Izjava Dejana Ramba Petkovića koja je uzburkala fudbalsku javnost

– Rekli su mi da je pet ili šest igrača već platilo. Ako platiš, ideš na šampionat. Nisu mi to rekli direktno ljudi iz Saveza, već posrednici. Tada sam to preneo Paulu Karneiru (predsedniku kluba Vitorija za koju je igrao – prim. aut.) i on mi je rekao da će platiti i duplo ako treba, samo da odem na Mundijal. Odbio sam to – rekao je Rambo za brazilsku televiziju „Globo Esporteu“.

Iako Rambo Petković nije rekao ništa novo u odnosu na ono što u vezi sa propuštanjem Mundijala u Francuskoj već priča više od dve decenije, u Srbiji se neočekivano digla velika bura. Tako su bivšem igraču replicirali i oni na koje se njegova izjava ni ne odnosi. Bivši selektor Ilija Petković poručio mu je preko medija da je „bolje da ćuti“ ili će u suprotnom on „otvoriti dosije o njemu“. Bivši reprezentativac Albert Nađ, koji je te 1998. takođe bio prekobrojan, upitao je Ramba „zašto se oglašava sad posle 20 godina“.

Dejan Petković je te 1998. godine bio najbolji fudbaler u Brazilu, osvojivši titulu sa Vitorijom. Jugoslavija je te godine na Mundijalu zauzela deseto mesto, izgubivši od Holandije 1:2 u osmini finala, što se smatralo neuspehom te generacije. Tadašnji selektor Jugoslavije Slobodan Santrač dao mu je šansu na nekoliko prijateljskih utakmica, ali ga nije zvao ni na jedan takmičarski meč. Problem na relaciji Petković – Santrač navodno je nastao još 1994. godine na prijateljskom meču u Buenos Ajresu protiv Argentine. Selektor je tada Petkovića poslao na zagrevanje još u prvom poluvremenu, ali je u igru hteo da ga uvede tek nekoliko minuta pre kraja meča. Rambo je tada odbio da uđe u igru, a mediji su pisali da je „selektoru poručio da ga više ne zagreva uzalud 90 minuta“.

Od tada je Petković pao u drugi plan kada je u pitanju prvi tim, iako je bio pozivan na još nekoliko prijateljskih utakmica. Pozive je prestao da dobija 1996. kada su počele kvalifikacije za SP u Francuskoj. Potom je kod narednog selektora Milana Živadinovića, koji je preuzeo nacionalni tim posle Mundijala 1998. godine, ponovo igrao u prijateljskim mečevima, ali je ubrzo opet zaboravljen kada je Vujadin Boškov kao šef selektorske komisije preuzeo kormilo „plavih“. U godinama koje su usledile menjali su se selektori, ali Ramba Petkovića više niko nikada nije pozvao u nacionalni tim, iako je postao fudbalska legenda u Brazilu igrajući za Flamengo, Vasko de Gamu, Flumineze, Santos i Atletiko Mineiro. Propustio je tako i Evropsko prvenstvo u Belgiji i Holandiji 2000, ali i Svetsko prvenstvo u Nemačkoj 2006, u godini kada je zbog svojih igara u Fluminezeu dobio spomen ploču na stadionu.

– Rambo je jedan od najboljih igrača koje sam ikada trenirao, iako nije sporno da je imao oscilacije tokom karijere. Još kao trener Crvene zvezde doveo sam ga u LJutice Bogdana iz niškog Radničkog. Pozvao sam ga u reprezentaciju 1998. na prijateljski meč protiv Brazila koji je završen 1:1, a on je odigrao sjajno. Publika ga je tamo obožavala. Kao selektor sam računao na njega, planirao sam da mi bude desetka koja kreira igru. Nedostajao nam je tada takav igrač. Piksi i Dejo su ulazili u pozne godine, a Rambo je ulazio u punu snagu. Međutim, mene su posle samo šest utakmica oterali i doveli one koji, kako misle, bolje znaju da sastavljaju tim – priča za Danas Milan Živadinović.

U javnosti se još od 1998. godine priča kako je Rambu navodno traženo 150.000 tadašnjih nemačkih maraka da bi igrao u nacionalnom timu. Sam Petković je svojevremeno izjavio i da mu je tadašnji generalni sekretar Fudbalskog saveza Jugoslavije Branko Bulatović tražio da letuje kod njega u Brazilu.

– Slobodan Santrač je bio dobar čovek i verujem da je trpeo velike pritiske, kako iz Saveza, tako od mešetara u vidu fudbalskih menadžera. Sani je imao taj problem što je bio mekan, a ja sam odmah rasterao tu bagru okolo, što mi se posle i osvetilo kada su me oterali sa mesta selektora. Ne verujem da je Ramba izbegavao zbog nekog ličnog sukoba, nije on bio takav – dodaje Živadinović.

Golman Jugoslavije na Mundijalu u Francuskoj Ivica Kralj naglašava da je tada reprezentacija imala „po pet sjajnih igrača na svakoj poziciji“.

– Dragan Stojković Piksi, Dejo Savićević, Vladimir Jugović, Peđa Mijatović… Svako od njih je mogao da kreira igru i da igra bilo koju poziciju od sredine do napada. Ne pamti se da je u reprezentaciji ikada bila toliko jaka konkurencija. Koga god da je Santrač tada zvao ne bi pogrešio. Verujem i da bi Rambo sigurno odigrao sjajno. Nije slučajno što od tada nismo uspeli da ponovimo ulazak u nokaut fazu na velikom takmičenju – priča Kralj.

Bivši golman Partizana i PSV-a ističe da njemu nikada niko nije tražio novac niti bilo šta drugo da bi bio pozvan u nacionalni tim.

– Meni zaista niko nikada ništa nije tražio. Bio sam među najboljim golmanima i nikada se nije ni postavljalo pitanje da li treba budem na spisku. Ramba znam još iz mlađih nacionalnih selekcija. Sjajan je čovek i uvek smo se dobro slagali. Ne sećam se da je imao bilo kakav sukob sa Santračem, davno je to bilo… – zaključuje Kralj.

Priče o tome ko treba da igra u nacionalnom timu stare su koliko i sama reprezentacija. Teško je dati konkretan odgovor na pitanje zašto je ponovljena izjava Ramba Petkovića, u vezi sa nečim što se desilo pre 21 godine, ponovo podigla veliku prašinu u srpskoj fudbalskoj javnosti. Poslednji put se polemika o takozvanim menadžerskim igračima u nacionalom timu vodila prošlog leta, naročito u vezi sa ekipom koju je selektor Mladen Krstajić na Svetskom prvenstvu u Rusiji poslao na megdan protiv Brazila.

Glavni akteri nisu više živi

Glavni akteri koji su 1998. mogli da utiču na sastav reprezentacije Jugoslavije na Svetskom prvenstvu nažalost više nisu živi. Tadašnji selektor Slobodan Santrač preminuo je 2016. godine. Generalnog sekretara FSJ Branka Bulatovića ubio je sa dva metka u leđa u martu 2004. još uvek nepoznati napadač. Predsednik FSJ Miljan Miljanić preminuo je 2012. godine. Niko od njih se za života nije oglašavao povodom Rambovih optužbi koje su u javnosti aktuelne još od 1998. godine.

Rambov put „preko trnja do zvezda“

Dejan Rambo Petković je rođen u Majdanpeku 1972. godine, a profesionalnu fudbalsku karijeru započeo je 1988. u Radničkom iz Niša. Četiri godine kasnije prešao je u Crvenu zvezdu za koju je igrao do 1995. i sa kojom je osvojio dve titule. Prelazak iz Zvezde u Real Madrid trebalo je da mu bude kruna karijere, ali se u „kraljevskom klubu“ za koji je odigrao samo osam mečeva, nije snašao. Usledile su pozajmice u Sevilju i Rasing, gde takođe nije dobijao šansu. Najbolji potez karijere, kako se kasnije ispostavilo, napravio je kada je 1997. prešao u brazilsku Vitoriju.