo kao nešto dovoljno drugačije i kompaktno. Da nije bilo tako, onda bih imao obavezu da više od pola koncerta sviram Haustor, što bi možda bilo nelagodno. Nije bilo bolno, ali nije bilo ni lako prelomiti, pa doći do sadašnjeg stadijuma gde više niko ne računa koliko sam stvari Haustora svirao na koncertu, pošto sam napravio dovoljno albuma i pesama posle toga.

* Da li razmišljate o novom okupljanju Haustora?

– Mi iz Haustora smo ustanovili jedno pravilo, a ono glasi da ako uspemo da se skupimo oko novog projekta, pa makar to bio neki mali album, neki EP sa pet-šest pesama, onda ima smisla da se okupljamo. A da se ovako samo okupljamo da bi svirali stare pesme bez ičega novog, bez nečega drugačijeg što bi moglo da nas ponese na sceni, to realno nema nekog smisla.

* Mlađa publika ne zna mnogo o vašem delu karijere u bendu Cul De Sac. Šta zapravo možemo očekivati na tom koncertu?

– Ko god ima veze sa zagrebačkom „off“ scenom, sigurno zna za taj bend. Osnovali su ga u drugoj polovini osamdesetih Dragan Pajić Pajo i Damir Prica Capri. Meni je improvizirana i eksperimentalna muzika oduvek bila jako privlačna, a u Haustoru za tako nešto nije moglo da se nađe dovoljno mesta. Uvek sam želeo da sviram slobodnu muziku, koja nije unapred komponovana, koja nastaje baš u tom trenutku… Cul De Sac je tada kao nova pojava bio jako zanimljiv i za muzičare i za publiku. U pitanju je bend koji je za obe strane pružao novu avanturu. Cul De Sac je nastavio da živi i kada je počeo rat, malo u Berlinu, malo u Amsterdamu, a poslednji put smo se okupili pre nekoliko godina, nažalost tužnim povodom, kada je Pajo oboleo od najteže bolesti i napustio ovaj svet. Otad sviramo desetak koncerata godišnje.

* Na „Danima Rundeka u Beogradu“ promovisaćete i novi album „Mura Mura“ koji ste snimili sa Andrejom Kurelec Košavić. Kako se rodila ideja za pravljenje albuma na kome su oživljene međumurske pesme?

– Andreja peva u Cul De Sacu, a inače je bluzerica. Veoma je harizmatična žena koja je živela u Berlinu, Amsterdamu, Dablinu… Imala je prilično burnu boemsku prošlost dok se nije udala i rodila dvoje dece. Ona je sjajna majka i žena, a i kad izađe na scenu, to je pravi događaj. Sanda Hržić, koja je režirala koncerte za „Apokalypso Now“ turneju, predložila nam je da sa Andrejom snimimo 12 međumurskih pesama. Svi u bendu volimo te pesme jer su nam one jedna od veza sa nekom pramuzikom, koja je i meni velika inspiracija. Album „Mura Mura“ smo snimili u jednom dahu i mogu reći da je jedna od najboljih stvari koje sam ikad snimio. Zaista se veoma retko tako otvoreni i magični trenuci daju uhvatiti. U pitanju je vid pramuzike koja je negde duboko ukorenjena u svima nama. Međumurske pesme bude nostalgiju za jednim stvarnijim svetom, kojeg se nešto u nama još uvek seća.

* Godinama unazad sve više ste se odaljavali od prvobitnog zvuka Haustora. Da li je to vid sazrevanja ili jednostavno želja za eksperimentisanjem u drugim pravcima?

– Vremena se menjaju, mi se menjamo, stvarati isti zvuk bilo bi neprirodno i neverodostojno. I taj je zvuk proizašao iz potrage i eksperimentisanja…

* Pesma „Ay Carmela“ postala je nezvanična himna protesta koji se održavaju širom Srbije. Da li su vas organizatori pitali za dozvolu za puštanje numere i da li vam smeta ukoliko nisu?

– Ja sam autor teksta, odnosno prepeva, a to je tradicionalna španska pesma. Meni je naročito drag stih „gdje se ova pjesma čuje, tamo srce pobjeđuje“ kojeg nema u originalu, a širi i produbljuje njen smisao. Nemam ništa protiv toga što se pušta i peva u borbi za plemenite ciljeve. Da je kojim slučajem koriste neki fašisti, onda bih sigurno reagovao.

* Pored muzike, veoma ste aktivni u promovisanju ekologije. Da li je ekološko osvešćivanje ljudi na Balkanu utopija ili moguća misija?

– S jedne strane ekologija zvuči jako urbano, moderno, naučno, kao nešto što je hladno i daleko, pa tako pripada kao nekim drugim zemljama. S druge strane, svi mi imamo babe i dede kod kojih smo ne tako davno išli na selo i jeli zdravu hranu. Upravo su me oni naučili onome što je ekološka osnova. U pitanju je ništa drugo do poštovanje prema stvarima, poštovanje prema hrani, a na kraju i poštovanje prema samom sebi. Moj deda sigurno ne bi pristao da danas sipa neku hemiju po salati i truje vlastite pčele.. Druga je priča zašto smo dozvolili da se danas kitovi po okeanima dave od plastike i zašto planetu pretvaramo u skladište za smeće. Mesna industrija i transport silnih nepotrebnih stvari su glavni pokretači klimatskih promjena i devastacije prirode. Moramo krenuti da zadovoljavamo svoje potrebe što više lokalno. Sopstvena proizvodnja donosi bolji i ekonomičniji život. Nećemo se olako razbacivati resursima na kojima sedimo. Uvek je lepše kada poznajete salatu koju jedete – i vrtlaricu, zar ne? Kolaps globalnog sistema je jako blizu, bliže nego što mislimo. Misli globalno, djeluj lokalno.

* Šta vi kao pojedinac konkretno radite na svojim koncertima u cilju zaštite životne sredine?

– Odlučio sam još prošle godine da više ne sviram na mestima gde nakon mog koncerta ostane bačeno hiljade plastičnih čaša. Praksa je sada svuda u svetu da ljudi na koncertu iznajme jednu plastičnu čašu koju mogu da višekratno koriste i da u nju dosipaju pića. Tako će biti i na mojim koncertima gde će posetioci u stvari iznajmljivati čašu. Posle koncerta je mogu vratiti i uzeti natrag kauciju, a mogu je i odneti kući za uspomenu, pošto će na njoj biti ispisan i jedan moj stih. Mogu je posle pokloniti, nositi na putovanja, izlete, a ja bih najviše voleo kada bi je sa sobom doneli i na naredni koncert na koji odu. Mislim da ćemo na ovim koncertima tako uštedeti barem 2.000 plastičnih čaša koje neće zagaditi prirodu.

* Da li i dalje sanjate kako odlazite uz rijeku starim parobrodom koji vozi sol ili je „Šejn“ odavno otplovio?

– Više ne sanjam, to je sada moja stvarnost.

* Da li i dalje često sretnete „Enu“ u snovima?

– Da, jer Ena znači – divna žena.

* U kom momentu muškarac postaje prestar za čekanje kao u „Apokalipsu“?

– Uvek smo prestari za čekanje, ljudi su nestrpljiva bića. I mali klinac misli da je prestar za čekanje, a kamoli neko kome se bliži smrt.

* Kada će „Crni dusi“ prestati da se nadvijaju nad Balkanom?

– Kad se Balkan okrene protiv sebičnosti i sujete.

* Da li „Radnička klasa i dalje odlazi u raj“ ili je kapitalizam učinio svoje?

– Radnička klasa sada je u raju, e sad, druga je stvar što ga nisu baš tako zamišljali.

* Da li ste ikada nekome novinaru tokom intervjua rekli „Uzalud pitaš“?

– Nisam, ali ću sledeći put reći.