Foto: STARSPORT

Bez „zova“ Evrolige većina igrača pod ugovorom pokušaće tokom leta da pronađe unosnije uhlebljenje; tradicionalni rivali, naročito Partizan, svojski će se potruditi da crveno-bele sapletu gde god i kad god budu mogli i u međusobnom nadgornjavanju lako bi moglo da se desi da na kraju „kajmak“ pokupe Cedevita ili ponovo Budućnost. Ovosezonska, svesno i logično, napravljena smena generacija, uzela je danak u vidu neosvojene titule u ABA ligi, čije će posledice, izvesno, biti dalekosežnije od takmičarske 2018/19. Mnogo je pitanja, a malo odgovora na Malom Kalemegdanu u ovom trenutku: da li će na čelu kluba ostati Nebojša Čović, šta će biti sa trenerom Dušanom Alimpijevićem, kako će se pregurati nadolazeće domaće prvenstvo i sa kakvim igračkim kadrom, jer finansijska situacija nije obećavajuća….

Nekako je od starta sezone delovalo da će takmičarska 2017/18 biti na svim poljima teža i neizvesnija u poređenju sa onima pod mandatom Dejana Radonjića. Napravljeno je, ispostaviće se, sijaset grešaka prilikom dovođenja igrača: od domaćih (Radičević, Janković, Jovanović) nijedan nije ispunio ni delić očekivanja, dok je izbor stranaca definitivno bio jedan od najlošijih u poslednjoj deceniji. Izuzev Tejlora Ročestija i Alena Omića (koji je došao u smiraj regionalne sezone), svi do jednog odigrali su daleko ispod renomea i evroligaških potreba kluba. Kada se odlučivalo o tituli u ABA ligi, postalo je jasno zbog čega pomenuti Ročesti i Feldin nikada nisu bili lideri u evropskim ekipama; zašto je neobavezno igranje u Megi dijametralno suprotno od nastupa u rezultatski odgovornoj ekipi (Dilan Enis), odnosno na kojem je nivou francuska klupska košarka u taktičkom pogledu (Matijas Lesor).

Milko Bjelica je odigrao najlošiji sezonu u crveno-belom dresu i njegovo potonuće od januara meseca podjednako je misteriozno kao i situacija sa Perom Antićem. Bivši makedonski reprezentativac igrao je maltene savršeno do Nove godine, a zatim je nestao bez traga i glasa. Trostrukom osvajaču Evrolige ime se (be)smisleno vezivalo za nedovoljno zalaganje na treninzima, narušavanje ambijenta, nabijanje klipova u „trenerske točkove“ i nagli pad u formi, koji je na kraju kulminirao povredom skočnog zgloba, zbog koje je propustio finalnu seriju sa ekipom Budućnosti, iako je zbog takvih mečeva i doveden prošlog leta.

Dušan Alimpijević je u teškim okolnostima, uprkos neosvojenom trofeju i nasleđenom bremenu, pokazao da je kao 32-godišnjak perspektivan trener i da bi Zvezda trebalo da ga zadrži, jer teško da će boljeg naći, dok za iskusnijeg, izvesno, neće imati dovoljno novca. Lazarevčanin je, pak, odgovoran za permanentne defanzivne propuste: loše branjenje „pika“ (bespotrebna previsoka iskakanja centara, leđima okrenutih od igrača sa loptom), nemanje rešenja na mestu krilnog centra; idilične, lako čitljive napade i neuspeh u kontekstu afirmacije mlađih srpskih igrača, od kojih bi klub imao benefit na košarkaškom tržištu.

Ipak, najveća je odgovornost na predsedniku Nebojši Čoviću koji je povlačio sve konce, počevši od leta, zaključno sa umalo donesenom odlukom da Zvezda ne izađe na megdan Budućnosti u četvrtom meču zbog, najblaže rečeno, neujednačenog sudijskog kriterijuma tokom finalne serije, ali i u majstorici polufinala protiv Mornara. Činjenica je da su Zvezdinu igračku slabost prepoznali svi u regionu i da su u Budućnosti videli takmaca koji bi mogao da konačno sruši vladavinu srpskih timova u ABA ligi. Zvezda je tome mogla da se odupre jedino igrama na terenu, a upravo je na parketu bila sve vreme nedovoljno ubedljiva. Čović je u par navrata najavljivao mogućnost povlačenja na kraju sezone, što je možda i bespotrebno; umesto toga bilo bi korisnije da angažuje vizionare, u nekim situacijama i neistomišljenike, jer u klimoglavcima nije imao subjekte dovoljno validne i kredibilne u abaligaškim okvirima.

Ročesti prvi odlazi?

Misija zvana osvajanje ABA lige završila se bezuspešno i po svemu sudeći odraziće se na igrački kadar Zvezde za domaće prvenstvo. Još u toku polufinalne serije sa Mornarom izraelski mediji pustili su informaciju da bi na kraju finala protiv Budućnosti Tejlor Ročesti mogao da pređe u Hapoel iz Jerusalima. Imajući u vidu mesečnu platu Amerikanca jevrejskog porekla (oko 25 hiljada evra) i činjenicu da je domaće prvenstvo samo stvar prestiža, utisak je da bi iskusni plej i najbolji igrač crveno-belih mogao da napusti klub pre kraja sezone. Time bi Zvezda rasteretila i ovako oskudan budžet i nekako pregurala sezonu do kraja. Istim putem mogao bi da krene i Alen Omić, za čijim centarskim kvalitetima postoji interesovanje na košarkaškom tržištu.

Šamar srpskoj košarci

Neuspeh Crvene zvezde u finalu plej-ofa protiv Budućnosti, ujedno je i šamar srpskoj klupskoj košarci. Prvi put još od 2001. Srbija naredne sezone neće imati predstavnika u Evroligi. Uprkos tome, što u poređenju sa regionom, naša zemlja ima generalno najkvalitetnije klubove, previše mešetarenja i šurovanja sa raznim menadžerima, dobrano je kumovalo eroziji kvaliteta u Zvezdi i Partizanu. Takođe, nejedinstvo večitih rivala u bilo kojem pogledu vešto koriste, pre svih Cedevita i Budućnost, stvarajući polako savez i jednu vrstu lobija u organima ABA lige koji donose važne odluke, zaključno sa delegiranjem sudija.

Nejednak kriterijum

Budućnost je osvojila titulu u ABA ligi, prvi put u istoriji kluba, u ambijentu u kojem Crvena zvezda, kao poslednji trostruki uzastopni šampion, nije imala jednak tretman kod sudija. Iako to nije krucijalan razlog Zvezdinog gubitka titule, način deljenja pravde bio je daleko ispod kriterijuma koji je iziskivala borba za Evroligu. Mnogo je (ne)proverenih priča, a neke dosežu i do toga da je komesar za delegiranje sudija, davao instrukcije pojedincima, kako i na koji način treba da „dele pravdu“. Podatak da je Tejlor Ročesti u čitavoj finalnoj seriji šutnuo samo pet slobodnih bacanja nekako ilustruje sudijski uticaj na igru i ispoljeni kriterijum. Takođe, brzina izlazaka iz bonusa po četvrtinama gotovo redovno išla je na štetu Zvezde.